Долазак ослободилачке војске словенско становништво је дочекало са радошћу, почињало је ново поглавље у историји града.
На железничку станицу у Суботици, у касним поподневним сатима 13. новембра 1918. године ушао је воз носећи војнике 8. пешадијског пука Дунавске дивизије. На њиховом челу били су потпоручник Петар Живаљевић и мајор Михаило Боди.
Од тренутка уласка српске војске, у њеном победничком походу на крају Првог светског рата, почиње ново поглавље у историји Суботице. Делегација града у којој су били Срби и Буњевци потом ће, већ за неколико дана, 18. новембра на Великој народној скупштини у Новом Саду учествовати у доношењу одлуке о присаједињењу Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији.
Обележавање краја Првог светског рата због тога је овде повезано и са обележавањем Присаједињења, али и сећања на догађаје који су непосредно довели до Велике народне скупштине. Тим поводом 9. новембра у Буњевачкој матици приказан је документарни филм „Жене Суботице на путу родне равноправности“ аутора Бранка Покорнића, након чега је одржана трибина на којој је уз аутора учествовала и Јасмина Марић, професор историје.
У Српском културном центру „Свети Сава“ одржана је трибина на којој је професор др Далибор Денда говорио на тему „Српски ратни заробљеници у Великом рату“. У сали „Јадран“ Народног позоришта одржан је традиционалан програм „Браћа увек – увик заједно“ у којем су учествовали Мешовити хор Српског културног центра “Свети Сава”, Милош Станковић, драмски уметник, Одсек за традиционално певање Музичке школе у Суботици, као и КУД “Младост 1947.” из Суботице. Овај програм, са разичитим садржајима, одржава се од 1991. године.
Датум доласка српске војске у Суботицу обележен је полагањем венаца на споменик Палим јунацима у ослободилачким ратовима 1912 – 1918. године. Програм ће бити настављен 18. новембра полагањем венаца на спомен плочу на Железничкој станици, на месту где је дошла српска војска.
Српска војска ушла је практично у небрањени град, мађарске власти и војне снаге град су напустиле пре тога, те је војска Краљевине Србије наставила свој поход ка Баји, Сегедину и Печују. За Суботицу ово је значило промену власти, улазак у нову државу. У припремама за долазак српске војске учествовали су бројни виђени Суботичани, Срби и Буњевци, хорничари бележе да је постојало велико народно одушевљење. „Да ми је говор силнији од Јерихонских труба, да су ми очи светлије од звезда и да су ми мишићи финији од свиленога ткива, још ни онда не би били кадри, истинском показати безграничну снагу неслућена радосна осећања што ми се данас у грудима разлива“ изговорио је свештеник Марко Протић тог 13. новембра 1918. године поручућући српским воницима да „данас треба дасе осећају да су код куће, да су код својих најрођенијих“.
То је био и историјски тренутак када се остварују еманципаторске идеје, на Великој народној Скупштини равноправно политичке одлуке о даљој судибни региона доносило је и седам жена, од тога, њих пет је било из Суботице.
