Kelebija

Uto, 14.01.2014 - 11:36 -- nikola.tumbas
Kolekcija članaka: 
Detalj proslave dana sela
Detalj proslave dana sela

Nekada pusta, pominje se još 1297. godine kao Kelym, danas prema graničnom prelazu Kelebija, prostire se uz granični pojas istoimena mesna zajednica, jedna od većih po površini, na kojoj živi nešto preko 2000 duša. Možemo je podeliti na Kelebiju i Čavoj, gde ovaj potonji označava deo koji se prostire ka severoistoku, do peštanske pruge, a obuhvata i Majdan.

Ovo je šumski i peščarski kraj, kojim na zapadnom delu preovladava crni, a na istočnoj žuti pesak, gde je crni, kažu, povoljniji za povrtarstvo a žuti za voćarstvo i vinogradarstvo.

Kelebijci i Kelebijke, pretežno Mađari (do 60%), od neke '76. godine žive uz granični prelaz (do tada postojao samo na Horgošu), i danas im je Evropa preko plota. Devedesetih je ovde bio pravi haos, kada su hiljade i hiljade ljudi dnevno prenosile alkohol za benzin, dok se danas siva ekonomija svodi na prenošenje robe široke potrošnje za razliku u AFA (PDV-u).

Za Kelebiju kao naselje ne može se reći ni da je selo, ni da je grad. Nekada je ovaj kraj bio okrenut ka fabrici đubriva Zorka, i, dakako poljoprivrednom gigantu Peščari . Tu su, dakle, rakija i vino možda glavni proizvodi. Kako su Zorka i Peščara nestale u privatizacijama, danas Kelebija više ima karakteristike, ili, da budemo precizniji, potencijale, nekog turističkog ili vikend naselja. Pomenuli smo povrtarstvo, tu su i nove vinarije (npr. Jožefa Kase i Čuvardića salaš), tu je, dakako, Majur i ergela, možda najprepoznatljiviji brendovi Kelebije. Konjarstvo je nekada bilo veoma razvijeno, ali se stari zanati, (npr. kovački) nažalost nisu sačuvali. Pored voćarstva i vinogradarstva koje je krenulo praktično ispočetka (sve su to mlade novoosnovane vinarije), proizvodi se i povrće, na pomenutoj kelebijskoj crnici. Tu je, i dalje, mnoštvo putnika koji svakodnevno prođu kroz Kelebiju.

Danas je Kelebija interesantna umetnicima, intelektualcima i privrednicima, koji ovde mogu da nađu vikend ili stalnu kuću blizu naselja, a opet u šumi. Problem su migranti i ilegalni prelasci, ali pojačanjem kontrole graničnog pojasa, ovaj problem se preselio ka Somboru i manje čuvanim prelazima. Naselje ima ambulantu, ogranak apoteke i ogranak OŠ Sečenji Ištvan od 1. do 4. razreda. Magistralni put vodi kroz Kelebiju, a što se tiče ostalih, atarskih puteva, ova široka i razgranata mreža tek je ponegde rešena tucanikom. Voda je problem, jer je najbliži vodonosni sloj (na 20m) zagađen. Kanalizacije nema, a ideja je da se taj problem reši lokalnim mikroprečistačima, koji bi ovaj otpad mogli da razlažu na tehničku vodu i ekološko đubrivo. Smeće se rešava žutim vrećama JKP Čistoća i zelenilo (ko kupi vreću, odnose mu smeće), a kabasti otpad rešava se periodičnim kontejnerima. To nije dovoljno, pa Kelebija izgleda prljavo i zapušteno, što ne bi smelo biti, jer je jedan od najvažnijih prirodnih resursa (pored Majdana) kelebijska šuma. Kelebijsko jezero je takođe postojalo, kupali se ljudi u njemu, ali je nestalo negde početkom osamdesetih godina.

Šuma je, meštani kažu, problem - prekomerno se eksploatiše, ima divljih deponija, a ni sam mehanizam upravljanja ovim prirodnim dobrom nije baš jasan, mada je suština ovog problema da meštani nemaju ni direktnog uticaja niti interesa (kao stakeholderi) na prirodni resurs oko kojeg žive. Tu je JP Palić-Ludoš koji bi tebalo da ima neke nadležnosti nad zonom Peščare, a JP Vojvodinašume (sedište u Novom Sadu), odn. ogranak Šumsko gazdinstvo Sombor (sedište u Somboru) ima upravu šuma Subotice (bar se tako da protumačiti iz komplikovane sheme na sajtu Vojvodinašume). Otud je stanovnicima Kelebije daleko gazda šume, a gazdi šume daleko je šuma. Na sličnu priču naićićemo i kod svih drugih prirodnih resursa koji okružuju Suboticu.

Svetovni život na Kelebiji, izuzmemo li mogućnosti za izlet, nije baš razvijen. Nema muzeja, biblioteke, galerije ili sličnog hrama kulture. Tu je zato prilično velik i lep rimokatolički hram, crkva Razlaza svetih apostola (izgrađen 1937. godine), a u izgradnji je i hram srpske pravoslavne crkve. Što se tiče manifestacija, najznačajnije je kelebijsko proštenje (Kelebiai búcsú),ujedno i dan sela, kada se organizuje mali vašar i kuvanje ovčijeg, birka paprikaša.

(fotografije su rađene leta 2013, na dan proštenja - dan sela, 21.jula)

Tagovi: 
Autor teksta: 
Fotograf: 

Više o ovoj temi...

Aleksandrovo, ili Šandor, kolonizovano 1787. godine, a nakon što je izdato naređenje da se kolonizuju Čantavir i Bajmok. Od tada ima neku svoju specifičnost i osobenost, koju je najbolje onovremeno izrazio grafit "Šandor republika". Šandorčane karakteriše izuzetna privrženost i osećaj pripadnosti, ponos što su Šandorčani, pa bili to rođeni Šandorčani ili oni koji su došli. Aleksandrovo vam je toliko specifično, da se prosto plašim da napišem nešto o njemu, pošto nisam Šandorčanin.

Na prostoru između pačirske pruge, malog Palića, Bunarića, njiva i salaša, živi, kako se to danas meri, oko 6,000 upisanih birača (jer, čini se, partije broje samo birače), a pretpostavlja se da ima tu preko 10,000 duša. "Kada bi nas se, pre izbora, setili i upola kao Prozivke, to bi bilo dobro...

detaljnije
Post date: Sre, 16.11.2011 - 16:00

Iako jedna od najmanjih gradskih zajednica, Bajnat je, zbog visine terena, bio naseljen i pre nego što je Subotica uopšte postojala kao naselje (bilo je tu i Sarmata). Iz ove mesne zajednice, početkom osamdesetih izdvojila se "Prozivka", pa je Bajnat ostao, oslonjen na nju, kao naselje prizemljuša sa velikim dvorištima, koje bismo mogli nazvati i "malim dedinjem", kako zbog terena, tako i zbog penzionera koji su pretežno nastanjivali ovaj kraj. Ali, videćemo da se struktura stanovništva gradskih zajednica brzo menja. 

Bajnat se proteže između dve važne saobraćajnice: Senćanski put, uz koji se nalazila nekadašnja subotička industrijska zona, i ulicu Braće Radića, koja ga razgraničuje sa Prozivkom. "Prozivka je naše dete", kažu gordo Bajnaćani. Građani duž senćanskog puta...

detaljnije
Post date: Ned, 30.10.2011 - 09:00

Naselje Prozivka nastalo je na mestu nekad močvarnog dela grada koji se zvao Mlaka. Planovi da se na ovom prostoru izgradi "Veliki narodni park" postojali su još pre II svetskog rata, ali tek 70-ih godina XX veka počelo je dizanje višespratnica, da bi se 1981. godine oformila i mesna zajednica "Prozivka". Naziv je naselje dobilo po spomeniku akademskog vajara Ota Loga, iz teksta na samom spomeniku: "Slobodom prozvani i mrtvi žive".

Dugo je Prozivka bila mesto solitera koji se dižu iz blata, poput negdašnjeg Novog Beograda, bez igrališta, uređenih parkova i pratećih sadržaja, a budući da se na nju doselilo blizu 10,000 ljudi, smatrana je velikom gradskom spavaonicom.

Pravi život na Prozivci počinje izgradnjom pijace "Zelenac", oko koje se formira i širi današnji centar...

detaljnije
Post date: Pet, 30.09.2011 - 16:00
Custom Search