Nakon što je uvođenje fiskalnih kasa na robnim pijacama sa 30. aprila odloženo do kraja godine, subotički buvljak ponovo je proradio. Izgleda ipak da na njemu nema mnogo posla za prodavce.
April i maj, kažu dugogodišnji vlasnici tezgi na robnoj pijaci u Malom Bajmoku, bili su uvek udarni meseci. Kupovalo se i pred katolički i pravoslavni uskrs, prvomajske praznike, pripremalo se za leto. Ovoga puta, kupovna groznica nije podigla temperaturu među tezgama na subotičkom buljaku. Uoči Đurđevdana ima kupaca, ali ni izbliza kao prethodnih godina.
„Ma, kakav Đurđevdan, ni za Božić nije bilo kupaca”, dobacuje jedan od prodavaca na opasku da bi se pred još jedan praznik očekivala veća gužva.
Sredinom aprila prodavci na buvljaku stupili su u štrajk zbog obaveze da uvedu fiskalne kase. Izdavanje računa na tezgama odloženo je do kraja godine, ali oni malobrojni prodavci koji su spremni na razgovor objašnjavaju da fiskalne kase nisu jedini problem ove pijace.
„Nema kupaca. Od kako je korona počela, mi ne možemo da stanemo na noge. Kupaca iz Mađarske ima mnogo manje, naši stari kupci nam se nisu vratili kada su otvorene granice”, priča Vladislav Čelebić. Kupovna moć domaćeg stanovništva nije dovoljna da zaradi, kako kaže njegova računica, mesečne troškove tezge i poreza u visini od 600 evra. Na to bi tek trebalo dodati njegovu platu, odnosno zaradu, a pošto prodaje čarape po ceni od 80 do 100 dinara, jasno je da mora mnogo robe da proda da bi stigao do poslovne nule, ali kaže, za sada nema kome. U jednoj od hala buvljaka jedino još za njegovom štandom zastaju kupci, većina tezgi je prazna, i to je upravo jedna od stvari koja brine prodavce. Kupci na buvljak neće doći zbog nekoliko tezgi koje rade već upravo zbog obilja raznovrsne robe koja je ovde bila u ponudi.
Dragiša Ljubenović za tezgom prodaje papuče koje proizvodi njegov sin u Leskovcu. „Sin me pre nekoliko dana ponovo poslao ovamo. Ali slabo ide prodaja. Ako bi uveli fiskalne kase, moralo bi još da poskupi 20 odsto. I izgubili bi i ovo malo kupaca iz Mađarske, jer onda oni moraju da menjaju forinte u dinare”, kaže Ljubenović. Tvrdi da mu je potrebno mesečno da zaradi najmanje 130 hiljada dinara, da bi im se isplatilo da svoju proizvodnju prodaju i ovde na severu Srbije. „Ako u tri meseca ne zaradim toliko da se isplati da budem u Subotici, otkazaćemo tezgu.”
Nekoliko prodajnih mesta dalje, proizvođač sportske trikortaže takođe je otkazao dve tezge. Pamuk koji je nabavljan u Turskoj od kraja prošle godine dvostruko je skuplji, i po novim cenama, kažu, njihova šivaona ne može više da radi jer oni ne mogu toliko da podižu cene. Zbog toga sada traže neki drugi posao.
Buljak se do sada prilagodio mnogim izazovima, i promenama uslova poslovanja, ali čini se da su ovi poslednji potezi na uređenju fiskalne politike, u kombinaciji sa epidemijom i širenjem prodajnih centara, ozbiljno ugrozili do sada neprikosnovenu trgovinu na robnoj pijaci.
„Uvek se govorilo da mi odvlačimo kupce iz šoping centara. Ali sada je upravo obrnuto, kupovina na kartice i na rate svima odgovara”, kaže jedan od prodavaca. Zbog toga je među prodavcima sada glavna tema razgovora koji drugi posao započeti, na šta sada preorijentisati trgovinu.
