Evolucija planete, promene na površini zemlje, odredile su život kakav danas poznajemo a tragovi o tome prisutni su i na tlu severne Bačke i cele Vojvodine i o tome je u Gradskom muzeju govorio geolog dr Ivan Dulić.
U kalendaru obeležavanja međunarodnih dana posvećenih nekom opštem pojmu 18. septembar pripao je geologiji – nauci sa kojom se, čini se, svakodnevni život ima malo kontakata i da je to oblast kojom se isključivobave stručnjaci.
Da to ne mora biti tako pokazao je dr Ivan Dulić, koji je povodom praznika svojih kolega održao predavanje u sklopu Gradskog muzeja u Subotici, a kao prateći program izložbe „Šta se krije ispod ravnice?“. Dr Dulić je, kako se predstavio, prvo završio građevinski fakultet, kao hobi bavio se speleologijom, a onda, kao da mu to nije bilo dovoljno zaranjanja u zemljinu utrobu, završio i geologiju, doktorirao i svoja istraživanja okrenuo ka dubinama zemlje i njenoj prošlosti.
Kao član stručnog tima kompanije NIS imao je prilike da upozna i tlo Sibira, i drugih udaljenih predela, ali i da do detalja razloži tlo po kojem se hoda u Vojvodini, basenu nekadašnjeg Panonskog mora, koje je opet, tek delić nekadašnjeg i mnogo starijeg kopna Evrope i Teitskog mora. Ko ume da čita tajne zemlje, tu će pronaći i tragove tragove najstarijih stanovnika planete, cijanobakterija, starih tri milijarde godina čiji otisci se ocrtavaju u sedimentima. Dr Dulić dodaje i da njima možemo da zahvalimo obliku života kakav poznajemo jer su počele da proizvode kiseonik, i to u velikim količinama.
Kako se dalje odvijao život planete stručno oko razumeće iz granita, škriljaca, metamorfnih stena čija se starost meri i preko 600 miliona godina. Ipak, dodaje Dulić, nailazi se i na sedimentne stene čija starost nije precizno utvrđena, a nalaze se svega 1.100 metara duboko pod našim nogama.
Raslojavajući tlo po kojem hodamo dr Dulić u otiscima koje su ostavile biljke, poleni i vodeni tokovi, kao da materijalizuje tvrdnju da je svet jedan i da smo svi povezani. Kada je nestao Teitski okean i formiraju se nova kopna, a to je otprilike bilo u periodu od pre 40 do 16 miliona godina na Fruškoj gori rastao je trolisni platan koji je danas izumrla vrsta a njegov najbliži rođak raste samo u Vijentamu i Laosu.
Padine Fruške gore, ali i ravnica severne Bačke čuvaju jasne otiske Panonskog mora koje se odvojilo od svetskog mora, a njegova ugodna suptropska klima bila je pogodna za razvoj palmi i bujanje vegetacije, a tu su svoje utočište nalazili i školjke, morski ježevi, puževi. Ovu morsku idilu prekinuće rečni tokovi koji će se sa severa preko centralne i južne Mađaarske, Bačke i Banata slivati velike količine vode. Na naslovnoj strani kataloga za izložbu je školjka limnokardium, a dr Dulić ispričao je da se do ovog otkrića došlo sasvim slučajno: snimao je prilog za televiziju Vojvodine i za potrebe autentičnosti novinar i on su počeli da kopaju na jednoj manjoj površini. Pridružio im se vozač televizijske ekipe i počeo da kopa pored njih. „Možda je drugi ili treći put zabio ašov kada je iskopao školjku starosti šest miliona godina“ ispričao je Dulić. Poneseni uspehom, nastavili su kopanje, ali više ništa vredno nisu našli.
Naravno, istraživanje geologa ne zasniva se na ovoj nasumičnosti. Dr Dulić objašnjava da na osnovu dosadašnjeg poznavanja terena, tokom ispitivanja tla rade se rupe u zemlji u koje se postavi eksploziv: uz pomoć finih, savremenih instrumenata tada se registruju pravci i načini širenja zvuka i na osnovu toga poznavaoci jasno mogu da odrede gde su se nekada prostirala jezera, gde postoje stene, naslage, sedimenti i koje gustine.
I, na kraju, dr Dulić zaključuje: tlo pod nama i dalje ne miruje, aktiviraju se stari i rađaju se novi vulkani duboko u zemlji, to izaziva stvaranje novih okeana i planina i to su procesi koji nikaa ne miruju.