Građani

„U svih Slovena, a naročito u nas Jugoslovena, građanski stalež najmanje je autohton i karakterno originalan. Bezmalo, moglo bi se reći da mi svoga građanskog staleža i nemamo niti smo ga ikada imali…” Ovo je napisao, pre više od 50 godina, Vladimir Dvorniković, u svom epohalnom (ali, nažalost dugo zabranjivanom i usled toga nedovoljno poznatom) delu „Karakterologija Jugoslovena”.

Razlozi za takvu tvrdnju – piše Dvorniković – pre svega su istorijski, buduću da su Sloveni najkasnije stupili na istorijsku pozornicu oko starog Mediterana i zato nisu mogli tako rano da prionu uz urbanističke tradicije grčko – rimske antike kao germanski narod, koji se velikim delom i nastanio na romanizovanom tlu. Kada su Sloveni stekli svoje prve slobodne ili poluslobodne države, i počeli da hvataju korak sa svojim naprednijim susedima, bili su prisiljeni da primaju, pa čak i dozivaju građanski elemenat – trgovce i zanatlije – iz drugih zemalja i naroda. Tako su Nemci počeli stvarati gradove u Poljskoj, Ugarskoj, Češkoj i Hrvatskoj. U srednjevekovnoj Srbiji pokušavao je, naročito despot Stefan Lazarević, da veštački stvori građanski stalež iz stranih zemalja. Tragovi stranog porekla gradanskog staleža osećaju se kod nas do dana današnjeg, i ekonomski i socijalno i politički. Na prostorima bivše Jugoslavije Dvorniković je uočio uglavnom tri kulturno – istorijska strana građanska tipa: romanski i mediteranski, koje su naši preci zatekli u primorskim gradovima i postepeno ih asimilirali, zatim grčko – vizantijski sa kasnije pojačanom orijentalnom komponentom (tursko – levantskom), na južnim i istočnim stranama naše etničke teritorije, i, najzad, na severo – zapadnom rubu jak urbanistički nanos s nemačkog Zapada. Tako je pre nekih 150 godina građanstvo u Splitu, na primer, govorilo pretežno italijanski, u Beogradu grčki, cincarski, jermenski i turski – ukratko „levantski” – u Zagrebu i Ljubljani nemački, u vojvođanskim gradovima još i mađarski, i tako dalje.

Da skratim priču, osnovno pitanje koje se, po Dvornikoviću, nakon ove istorijske analize nametnulo, glasilo je otprilike ovako: može li Sloven, uopšte, a posebno ovaj balkanski, po svojoj psihičkoj konstituciji da bude građanin?

Ako na ovo odavno uočeno i s mnogo razloga postavljeno pitanje pokušamo da odgovorima danas, baš danas, onda moramo konstatovati nekoliko bolnih činjenica. Najpre, jesu li upravo gradovi u najnovijim raskusurivanjima balkanskih Slovena najbrutalnije stradali? Reklo bi se, čak, da su rušeni s posebnim merakom i natenane. Na prvi pogled i za mnoge od nas to nije nikako bilo shvatljivo, ali ako uzmemo u obzir Dvornikovićevu analizu, stvari postaju mnogo jasnije: gradovi su „strano telo” u južnoslovenskom poimanju organizovanog, socijalnog života, pa tako i pisac Momo Kapor, recimo, bez mnogo uvijanja za Beograd kaže da je najizdajničkiji grad? Šta tek reći za Sarajevo? Poslužimo se opet Dvornikovićevim opisom ovoga grada: „Kad je ovaj naš romantički ‘šeher’ pre šezdeset godina bio naglo nabujao ne samo od novih, većinom ‘prekosavskih’ jugoslovenskih pridošlica, nego i najrazličitijih austrougarskih ‘Švaba’ i ‘kuferaša’, izgledalo je da će izginuti staro, tipično bosansko Sarajevo. A, evo, danas (tj. sredinom tridesetih godina, kada je knjiga pisana), sinovi i unuci svih tih šarolikih „došlja”, ne samo hrvatskih Zagoraca, Slavonaca, Vojvođana, Dalmatinaca već i samih austrijskih Nemaca, Mađara, Poljaka, Čeha i drugih, govore sarajevskim dijalektom, sevdališu, rakijaju, osećaju i misle sarajevski i bosanski. Poznavao sam prave Austrijance, pa i Bavarce poreklom, koji više nisu znali nemački, i provodili su život u bosanskom stilu (u ‘bosanskoj bolesti’, kako su Austrijanci nazivali lenjost), a u težim pitanjima upravljali se orijentalnom fatalističkom mudrošću: Šta može iksan (čovek) da uradi? Duh Tašlihana, Predimareta, Baščaršije, za koji se verovalo da se austrougarskom najezdom i novom erom zauvek srušio, progutao je sve one koji su kao ‘kulturtregeri’ došli ne da ga modernizuju nego da se zadave…”

Nažalost, davljenje Sarajeva, ono istinsko i neopozivo, desilo se, ipak, pola veka kasnije, tu pred našim očima i izranjavljenim dušama.

Novi primitivizam, sećate li se još tog monstruoznog genetskog mutanta urbane potkulture, stvorenog da pomiri rokersku i narodnjačku svest? Nije li taj pokret nastao i dostigao svoj vrhunac upravo u tom bivšem gradu?

(Objavljeno 1997.)

text: Kironis

foto: Nikola Tumbas