Pripovitke iz života tavankutski Bunjevaca - Lajčo jendekar

Pon, 18.02.2019 - 14:30 -- darko.kovacevic

Iz knjige "Pripovitke iz života tavankutski Bunjevaca“ Tomislava Mačkovića. Više o knjizi i autoru - https://www.subotica.info/2019/01/30/tomislav-mackovic-pripovitke-iz-ziv...

Lajčo jendekar

Cilo selo sa okolnim salašima nije, kažu stara čeljad, imalo u zadnjem viku lipče cure neg što je bila Bara.

Lipa crnka, jake zelene oči, ona kosa crna a sestre joj ispletu pletenice… a joj, to je bilo da ne samo muškom neg i ženskom čeljadetu pamet stane kad je vidi.

I što je ona bila lipa, neg i pametna i učtiva, pobožna, držala se svetog reda. Njojzi muški nijedan nije mogo ofirat dok nije počela ić na igranke, al i to se znalo dokle dok ne odzvoni večernje i natrag na salaš. Baćo el nana uvik baš tute digod oko doma, pa ku kobajage su bili digod u gostima i jeto sačekali je. Držali su Baru odvećma strogo. Al i morli su, el vragova muški koliko oš. I bilo a i biće.

I di je sve lipo i dobro tu onaj rogati vrag uvik i napada. Trevilo se tako da su Bari komendirali nikog Lajču. Sad kad bi čovik kazo da je bijo đubraš kaki, lago bi, a sad što je vol’jo kockat se i što je vol’jo žene e to je već drugi divan. Volijo je Lajčo i svirku al je borame znavo zaraditi novaca poštenim putom kad niko nije mogo znat unaprid šta će posadit el posijat e on je znavo i ku kaki od oni što vele da vidu unaprid on je uvik al baš uvik kazo „e ja sam klapijo da triba da posadim to i to i eto posadijo i rodilo“

Uglavnom novaca je  uvik imo. Iz kuće nije prodavo, ženama nije davo a nije ni moro kad nije ni jon bijo ružan čovik, e jedino na kolici el na filku je znavo past ku zrila kruška. Taki je znavo ostati ku crkven miš siroma al taj dan se on i snađe i oped tiraj dalje . Malo radi, malo potroši pa malo nejđe nikud od kuće pa ga uvati ništam pa krene po dvi po tri nedlje bančit.

Jedared na vašaru u Rumi krenijo gledat nikog konja da kupi i očin ga natira i kren’jo sastarg a ne sa strane kako triba konju prilazit i konj se štogod trgne i kako se vuć’jo tako je dovatijo Lajču i vućjo ga nikom čoviku pod špediter . I sva srića nimu ništa slomjo neg se ovaj ugruvo i malo ga ruka liva bolila. Uglavnom ništa strašno.

Jedno misec dana je švrago oko kuće i bijo sa ženom. Dice nisu imali samo njegov stariji brat, mator momak malo faličan je bijo š’njima al u njegovom delu što je talovo od nane i baće. Al je Lajčo vodijo računa o njemu.

Prošlo uglavnom ti misec dana i … samo jedared nema Lajče. I nema i nema. Bara se dala u nevolju da mu se nije štogod trevilo ko zna kad vrag nikad ne spava, što on ne spava neg druga noć kako nema Lajče a Baru obuzo niki stra di je. Sila sirota nuz krušnu peć i zamislila se. Di je ona odlutala di nije uglavnom nju je dobrim uvat’jo mrak i sad sirota sklupčala se umotala se u niku staru opakliju i misli se.

Čuje ona kako laju vaške po selu, jedared njezin bujtar počo zaurlavat „auuuuu,avavavavauuavuuuuuuu“

Od strava su joj se valjda i tabane naježile tako se zdravo poplašila. Jedared bujtar pristo zaurlavat a počo cvilit niki. Bara počela molit krunicu al kad se sva trese ni sama ne zna šta triba molit, vamo ova keretina joj zagorčava život te laje te cvili. Pomislila Bara da joj diveru rđavo, da ga steglo, da je možda pofalijo pa joj svašta dođe u nevolji u glavu.

Moli Bara al moli, uzela sklopila ruke i pogledala kroz niku budžu kad ono UTVARA tu prid njom stoji i mrmlja li mrmlja, Bara se sirota ….upišala od strava.

Jedared utvara BUUUUUUUU priko nje ! Ona pala sa stočića a utvara se trlja o nju ona gura a nema snage. Jedared samno vidi divera i kako vuče i diže utvaru. Ona skoči, naslonila se na zid drži ruke nuz tilo kad njojzi diver, a malo mutav bijo, veli:

„Aaaaa snaaššššiiicee bbbeeš tttiii tvoog čččooovika, ajj pa gaaa tiii drržž“

Bara koraci jedan korak, kad ona utvara njezin Lajčo. Al ku da su ga kidale vaške sav krvav. Aj oma oni njeg pod ruke, uvuku ga unutra . Bara ga tare , briše ga mokrom krpom. Uzela okupala ga, diver joj pomogo da ga prisvuku, u čisto i metnu ga leć. Cilu noć je Bara sidila i molila se da mu nije ništa . Ujtru oko osam njezin Lajčo otvori oči i jedva otvori usta i ište vode. Dala mu Bara iz bokala, a joj… ku kamila tri doduše omanja ona gvozdena bokala je utuko vode.

„Av Bože moj dobri samo kad je on dobro“ – jesapi Bara i Bogu zafaljiva i svetom Antunu, novaca obećava.

Taj dan su ćutili obadvoje. Bara je sad već bila i bisna i nije ni baš tila da divani a Lajčo, ku ker kad ga dovati obara na disnotoru, ono kad gura njušku di mu nije misto pa el se opeče el dobije po njoj. Sve u svemu ćutili bi ko zna do kad da nije upo Lajčin brat jel di su ovog legli to je bijo njegov krevet i kuća a ne Lajčino.

„Aaaaajc tii jendekar jedan – diž’se s’moog  kanaapaaa“

Usto Lajčo polako stenje još drži se za krste, usto šanta vaća se za dovratke. Malo po malo i dovuče se do velike kuće , nije od sramote ni tijo leć nuz Baru a ni Bara nije bila još načisto al kad je tako vrime bilo , sačuvaj Bože se rastati od čovika. Držala se Bara onog „I  dobru i u zlu do groba“.  Al sad muči je ono.

JENDEKAR ???

Ćuti ona i gustira, ta i nju je mater odranila, nije ni ona baš brez pameti. No izgustira ona i ajc kod divera.

Ušla i lipo sa Mirkom diverom joj, pa mu nalila rakiju u fićok a ovaj sav cvata siroma kad je lake pameti nevdi da ga snašica zaukava da kaže kaki je to njezin Lajčo „jendekar“

Fićok po fićok, borme dunijo Mirko po boce. Izbečjo oči i počo talasat snašici sve šta je čuvo prid dućanom. Uglavnom desilo se šta se desilo.

Lajču je posli misec dana „bolovanja“ što je provo kod kuće i sa ženom i bratom uvatilo da iđe tirat kera. Digod i netribaš jedan očo u mijanu i tu nakarta novaca da birtašici pinke i taki krenut počo babrat oko nje i padne dogovor da će ona zatvorit mijanu kad on izađe al nek on što prija iđe kući kod nje, jel ona će ić biciglom a za podrug dva sata triba prvim lokalom iz varoši da joj stigne čovik s posla i da ji ne uvati.

Ovaj taki krenut izašo i kad je vidijo da je armonikaš Pišta s kolima, zvižne mu i kaže mu šta je nevolja. A svirac ku svirac, diš sa svircom na kraj izać.

„Ta kako te ne bi odno, Lajčo ajde sidaj – iđemo“

Noć, nigdi nikog,  Pišta razvuko novog fiću i za desetak minuti eto ti nji bliže birtašicine kuće, olakšo ovaj i lagano na leru iđe pa će stat nikako iza kuće da ne bi koja komšinca vidila,  stavo Pišta nika kišica počela rominjati .

„Pišta brate šta sam ti dužan?“

„Ta aj Lajčo štaš mi plaćat, neg remi moramo odigrat na oni kolici si mi odno dva ranjenika“

„A sad Pišta pa to nije nevolja – ajd zdravvv…o „

On je taki napolak nadrt tijo lipo se oprostit od Pište al Pišta nije mogo pribortat dva krmčeta iz obora što mu Lajčo za frtalj sata odno kad su se kartali kolica baš kod ove lipojke u mijani i zato je ku prijašnji njezin „gost“ u kući vrlo dobro znavo di triba stat posebno kad kiša pada. Ni manje ni više, Pišta je spadalo nijedno stavo  tako da kad Lajčo otvori vrata direktno koraci u po metera dubok jendek di se slivala voda iz livkova i di je bijo pačinjak i guščinjak. Kako je zakoracijo tako se okliznijo  i na gujci sašo doli u jendek. Uz put udar’jo glavom u alov niki i sve u svemu – osto ležat. Kad je stigla „dama“ se obzirala, al nije mogla se puno šećkat jel čovik samo što nije stigo. Uglavnom, Lajčo je došo sebi al je već počelo svanjivat pa nije mogo iz prve izvuć se jel em blato vamo kiša još većma udarila. Kroz  avliju nije smijo ni od vašaka, a ni od „luk šogora“ pa se vrzmo po kanalu  i srića njegova pa je ujtru prijateljica mu prva izašla  i krenila puštit guske i patke da ji namiri i kad je vidila Lajču dreknila je tako zdravo jel se poplašila da je istrčo joj čovik a Lajčo se zagnjurjo da ga „šogor“ nevdi jel ako ga vidi biće po tamburi.

„Ljubavi ? Šta si vikala? „

„Srićo moja lipa iđi spavaj samo vidila sam žabu niku veliku, pa sam se poplašila“

„Ljubavi zdravo veliku? „

„Ahaaa“-onako nevinim pogledom izusti birtašica.

„O otac ga njegov, pa to je onda žabac, saću ja njeg ! Di je skočjo? U vodu? Daj iđi, daj mi lopatu iščekaću ja njeg ! Kad ga ja ošrofim oma će mu letit  ti žablji batakovi“

Lajčo bi se ucigurno zadavijo dok su ovo dvoje divanili da nije bilo jednog  panja u vodi pa je izbacijo nos i to mu je spasilo zdravlje švalersko jel je kako tako mogo disat.

Sve u svemu ova smiri čovika i ovaj uđe unutra.

E sad Lajčo proviri a ova oma na njeg .

„Bleso jedan blesavi! „ Kako ćeš sad napolje? Nema druge moraš čekat dok ne legne jel ne ode u mijanu, a dotle ne izlazi iz kanala neg iđi tamo nuz mrginj u onu trsku, al pazi da te komšijske vaške ne ostu, a ja ću kad ovaj moj ode, zvat te“

Tek posli podne je ovoj čovik očo u mijanu, al nepušća ova Lajču napolje iz avlije dok je dan da ga svit nevdi ajd da je suv, neg ovaki sav otkišeljen od blata i te prljave vode. Pa ku će na put oma će svit poistrčavat da vide šta se desilo.

Tek uveče kad su komšije pozaspavale onda je Lajčina simpatija puštila Lajču iz komare di je stala krupara i di je taka promaja bila da je ovaj drćo ku štene.

I što je to, neg je još iskala da joj Lajčo dade novaca jel nije dao dosta pinke a tolike novce nakarto.

Sve u svemu, jeste bijo mrak al Lajčo nije smijo putom neg po nikim oranjima i ko zna kudan ne sve dok nije stigo kući.

E kad je ovo čula Bara. Zasukala pregaču, rukave i ajc gori kod dase. Ovaj kad je vid’jo na vrati, odskoč’jo al nije stigo daleko kad ga je dovatila sa uzgljancom. Leti perje po sobi, ovaj se dere a Bara viče iz sveg glasa „Na perja evo ti kad si gusak josag najobičniji, ni ker ti ravan nije kad su kereći svatovi. FUJ, pljune Bara, al onako što štreko onaj iz petni žila raknila pljuvačku“

Nije Bara tila ni ist sa njim za astalom ucigurno jedno misec dana. Prvi dana mu nije ni kuvala pa je furtom peko jaja dok se Bara nije malo smirila i kazla.

„Ajd od ti silni jaja još će gusak i pronet“

Samo je ćutjo jel znavo je da je zdravo zgrišijo.

Na kraju, kad se „perje“ sleglo, uslov je bijo da odsele mora svake nedilje i na svaku jutarnju misu ić s Barom pod ruku u Crkvu.

Nije to Lajči bilo ništa s’lipom ženom ić pod ruku neg se Bara poduzbila i nikako neće u kola pa da sidnu da Lajčo izbegne selo. Ovako ti podrug kilometera nji najmanje dvadest odkaleg iza ćoše jel viknu „kaččč patak“ jel „gusaaaak“ jel „paataak“ pa u smi ..

E to ga većma bolilo neg bilo šta, a Bara ga uvik javi kad se ovi proderu.

„No šta si? Patak jel gusak?“

„Ta ja sam žabac jeto“

I kad se sve smirilo vrlo je moro krajčit od birtašicinog čovika a i od njezini braća jel kad se sve saznalo ispalo je da je ona osramoćena, pa je jedan od braća kazo da će ga izbost bricom.

Lajči je zdravo lakše bilo kad se mijana zatvorila jel su svi gazdovali pa je sve propalo i birtašica je sve prominila za kuću u varoši. E tek kad su svi njezini ona š njima poodlazili onda je Lajčo smijo sist di oće a da mu ku dotle leđa nisu bila nuz zid.

(ilustracija: Nikola Tumbas vs. DeepDream's Renoir)

Autor teksta: 
Fotograf: 

Više o ovoj temi...

Iz knjige "Pripovitke iz života tavankutski Bunjevaca“ Tomislava Mačkovića. Više o knjizi i autoru - https://www.subotica.info/2019/01/30/tomislav-mackovic-pripovitke-iz-ziv...

Avet iz dračinjaka

Svemu dođe kraj, izađe rok trajanja kako je to pokojni bać Bartula znavo kast. Kako je znavo kast tako mu se i desilo-došo mu je kraj. Umro je u svojoj 90-toj godini. Što kaže svit lipe godine.

Kad je umro, kaki je i red uveče oko sedam sati nakupilo se svita na virastaš. Niji je bilo tušta a di bi i bilo kad su bać Bartulini vršnjaci i društvo već odavno poumirali. Nakupilo se, i to kod bać Barule na salašu nji jedno petnajst do...

detaljnije
Post date: Sre, 27.02.2019 - 09:36

Iz knjige "Pripovitke iz života tavankutski Bunjevaca“ Tomislava Mačkovića. Više o knjizi i autoru - https://www.subotica.info/2019/01/30/tomislav-mackovic-pripovitke-iz-ziv...

Noć utvara

Av Mande Boga ti tvog!-znaš da mi je drago što je u ovu našu pustaru došo stat ovaj čovik „

 „Koji Pere? „

 Pere gledi u Mandu podlakti se , gledi je pa veli...

„Ti nisi ku što triba ! Kako klinac, koji? Pa ovaj Mirko“

„Aaaaaaaaaa ! Taj ? Pa nisam znala na kojeg si mislijo Bože Pere. Neka ga nek je došo, al nek iđe on odaleg što prija“

Oped Pere gledi u Mandu, onaki narakijan ujtru rano pa ospe paljbu po Mandi...

detaljnije
Post date: Ned, 10.02.2019 - 11:13

Iz knjige "Pripovitke iz života tavankutski Bunjevaca“ Tomislava Mačkovića. Više o knjizi i autoru - https://www.subotica.info/2019/01/30/tomislav-mackovic-pripovitke-iz-ziv...

Patricija

Dite ku dite, i kad je dobro i vaspitano kad krene u škulu ritko koje mirno ostane. Tako je i Branko prvo bijo dobar učenik i poslušan, al borame kad su došle one lude godine kad ga vrbopuc uvatijo e Bože dobri pa taj ni Bogu ni svitu nije valjo. Popušto u učenju, išo na disciplinsko kod direktora, tili ga iz škule izbacit a JOJ sto čuda.

Tako je znavo opravit komediju da je jedared nastavnici Klari natrpo pun džep rajsega pa kad je ova...

detaljnije
Post date: Ned, 03.02.2019 - 11:03
Tomislav Mačković

Nije Bela bijo ni siroma, a ni bogat - imo je taman toliko koliko mu triba. Bavijo se zemljoradnjom i uvik u čisto sve radijo - imo je za se svu mašineriju. Prid žetvu u avliju su mu banila trojica iz protiv-požarne zaštite, da mu prigledadu kombaj i ostalu mašineriju što će učestvovat u žetvi…

Pripovitke iz života tavankutski Bunjevaca“ Tomislava Mačkovića vredno su i verodostojno svedočanstvo o ljudima u vremenu na prostoru omeđenom naslovom. O knjizi savremene bunjevačke proze u izdanju Bunjevačke matice govori njen autor, Tomislav Mačković.

Na kojim prostorima su se dešavale ove pripovesti?

Priče koje su zapisane ispričane su svuda, na potezu od nekadašnjeg Kertes šora na Čikeriji, preko Ljutova,...

detaljnije
Post date: Sre, 30.01.2019 - 16:41
Custom Search