Prezentacija knjige dnevnih beleški 1991&2 Bele Durancija u Gradskoj biblioteci.
Uvodna reč Dragana Rokvića, direktora Gradske biblioteke:
Da knjige imaju svoju sudbinu - to tvrđenje je još od Terencijana Maura i njegovog mnogo citiranog latinskog polustiha ustoličeno kao opšte mesto.Sudbina knjiga je nešto na šta pokušavamo da utičemo: upravo ovih vrelih avgustovskih dana, subotičku čitalačku publiku, na ulicama i knjižarama, u biblioteci, u vrevi prolaznika, jedna knjiga traži svoje mesto, podseća nas na raznovrsnost svojih namena kao i na to da se još jednom suočavamo sa onom plodnom slučajnošću po kojima se naši koraci ukrštaju sa sadržajem ove zanimljive knjige.Reč je o najnovijoj knjizi Bele Durancija Splav fregate "Meduza", dnevničkim beleškama vođenih od 1991. do 1992. godine. Poput ostalih Durancijevih knjiga (uporedo sa ovom izašla je i monografija o slikaru Stipanu Kopiloviću), i kada je reč o ovoj knjizi, suočavamo se sa retkom privilegijom da među prvima pročitamo tekst pisan sa isključivom pretenzijom da zabavi svoje čitaoce. Da li je slična privilegija Bogom dana i Duranciju, ostaje da otkrijemo na stranicama dnevničkih beležaka koje prvenstveno predstavljaju jedno netipično štivo koje se svojom prirodom ne podređuje baš uobičajenim klasifikacijama žanrovskog određenja (dnevnik) jer, odmah da kažem ovaj tekst već od prve stranice nameće nemir i svoju neuobičajnost.
Zašto? Zato što se Duranci i pre svoje knjige izražavao netipično, u kvalitetu svog stvaralačkog nemira, u nonkonformizmu postupaka koji su tako tipično "njegovi", u rečima i delima kojima je minulih decenija obeležio subotičku kulturnu scenu.Činjenica da se Duranci u svojim radovima otima klasifikaciji u smislu ustaljenih umetničkih pristupa samo je spoljni fenomen, površinski puls njegovog krvotoka povezanog sa svime što je do današnjeg dana Duranci učinio. Jedna od hrabrosti za ovakvo atipično delo jeste u riziku autora da doživljaj knjige ostane rezervisan za neznatan krug čitalaca. Međutim, takva hrabrost može da bude nagrađena na najlepši mogući način: da čitaoci usvoje knjigu upravo zbog njene stvaralačke hrabrosti.Razmišljao sam upravo o tome dok sam u biblioteci video da isti dan po izlasku knjige, nekoliko čitalaca traži upravo Durancijevu knjigu pokušavajući da odgonetnem odakle su mi poznati ovi zainteresovani članovi biblioteke.Nesumljivo je da su bili sredovečni (ma šta to značilo), novi čitaoci jedne netipične knjige.Zašto sam bio uveren da neće biti razočarani novom knjigom bez obzira šta žele u njoj da potraže?
Razlog verovatno leži u činjenici što je u pitanju tekst u kojem dolazi do izražaja subotička stvarnost viđena očima čoveka čije shvatanje grada nije daleko od naših sopstvenih osećaja. Govorimo o poznatoj lokalnoj tradiciji koja već decenijama opstoji na nepreciznim graničnim područjima gde su izborene tolike bitke za čoveka i njegovu celovitost, uprkos mračnim nagoveštajima koje sobom nosi početak devedesetih.Durancijeva knjiga nastala je na spoju tog bogatog uzleta imaginacije i trajne negovane ljubavi prema gradu i njegovim graditeljima iz prošlosti, čija su imena upisana u istoriju subotičke arhitekture, ali to mogu da budu i crteži ili vizije koje su umetnici ugrađivali u pejzaže, u svest ili zaborav ovog dela Evrope, poznatog po svojoj secesijskoj arhitekturi.
Imena tih graditelja ali i imena mnogih drugih subotičkih umetnika (Kopilović, Mešterhazi itd.) bira i sjedinjuje jedan poseban afinitet autora knjige; afinitet hranjen i razvijan preko jednog specifičnog ukusa. U temeljima tog ukusa nalazi se opet jedna specifična, rekao bih poetska žila: jedna specifična i fibrozna vizija grada s početka i kraja veka. Dnevničke beleške vođene su verovatno idejom koja ima ishodište u autorovoj ideji da svoje drage prijatelje, umetnike i kolege poveže temom jednog savremenog bratstva kojem i sami pripadaju sa svojim umetničkim precima i koji svojim nadvremenskim intervencijama utiču na njihove sudbine, često na dramatičan način, kao što je to dato u Durancijevoj knjizi u obliku dnevničkih beležaka.Logikom svakodnevnih, ali često i fantastičnih zbivanja u to bratstvo ulazi i prvo lice knjige Splav fregate "Meduza".
I, evo nas u srcu jedne igre koju Duranci započinje već prvim stranicama, igre koja iziskuje invencioznost ali i kreativnu hrabrost.Knjiga počinje, ne slučajno, upravo na mestu gde počinje i istorija urbane Subotice - u Franjevačkom samostanu, proslavom 600 godišnjice grada, a završava faktom vezanim za Žerikoov "Brod Meduza", rečenicom: "Mrtvima na splavu lica se ne mogu razaznati, mogla bi biti obližja bližnjih, a možda su i naša". Durancijev tekst oscilira rafiniranom brzninom i ritmom (smenjuju se ljudi i događaji) i zato skoro neosetno, osim kada autor želi da čitalac to oseti, između realnog i fantastičnog, ukidajući na svojim stranicama oštru granicu između ova dva domena, valjda potpuno u skladu sa "duhom devedesetih". To osciliranje bitan je kvalitet knjige i njemu su podređene najbolje izražajne mogućnosti autora: i opora i svetlucava liričnost, i dobre skice savremenika, i ponekad fini humor protkan čvornovatim nitima groteske.Durancijeva rečenica je nekonvencionalna a njegov jezik ima slikovitu preciznost čoveka koji svedoči o događajima kao njihov učesnik. Dopada mi se spisateljeva sposobnost da govori tonom koji menja boju i da se prilagodi zahtevima fantazmogorične igre, one igre koju jedna od autorki pogovora istoričarka umetnosti Olga Šram naziva "zanimljivim intermecima".
I tako se, iz stranice u stranicu, tekst se tanano pretvara iz stvarnog u snovito, u "vremensku polifoniju događaja" (Sreto Bošnjak), iz nedoživljenog u stvarno, i obratno.
Jedan veliki i značajan istoričar umetnosti napisao je knjigu koja obogaćuje literarnu produkciju jedne godine.
::
