Nastavak razmatranja teme oko najmlađe populacije u svetu sporta, odnosno uključivanja fizičke aktivnosti u razvoj dece, sa profesorom Srđanom Dakićem donosi priču o samom početku – praktično od dolaska bebe iz bolnice, nakon porođaja.
– Što se tiče fizičke aktivnosti, svi mi koji imamo privilegiju da budemo roditelji znamo da od najmlađeg uzrasta, čim dete dođe iz bolnice, babice upućuju roditelje koje su to vežbe za bebe. To su prve fizičke aktivnosti koje razvijaju ujedno i mozak. Jer svaka fizička aktivnost je povezana sa mozgom, da bi čovek izveo bilo koji pokret, mora da aktivira mozak. Samim tim, gospodin Rajević, koji je patentirao NTC sistem učenja, kaže da fizičkom aktivnošću, što raznovrsnijim kretanjem deteta mozak biva sve aktivniji. Dakle, kroz aktivnost se razvija – inteligencija.
Postoje neke univerzalne smernice koje roditelji, ipak, zanemare, kako bi sačuvali dete od povreda, ili delove nameštaja od oštećenja.
– Poželjno je da su deca što više napolju, u prirodi, da trče, da skaču, da ih roditelji ne sputavaju previše u „nestašlucima“, negom im treba biti podrška. Dakle, umesto „nemoj da se penješ“, bolje je prići i biti mu podrška da se popne. Pravimo veliku grešku kada kažemo detetu „nemoj da skačeš po krevetu“... Bolje da krevet završi polomljen, nego da dete ne skače po njemu.
U razvoju dece fizička aktivnost i sport moraju imati važnu ulogu. Kada dete dođe u fazu da zna da hoda i trči, postavlja se pitanje – šta sledi?
– Najraznovrsniju bazu dete ne može da dobije kroz jednu usmerenu fizičku aktivnost. Svaki stručnjak će to da kaže – gimnastika je sport koga dete može da trenira od najranije dobi. Čim je psihički spremno da drži pažnju na treningu, može da ide na gimnastiku. Ovaj sport najbolje razvija telo. Na gimnastici nauči dete da barata svojim telom, da padne, da ustane, prevrne se, visi... Na gimnastici se telo razvija i to je najvažnije, kosti jačaju, zglobovi postaju jači i elastičniji. Stres na kost u stvari jača kost. Ona deca koja se ne kreću, čije kosti i telo ne doživljavaju stres, imaju krte i lako lomljive kosti. To je dokazala i nauka i o tome je već suvišno govoriti.
Roditelji su često obazrivi što se gimnastike tiče, kako zbog povreda, tako i bojazni da će „oni koji se bave gimnastikom biti niski“.
– Ni jedno dete nije ostalo nisko zbog toga što se bavilo gimnastikom, kao što neće niko porasti samo zato što se bavi košarkom. Visina je genetski determinisana u 97-99% slučajeva. Novije vreme i drugačija hrana danas utiču na to da su današnja deca 5-10 cm viša od svojih roditelja, ali genetika je neumoljiva. Gimnastika je problematična zbog rizika na treninzima, i zbog toga deca moraju biti izuzetno disciplinovana. To danas postaje veliki problem, jer zbog vremena provedenog pred ekranima, odakle mozak primi mnogo nadražaja, deca imaju problema sa pažnjom. Čitao sam u jednom naučnom članku tvrdnju da dete u toku jednog dana, ispred televizora i mobilnog telefona, primi više nadražaja nego što je čovek pre na primer 100 godina primio tokom celog života. To je neverovatna informacija. Mozak radi na struju, a svaki nadržaj izaziva paljenje neurona u mozgu. I kada nestane izvor nadržaja, onda deca ne mogu da budu mirna, ne mogu da stoje mirno, da prate nešto. Zamislite kako se oseća dete koji prvih sedam godina gleda TV ili telefon, stigne u školu gde mora da sedi i gleda u zelenu tablu i učiteljicu 45 minuta.
