Razgovar sa Borisom Isakovićem i Terezija Figurom, glumcima Novosadskog pozorišta, čija se predstava "1981" u režiji Tomija Janežiča igrala na sceni Pozorišta "Kosztolányi Dezső" u Subotici.
Pozivjući se na naziv predstave, koleginica Žofija Serda je Borisa Isakovića upitala šta za njega znači godina 1981. "To je verovatno neki najlepši period mog života. Prosto ga priželjkujem, jer u društvu u kojem danas živimo shvatam da više nekiada neću tako bezbrižno živeti". Predstava se bavi pomenutom godinom, u koju su glumci utkali svoje živote, a koja je kasnije prerasla u fikciju, te Borisa vraćanje na taj period kroz predstavu podseća na sve njegove bližnje kojih više nema. Objedinjena sa pričama svih kolega, postaje jedna zajednička porodična saga. Važno je, a što je Tomi Janežič prepoznao, da su to jedine priče koje treba pričati, jer u ovom ispolitizovanom i rasturenom svetu, mi se pravimo da smo normalni a sigurno da više to nismo. Terezija Figura, kao rođena Novosađanka, '81. godine imala je 6 godina i rado se seća vremena provedenog sa svoijm dedom koji ju je vodio kroz grad. I to je jedna od ličnih priča koja je upletena u predstavu, a koja donosi jedan osećaj prizemljenosti.
Na pitanje kako je igrati svoju intimu, Boris kaže da to glumac uvek radi, te da ne bi mogao da postoji na sceni bez svoje intime. To podučava i studente: bez otvaranja sopstvenih rana, i bez razlike da li to predstava kao što je ova ili se igra Šekspir ili Čehov, vi morate da pronađete sopstvenu intimu. To ogoljavanje i igranje sopstvene ranjivosti, je nešto što najviše uzbuđuje publiku, a mi to volimo sa publikom da delimo, jer znamo onda da i oni koji gledaju imaju isto takve rane. To ljudsko čini teatar toliko uzbudljivim. Razlika stvarnog života i pozornice je u tome što su ljudi navikli da skrivaju svoje rane, pa se kao neki krajnji ishod dešava da se razboljevamo. Otvaranje na sceni jeste pitanje profesije, ali nije loše ni da se primeni u životu. Mislimo da ćemo biti slabiji time što se otvaramo svoju ranjivost? Ne, upravo suprotno, kaže Boris Isaković, postajemo neuporedivo jači i snažniji.
Terezija Figura je komentarisala široku prihvaćenost predstave i rasprodate sale mesecima unapred, činjenicom da je Tomi Janežič režirao predstavu, da je on već fenomen sam po sebi, da je u regionu izrazito prisutan i prihvaćen stvaralac, koji će u pristupu režiji često doneti vrlo isprepletene događaje. A kada se pročuje o predstavi da su to zapravo duboke ljudske priče sa kojima publika može da se poistovećuje jedan-na-jedan, što je danas retkost na scenama, dodatna je činjenica koja ovu predstavu gura više na lestvici traženosti. Boris se nadovezao na rečeno, o saradnji sa rediteljem Tomijem Janežičem koja seže već godinama u nazad, da je reč o stvaraocu koji je u svojoj misli i tretiranju pozorišta otišao vrlo daleko: u potpunosti razbija pozorišnu konvenciju, on pozorište koristi u najboljem smislu prepoznavanja da je to trenutak sada i ovde, dramaturgija je razruđena a ne linearna, oslanja se na intuiciju, poštujući inteligenciju gledaoca, zna koje su to tačke koje povezuju glumce i publiku, i onda se vraća na bazične porodične priče. Ne bavi se nekakvim konceptima koji bi nas ostavili potpuno praznim. Ma ne, ovde morate da učestvujete, pozvani ste da učestvujete, a mene ovakvo pozorište pokreće i voleo bih da ga ima mnogo više kod nas, kaže Boris Isaković.
info: Mango
foto: Edvard Molnar
