U Gradskoj biblioteci održana je 10. sednica Saveta za obeležavanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića, na kojoj su govorili dr Latinka Perović, predsednica Saveta i Dragan Rokvić, direktor biblioteke.
U nastavku je predstavljena knjiga Radivoja Cvetićanina „Konstantinović. Hronika”, na kojoj su govorili književnik Ottó Tolnai,
prof. dr. Duško Radosavljević, politolog dr. Boško Kovačević, kao i sam autor.
*
Hronika kao vrelo - povodom knjige "Konstantinović, hronika" - dr Boško Kovačević
Pokušaću ovim iskazom o knjizi „Konstantinović, hronika“ da ukažem, da podvučem, da vam skrenem pažnju na samo neke sekvence života i ubeđenja, koja su junaka ovog štiva definisala i bojila da misaono traje duže od profanog života. R. Cvetićanin je ovom obimnom knjigom pružio obilje činjenica i povoda, slažući precizno i znalački probirajući sve ono što je važno za saznavanje Radomirove životne i misaone avanture. Cvetićanin je autor u opredeljenju da je veoma važno i delotvorno iščitavati Radomirov opus, da ne ga treba prepustiti prašini i zaboravu. To je nesporno značajan misaoni fundus za ovo i vreme koje dolazi. Izazovima stvaranja i vrednovanja, podstaknutim ovom hronikom, valja se iznova vraćati, preispitivati, domišljati i ugrađivati u ljude, u čoveka, u njegov svet, odn. društvenost.
Živimo u vremenu bezličnosti, prenapučenog brbljanja i površnosti, vremenu „prve lopte“ i surogata, u vremenu stalne ishitrenosti i njegovom deficitu. Materijalno obilje za manjinu, i ne samo duhovno siromaštvo za većinu čini njegovu ključnu odliku. Živimo u vremenu dominacije bogatih novčara, u vremenu improvizatora i posrednika svih boja i poriva, u vremenu duhovne, ali nadasve nacionalno-etničke isključivosti, hoću reći populističke inficiranosti. Zbog toga se valja upuštati u izazove traganja, promišljanja drugačijeg i specifikovanja mogućnosti da što veći, brojniji deo žitelja društava, država živi sa kakvim-takvim dostojanstvom. Valja prethodno razumevati to vreme, konstelacije i odnose. Valja se upustiti u takve avanture, ne samo radi sebe, već i onih oko sebe, koji, kao što veli Gete, najčešće „smatraju svoj pupak za središte sveta“ i ne vide prst pred okom. A svet je, hteli to mi ili ne, ako hoćete – čovek - ono što, iz suptilnijeg sagledavanja i razumevanja sebe, gradimo u relacijama i odnosima sa drugim, drugačijim i različitim. Tog životnog, često potisnutog demijurga stvarnosti, Radomir Konstantinović je sagledavao i usmerio u svoje emancipatorske energije i misaone imaginacije. On nije beleškario, nije plivao po površini događanja i pojava. Pokušavao je da kritički i argumentovano dokuči razloge toga dešavanja. Pokušavao je da uvrežene stereotipe i ocene proveri i osvetli i sa druge strane. „Ruža i oganj“ su tu, samo, ima li energije, znanja i emocija da se skače?
Neću reći ništa novo ako konstantujem da se autor ove impozantne knjige prihvatio golemog posla, koji ga nije samleo i koji nije ovlaš urađen. Dapače, poređao nam je značajke Radetovog životnog i misaonog kruga, kao argumentaciju da se radi o retkoj ličnosti nesvakidašnjeg znanja, talenta i imaginacije. Autor je, po mom sudu, uspeo da na krajnje zanimljiv i dinamičan način, bez predrasuda i stereotipa, časno ispriča jednu životnu, a nadasve, iznad svega, stvaralačku storiju, koju ima smisla, i vredi uzimati za primer,
anadasve inspiraciju, a što ne i ponos.Neću reći ništa novo ako ustvrdim da je pisanje o Radomiru Konstantinoviću hrabar izbor i izazov, skopčan sa strpljivošću, sa golemim trudom. Pisati o ovoj, kako autor ove hronike kaže, renesansnoj ličnosti - zaista je golem izazov. Svaka čast autoru. Čini mi se da je dobro opredeljenje pisca ove knjige da nam hroničarski poslaže sve što je važno u životu i misaonom delanju Radomira Konstantinovića. Neka se potom po ovim poticajima nastavljaju dalja istraživanja i elaboriranja. Time će Radomir Konstantinović trajati.
Životni i misaoni torzo Radomira Konstantinovića čine brojni izvori, rukavci i uviri. Misaoni krug od pesama, romana, radio drama, književne istorije ovih prostora, do filozofskih tekstova kritičkog prelistavanja časopisa, pokazuju sintetičku snagu i opsežnost kreacije junaka ovog štiva. Ne bih baš pristajao na tvrdnje da je Radomir Konstantinović metafizičar, da je nerazumljiv. Postoji dosta tesna veza između njegovog ličnog života i javnog delanja sa misaonim preokupacijama. Njegova promišljanja i odnos prema ocu, odredili su mu život, koji je trajao preko osam decenija i koji je uz sve izazove, ignorisanja i sabotaže ostao vertikala moralnog i humanog odnosa prema aplauzima, ali i zvižducima. Hronika nam daruje taj pregled, tu panoramu stvaranja. U njoj činjenice jesu važne, ali je, kao i kod Radomira, važno kako se one čitaju, vrednuju i koje su pobude i razlozi tog vrednovanja i tog suda (Niče).
Ako se može govoriti o simbiozi stvaranja i delanja, a junak ove hronike je imao ne malih nesporazuma, diskvalifikacija i osporavanja, onda je to razotkrivanje raznih, često zapretanih, skrivenih misli i manifestovanja nacionalizma. On se ne miri sa nacionalističkim redukcijama, ne samo društvenosti, već i liberalne filozofske istorijske elaboracije. Doslednost u toj povučenoj liniji razgraničenja kod njega je neupitna. U elaboracijama literarne istorije, od Vuka do današnjih dana, preko sto autora, prepoznaje se to vrednosno stajalište. Pa čak i kada govori o rodoljublju, ukazuje da prvo valja biti kosmopolita, da bi potom bili rodoljubi. Narastanje nacionalizma do nacizma za Radomira je neminovan kraj, klizanja mržnji, razaranju i ubijanju.
Glavni lik ove hronike bio je ne samo po opredeljenju, već i pripadanju – levičar. Sklon sam onim stavovima koji vele da je lagodno u životu biti desničar i konzervativac, a levičar je i te kako izazovno i skončano sa raznim socijalnim i političkim turbulencijama u životu. Autor ove hronike ne zaboravlja niti marginalizuje ovu poziciju njegovog junaka, već pokazuje kako je u životu prolazio. Upravo zbog ovih odlika, nisu izostajale razne šikane, osude, difamiranja, egzistentna porinuća itd.
Negujući poziv na otvorenost, a njome se bori protiv svih ograničenja, Radomir smatra da život ima više vrata i da je čovek upućen da ih otvara, propituje i vrednuje. U mladosti je otvarao vrata slobode stvaralaštva. Radomir je, po tom, celinom života zračio. Za njega je život izvor, a ne sudbina, i nije baš pristajao na ugovore i nagovore sa lošom stvarnosti. Ako nije mogao da je menja, onda je ćutao, smatrajući da i tim činom govori.
Reći će se, s pravom, da se Radomir Konstantinović snom borio protiv te loše stvarnosti, protiv palanke. Eto tako i zbog toga on između ostalog sluša, preispituje odnos prema ocu i jedri ka raskršćima života, tražeći naznake, mogućnosti i puteve oslobađanja. Znao je da se čovek ne rađa ni dobar ni zao, već nedovršen, neodređen, potrebit i upućen da sebe uspostavlja uvek iznova. Racionalno je pokušavao da dosegne što dalje, imajući u vidu da je i iracionalno u ljudskom trajanju uvek prisutno. Vajanjem sopstvenog života, između hridina posebnosti i društvene razuđenosti i sukoba – pokušava da te zamke nadilazi i da bude u vremenu, ne samo mišljenjem, nego i pozicioniranjem.
Autor ove Hronike će videti da je njegov junak celog života, od najranijih dana sazrevanja, preispitivao sebe, odn. svet oko sebe i da je bio, što bi rekli, „veliko sumnjalo“. „Mislim, dakle sumnjam“, dubito a ne samo cogito. Radomiru su bile strane isključivosti i razni dogmatizmi, čak i kada je pripadao i imao simpatije za ideo i političke racionalizacije ko je nosio socijalizam u svojim nedrima.
U ovom štivu postoji sijaset navoda u kojima se neguje i daje primat za nadu, za dobro i nadasve slobodu. Njega će oponenti pokušati da unize, omalovaže, da ga time poistovete sa sobom. Zbog toga će prolaziti kroz ne mala razočarenja i živeti u nerazumu etabliranih cehovskih, političkih i inih okruženja.
I kao što je Rade izrekao povodom smrti K. Prohića: „Kako da se pomirim da se moj prijatelj pretvorio u knjige“, i ja kao njegov poštovalac mogu samo knjigom, rečju i čitanjem da sačuvam uspomenu na njega. Ostaje mi ta nada da će ovaj svet, da će čovek iz prizme zadatosti dobra i slobode ipak prelaziti na obale „pristojnog društva“ odn. individualnog i socijalnog dostojanstva. Misaoni alati Radomira Konstantinovića, pokazuje nam ovo štivo R. Cvetićanina, dobra su i poštena uputa ostvarivanja. Valja što više držati ovu knjigu u rukama i tražiti podsticaje za razumevanje enigma i izazova pred kojima se svakodnevno nalazimo.
