Jelena Čović: Detalj parka sa rascvetalim žbunjem, oko 1906, ulje na kartonu, 27,3 x 39,5 cm, signatura dole levo: Csovich I., Gradski muzej Subotica (inv. br. U–2727).
Detalj parka sa rascvetalim žbunjem autorke Jelene Čović (Subotica, 1879 – Subotica, 1951), prve akademske slikarke Subotice, pripada maloj grupi njenih sačuvanih pejzaža svetlije palete, kao što je slika malog formata Palić (oko 1904) i nešto veća Velika terasa na Paliću iz 1929., koje se obe nalaze u Zavičajnoj zbirci dr Vinka Perčića u Subotici. Slika iz zbirke Gradskog muzeja Subotica, prikazuje osunčani detalj parka sa puteljkom u sredini između dva raskošna procvetala žbuna. Dinamiku unose ne samo koloristički efekti nego i kontrast osunčanih, svetlih partija, te senoviti tamni delovi. Delo prikazujemo kao predmet meseca juna, u vreme trajanja gostojuće izložbe “Remek dela Umetničke kolonije Nađbanja iz privatnih zbriki”, ali i u periodu kada su slikari posećivali u ovu značajnu likovnu koloniju koja je praktikovali slikanje u prirodi. Jelena Čović u svojim kratkim autobiografskim beleškama navodi 1903. i 1904, jul i avgust mesec, kao termine koje je provela u slobodnoj slikarskoj školi umetničke kolonije u Nađbanji (danas Baia Mare, Rumunija), a kao tamnošnje profesore navodi slikare Belu Ivanji Grinvalda (Iványi-Grünwald Béla), Ištvana Retija (Réti István) i Karolja Ferencija (Ferenczy Károly). Ne znamo u kolikoj meri je verodostojan i precizan taj deo njenih beleški jer se sa studija u Minhenu 1903. vratila sredinom juna, a samostalna izložba joj je otvorena 4. jula i trajala još dva dana, što naravno ne isključuje da je nakon toga otputovala u Nađbanju. Takođe, u drugoj polovini juna 1904. je slikala i držala časove na Paliću, što opet ne isključuje da je u daljem letnjem periodu boravila u Nađbanji. U Bačmegyei naplo-u 23. juna 1904. pišu: „Subotička slikarka Jelena Čović, koja je bila odlična studentkinja Ažbeove škole u Minhenu, sada se odmara i slika prekrasne pejzaže Palića. Po slikarkinoj izjavi, palićki pejzaž je toliko lep i orginalan, bogat bojama – naročito u satima zore i zalaska sunca – da bi mnoge slikarske četkice našle tu objekat svoje inspiracije….. Stanuje u vili Demidor. “ (Vila Demidor i danas postoji u ulici Josipa Hegediša, blizu jezera, vlasnik je bio plemić, pozorišni glumac, a kasnije i rpavnik, dr Imre Demidor). Ono što ona ne navodi, a nalazimo među vestima lista Bácskai Hirlap 9. jula 1905, da je tog leta primljena u slikarsku školu u Nađabanji. Ištvan Reti je navodi na listi učesnika jedino 1906. Da li je došlo do greške u memoriji slikarke ili je Reti pogrešio? Dilemu rešava jedna od molbi gradskom veću Jelene Čović, koje se čuvaju u Istorijskom arhivu Subotica. Dokument otkriva da je ona leto 1906. provela u Nađbanji i to na poziv Državnog slikarskog udruženja. Bilo kako bilo, možemo zaključiti da je leta 1904. u slikarstvu Jelene Čović nastupila orijentisanost ka slikanju u prirodi – po čemu je inače bila poznata likovna kolonija u Nađbanji, a njeno slikarstvo postepeno stiže u fazu svežeg kolorita kao uticaj plener-slikarstva i okretanja ka temi pejzaža. Jelena Čović je prva među subotičkim umetnicima koja je radila u Nađbanji, boravila je tamo pre Šandora Olaha (Oláh Sándor), Arpada G. Balaža (Balázs G. Árpád) i Bele Farkaša (Farkas Béla). Takođe spada u malobrojne žene-učesnice iz Vojvodine, među kojima nalazimo i ime Irme Telbis iz Kikinde, Beatrise Šoljmoš iz Sente i Zore Petrović rodom iz Banata. Određenim brojem pejzaža koje se mogu datirati nakon 1904. ona spada u grupu umetnika sa ovih prostora koji se u dijalogu sa prirodom oslobađaju akademizma i minhenskog realizma.
Pojava Jelene Čović, prve profesionalne slikarke na likovnoj sceni Subotice i šire regije, bila je s jedne strane odraz globalnih društvenih i umetničkih dešavanja – unutar toga razvoja lokalne likovne scene, a imalo je veze i sa sveukupnim talasom feminističkih pokreta te pojavom edukovanih žena, profesionalnih stvaralaca. Njeno umetničko delovanje odvijalo u vreme kada secesija trijumfuje svetom i unosi novu duhovnost u kojoj je centralno mesto zauzela žena kao ikonografski lajtmotiv, a profil Subotice se menjao izgradnjom velelepnih objekata u stilu secesije – ovaj aspekat pominjemo jer se u mesecu junu slavi Svestki dan secesije. Bio je to period kada je negovanje umetnosti jačalo i postajalo činilac u društvenom životu subotičkog građanstva, te su se slike slične priloženom primeru mogle naći na zidovima građanskih enterijera.
Tekst: Olga K. Ninkov
Foto: Svetlana Kolovič