Na tribini Politea večeras je predstavljena knjiga Nebojše Popova ISKUŠAVANJA SLOBODE - SRBIJA NA PRELAZU VEKOVA.
Knjigu su predstavili dr Branka Prpa, istoričarka i prof.dr Boško Kovačević, politikolog a po vokaciji sociolog.
Moderator tribine je bio Torbica Dušan
Transkript tribine se dodaje u nastavcima, prvi segment postavljen 04.11.12.10, drugi (prpa2) 04.13.19.40.
Nebojša Popov, je rođen 1939 godine u Zrenjaninu. Od 1958 živi u Beogradu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1976.
Po završetku studija zaposlio se na Radničkom Univerzitetu "Đuro Salaj", gde se do 1969. godine bavio obrazovanjem radnika. Prelazi na Filozofski fakultet, gde radi kao asistent na predmetu Opšta sociologija i tu ostaje do 1975. godine, kada je udaljen s Fakulteta zajedno s još sedmoro nastavnika, po partijskom nalogu o "kvarenju" omladine i podstrekivanja na pobunu 1968. godine. Tih godina Nebojša objavljuje svoje članke u studentskim listovima Susret, Student, Polet i Vidici.
Posle petogodišnjeg sedenja na berzi rada, Nebojša Popov je 1980.postavljen za v.d. direktora Centra za filozofiju i društvenu teoriju, u kome se zapošljavaju izbačeni profesori Filozofskog fakulteta. Centar potom postaje samostalan Institut, u kome je Popov proveo najveći deo svog radnog veka.
Profesionalna aktivnost dr Popova u oblasti sociologije je veoma bogata. 1982-83 godine bio je inicijator obnavljanja jugoslovenskog udruženja za sociologiju (JUS). Bio je i jedan od njegovih poslednjih predsednika. U krugovima kritičke inteligencije objavljivao je u časopisima Gledišta, Kultura. Sociologija i Praxis, a u ovom poslednjem je jedno vreme bio sekretar redakcije. Više godina je bio član Upravnog odbora Korčulanske letnje škole, koja je okupljala svetsku i domaću kritičku inteligenciju od 1964. do 1974. godine. Te godine su obe institucije - Praxis i Koručulanska škola - zatvorene pod pritiskom vlasti. Nebojša je jedan od pokretača Zimskih filozofskih susreta, održavanih na Tari, Vrnjačkoj Banji i Divčibarama,
Dr Popov je objavio veći broj knjiga i članaka. Najpoznatije njegovo delo je knjiga "Društveni sukobi - izazov sociologiji", koja je ponovo objavljena 1990 godine, a prvi put izašla 1983, kada je sudski zabranjena i po nalogu suda uništena. Ne manje značajna je i knjiga "Contra fatum", objavljena takođe 1990. godine. Priredio je dve značajna zbornika radova, u kojima je i sam bio autor: "Srpska strana rata" (1996) i "Traganje za normalnim životom" (Srbija 2000-2007).
Političke i društvene aktivnosti Nebojše Popova toliko su brojne da se mogu spomenuti samo neke. Kurioziteta radi, vredi spomenuti da je Nebojša bio na 6 radnih akcija, na prvoj 1949. godine, sa samo 10 godina. Kao gimnazijalac postaje član Saveza komunista, a napušta ga 1970. godine zbog tadašnjeg ugrožavanja slobode studentske štampe. Popov organizuje niz vaninstitucionalnih okupljanje sociologa i filozofa na Cresu, Lošinju i u Komiži. Bio je i jedan od organizatora Slobodnog univerziteta, koji se održavao po privatnim stanovima.
Kao član peticionaškog pokreta i pokreta za podršku poljskom pokretu Solidarnošć, bio je uhapšen i prekršajno osuđen na kaznu zatvora od 25 dana.
Popov je bio osnivač je UJDI-ja, prve demokratska političke organizacije u Jugoslaviji. Bio je predsednik je Republikanskog kluba i član Glavnog odbora Građanskog saveza Srbije.
Najveći deo svojih profesionalnih, političkih i kulturnih aktivnosti Popov realizuje u listu Republika, čiji glavni urednik postaje 1990. godine. Nebojša Popov i danas uređuje ovaj list i piše za njega, za šta je dobio više uglednih nagrada, kao što su nagrada "Dušan Bogavac" za etičnost i hrabrost, priznanje Centra za antiratnu akciju, čiji je takođe bio osnivač; dobio je i nagradu za novinarstvo međunarodne organizacije novinara SEEMO i proglašen je "vitezom poziva". Za unapređenje kulture ljudskih prava koju dodeljuje Beogradski centar za ljudska prava dobitnik je nagrade ,,Konstantin Obradović.
Dobitnik je nagrade ,,Desimir Tošić’’ za 2009 godinu za najuspešniju seriju tekstova objavljenih u štampanim i elektronskim medijima.tekstovi su objavljeni u knjizi ,,Iskušavanja slobode-Srbija na prelazu vekova
Dr Branka Prpa
rođena je 05. aprila 1953. godine u Splitu.
Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju.
Doktorirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu u grupi za istoriju sa temom "Jugoslavija kao moderna država u viđenjima srpskih intelektualaca 1918-1929".
Radila u Institutu za noviju istoriju Srbije, a sada direktor Istorijskog arhiva grada Beograda.
Objavila niz stručnih I naučnih publikacija iz oblasti srpsko-hrvatskih odnosa, nacionalno integracijskih procesa na južno slovenskom prostoru I istorije ideja vezane za nastanak I trajanje jugoslovenske države.
Boško Kovačević
Doktorsku disertaciju na temu "Dijalektika religijske, nacionalne svesti" odbranio je 1990. Po profesiji politikolog, a po vokaciji sociolog. U svom stručnom i profesionalnom angažovanju interesuje se za nacionalne odnose, religijsko/crkvene odnose, razvoj civilnih ideja, inicijativa i organizovanja. Bio je redovan i gostojući predavač na više fakulteta u zemlji i inostranstvu. Član je brojnih stručnih i naučnih asocijacija. Autor je više udžbenika i monografija: "Osnovi nauke o društvu" (koautorstvo), Subotica, 1985; "Socijalističko samoupravljanje" (koautorstvo), Novi Sad, 1987; "Demokratija i ciivlno društvo" (autor hrestomatije i predgovora); "Trijumf ili obmana", Subotica, 1991; "Raspad i rađanje", Subotica, 1992; "Sunovrat i obzorja", Novi Sad, 1995; "Etnicitet i civilitet", Subotica,2002., ,,Pokidana jedra-etnizacija politike’’, ,,Vera i uteha’’, ,,Ram za sliku - sociološki vodič’’ koautor. Autor je i brojnih članaka,. Dana je profesor sociologije i poslovne etike univerziteta Singidunum.
info: Torbica Dušan
Dr. Nebojša Popov: Počeću jednom anegdotom, koja objašnjava naslov knjige, koji je malo neobičan. U naslovu knjige stoji Iskušavanja - dakle plural - slobode, u određenom iskustvu Srbije, Jugoslavija, na prelazu.. Dakle, različita iskušavanja slobode. Anegdota glasi ovako: Sreli se jednom prilikom Rumunski predsednik Goma koji je važio za disidenta i oštrog kritičara Rumunije i Čaušesku. I njemu Čaušesku onako prebaci "Zašto se toliko buniš protiv ove zemlje, šta imaš protiv toga? Zar ovde nema slobode?" A Gomo mu odgovara: "Ima, i te kako ima slobode. Ja imam slobodu da kažem što god hoću da mislim, a ti imaš slobodu da radiš što god hoćeš." Eto vidite te dve slobode, koje se javljaju u raznim varijantama, ljudi izmišljaju razne oblike slobode, u kritici vlasti, a ovo je drugo praktikovanje vlasti da bi stalno ispitivala okrilje moći, dokle će to da ide, i gde može da se oslobodi bilo kakve kontrole? Jer je u prirodi vlasti, od kad ona postoji da teži neograničeno, što manje kontrole, što manje javnog nadzora, što manje ograničenja, normativnog, institucionalnog, kako god hoćete. Upravo smo mi po mom mišljenju jako dobar primer, za ispitivanje raznih oblika slobodnog delovanja vlasti, i slobodnog delovanja mišlji, mišljajućih ljudi, slobodnog delovanja kulture. Nešto bih rekao o ovom drugom... o našem iskustvu. Negde od kraja 50-tih godina pa dalje od trenutka kada se država i vladajuća partija u Jugoslaviji odredila kao različita i suprotna staljinizmu, raširilo se verovanje da ovde započinje i jedan drukčiji način i mišljenje života i organizacije ličnog i zajedničkog života, koji se razlikuje od tog uzornog, i krenulo je to u jednom smeru koji je privukao znatnu pažnju u svetu, s uverenjem da tu zaista nastaje jedna vrlo značajna i interesantno u svetskim razmerama razlike u odnosu na staljinizam. Dakle, pored te deklarisane slobode, koje je sama vladajuća partija, režim činili, imali smo razvoj književnosti, pozorišta, filma, filozofije, sociologije, vrlo solidne škole, naročito gimnazije. Javlja se čak i jedan spontani pokret koji je težio promenama, u tom znaku, bilo je prvo nekih studentskih protesta i pobuna, koji su brzo potopljeni i nestale, malo ko ih pamti, recimo 54-e godine, pa 59-e godine, ali s razvoja medija i sveta, i svega što se događa, 68-e godine nisu mogli da se predvide, te pobune, jer je čitav svet bio zahvaćen njima. Nije bilo nijednog univerziteta u svetu, koji vredi pomena, na njemu nije bilo snažnog pokreta mlade kritičke inteligencije, i uopšte kritičkih intelektualaca, pa je tako bilo i u Beogradu i u drugim gradovima, ali naročito u Beogradu, gde se dogodilo jedno retko čudo, gde čitav državni univerzitet u znak protesta protiv nasilja, koji je počinio režim prema studentima, surovim prebacivanjem, stupi u štrajk zbog nasilja, prema studentima.. I to odlukama samoupravnih organa na fakultetima, u kojima nisu bili neki klinci, zamajani, niti samo neki levičari, opet zamajani, bili su ljudi, koji su pripadali različitim tradicijama, i verskim, i neverskim, i liberalnim i socijalističkim, svi su oni poduzeli tu odluku o štrajku. I on je trajao 7 dana, i jednom veštinom tadašnjeg predsednika, on je bio obustavljen, jer je on obećao da sve to, što traže ovi ljudi, 90 % njih prihvatamo, samo smo malo "sporaći" bili, ali se raziđite. E, kad se razišlo, onda je rekao odmah "Mi moramo da se obračinamo sa onima, koji su to pokrenuli, ko je skrivio to". I onda je 7 godina trajala ta borba protiv onih, koji su skrivili... studentske nemire, studentsku pobunu, a u obračunu, vi znate, o tome se dosta pisalo, recimo naš slučaj, kako su nas izbacili sa fakulteta 75-e godine, kao čuvene "trovače" .. Uzgred budi rečeno, ja sam došao posle trovanja, 69-e na fakultet, tako da nisam mogao da učestvujem u tom smislu u trovanju. Uostalom, to je jedna grupa, koja je sastavila režim tih koji su izbačeni, nas osmoro. Nismo mi izabrali jedni druge, i napravili neku platformu. Nas je sklepao režim, da bi postigao neke ciljeve. To je sad druga tema. Nije reč samo o izbacivanju profesora sa fakulteta, neviđena kampanja, naročito mnogi od vas mladih to ne mogu da pamte, a bojim se da i stariji to ne pamte, iz raznih razloga. Nije bilo radijskih i televizijskih emisija bez surovog blaćenja recimo književnih dela, pozorišnih predstava.. Samo o tikvama, Kad su cvetale tikve, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, digla se takva prašina, da je to bilo neviđeno. I sam predsednik je tražio obračun sa onima, koji su napravili tu predstavu, ja sam naravno, gledao tu predstavu, učestvovao sam u razgovorima u to vreme. Kasnije sam istraživao da po mišljenju mnogih relevantnih ljudi. Da pomenem samo poznate glumce, Ljubu Tadića, i po njihovom mišljenju, to je najbriljijantnija predstava čitavog ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Ona nestaje pod stravičnom kampanjom čime se uništava jedno umetničko delo, kolektivno, je li, u jednom pozorištu. Još neviđenija kampanja bila protiv takozvanog "crnog talasa" na filmu. Pa to je neviđeno, šta se sve pričalo i radilo oko filmova Aleksandra Petrovića, pa čike Pavlovića, najviše im je smetao film Zaseda, opet da vam ne pričam detalje, ali krajnje interesantan film o NOB-u, Zatim, to su raniji radovi Želimira Žilnika, u 52-oj godini, a najveća buka verovatno u istoriji umetnosti u svetu je bila podignuta oko filma Dušana Makavejeva Wilhelm Rajh - Misterija organizma. I to gde je bio centar kampanje. U srpskoj Atini... takozvanoj.. u Novome Sadu. Gde su dan, nedelja, mesecima iz svih oružja, koja su im bila na raspolaganju, napadali film i tražili da se on zabrani. A film je o jednom čoveku, koji je smatrao da je stimulativna energija ljudi, koja se izražava kroz ljubav, nešto najkreativnije u čoveku i ljudskom životu. A da je glavna opasnost za ljudski život emocionalna kuga, koja nastaje stvaranjem raznih psiholoških, ideoloških, dogmatskih, itd, oklopa na ličnosti, koji sputavaju izražavanje te emocije ljubavi, erotske, energije organizma. Ta ideja nije prihvaćena ni od Frojda, sa kojim je blisko sarađivao, naišla je na oštar, odbojan stav boljševika iz staljinističkog poretka, da ne pričamo o nacističkom pokretu, jer je čovek radio i u Berlinu... Zatim nije podržan ni u Zapadnoj Evropi.. u Francuskoj, Danskoj, Norveškoj, gde je takođe živeo i to praktikovao. I otišao je u Ameriku, nadajući se da su tu novi horizonti slobode, i počeo je da praktikuje neke svoje kurseve te svoje ideje, okupljao ljude, upravo da praktikuje to oslobađanje pozitivne energije, te ljubavne energije, i dopao je Aksa, i umro u Aksu u Americi, u najslobodnijoj zemlji sveta, kako se kaže. I to na inicijativu direkcije izabrane za slične stvari, jer je eksperimentisao sa ljudima kako da oslobađaju tu emotivnu energiju. Dakle, kroz obračun sa crnim talasom u čitavoj toj kulturi, od književnosti do pozorišta, filma, filozofiju, obrazovanje, sve su nastojali da unište u prvom talasu zaključno sa 69-om godinom. Pa je to produženo i dorečeno 72. godine. Pa je nastavljeno sve do 75.godine. Jer su verovali, to je bio zaključak, "konačno smo sklonili ideološki poražene snage". Dakle, pobedili smo. Kad je Tito umro, ubrzo posle toga ponovo iz istih izvora kreće obračun protiv kritičkog mišljenja, protiv kritike vlasti, protiv traganja za alternativama, sa jednom parolom, da treba dotući poraženu snagu. Jer nije dovoljno. Što smo ga porazili, nego ga treba dotući. I tu su nastupali zajedno, i pristalice čvrste ruke, sledbenici staljinovih ideja, ideologije, domaćih staljinista, raznih drugih varijanti desnice, uključujući i nadolazeću nacionalističku desnicu sa opet različitim varijantama devijanata. I ujedinjeni su opet proglasili pobedu, da su dotukli već poraženu snagu, to je zaključno bilo izdavanje neke Bijele knjige u Novom Sadu, to je popis ljudi koje treba likvidirati, a u Beogradu su krenuli na likvidaciju, hapšenje jedne grupe od 28-ro ljudi, koja su sluđala Đilasova predavanja o nacionalnom pitanju, svelo se na suđenje šestorici, 84.godine, to je poslednji montirani staljinistički proces u Evropi. E, kad su sve to obavili, onda su se dohvatili i jednih i drugih, dotukli su poražene snage, e sad da vidimo, kako će se podeliti pobeda. Jer ne mogu da pobede i jedni i drugi. I onda su se dohvatili jedni drugih, prvo su odneli prevagu staljinisti, pa su onda bili sve jači nacionalisti, kojima su se pridružili neki, koje imamo i dan danas. Ovo sam vam ispričao zbog toga, da ne bi ispalo, znate, da se ja sada valjkam i ponašam se kao đaci u školi, kada pita učiteljica neku lekciju, šta si naučio, šta znaš, i umesto da kaže šta zna, ja pričam: Znate, učiteljice, učio sam, učio, ali ja to ne znam, ne znam ko to zna. Dakle, sigurno se ne možemo podičiti naročitim rezultatima mi koji smo pripadali onoj prvoj varijanti iskušavanja slobode. A da li oni drugi, koji su iskušavali slobodu neprihvatajući ograničenja vlasti, oni to vrlo jasno pokazuju, oni veruju da je njihova pobeda konačna. Gde je samo tehničko pitanje kada će perspektuirati nekim administrativnim priznanjem, recimo uključenja u Evropsku uniju, ili u neku zajednicu sa Rusijom ili sa nekim od drugih stubova, na koji se oni oslanjaju, tako da ne bih govorio o tom drugom, širokom spektru iskušavanja slobode. Rekao bih na kraju da ja zahvaljujem, ot je običaj kod nas da kada neko nešto napiše, pa to onda neko pažljivo pročita, stvari će krenuti na bolje. Ja u to ne verujem. Prvo ne verujem da će Bog zna koliko ljudi to pročitati. A drugo, u što sam apsolutno uveren, jeste da niko neće ništa ozbiljno učiniti od svog života ako nije pokrenut ličnom potrebom. Ako oni nemaju svoju potrebu da se pobune iz te potrebe se onda interesuju za neko iskustvo, istorijski i tako dalje, samo u tom slučaju može doći do promene. A da li će doći, evo jedne vrlo jednostavne teze. Ovih dana je to u toku. Već nešto viđe od godinu dana traje velika debata o prodaji Telekoma. Svima vam je to poznato. Sad je došlo dotle, da se ne zna, hoće li vlada koja vodi tu prodaju prihvatiti cenu od 300 milijarde evra, ili će ići po ceni od milijardu evra. I sad mnogi možemo biti uključeni u tu takozvanu debatu da je niska cena visoka cena. Da li - sad ono što ljude naročito zanima - kako će se potrođiti ti novci? Ko će uzeti te novce? Jer iskustvo nije Bog zna kakvo da od toga neko ima naročite koristi. Zatim, ako ne proda ova vlada, dal će prodati sledeća vlada? A zaboravlja se da je to ko bajagi debata. Zaboravlja se jedna elementarna činjenica. Da firmu, kao što je Telekom od opšteg javnog značaja po ustavu ove zemlje i zakonom ove zemlje, ne može biti predmet prodaje. Mogu se prodavati neke koncesije da neko koristi jedan deo, neke firme od tog značaja. Ali da se prodaju takva dobra, zabranjeno je ustavom i zakonom. Dakle vlada ove zemlje radi nešto, što je protivustavno i protivzakonito. I malo ko im jasno to kaže. Već većina naseda na ove priče. Malo-mnogo, ko će koliko uzeti, da li ću se ja malo ugraditi u to i tako dalje. E kad počinjemo od tih principijelnih stvari, ako nešto ne može da se proda, ne može. I to ne samo iz takvih razloga, zato što je to toliko veliko i važno, nego zbog toga da je toliko moćna, ugledna, profitabilna, nastajala je kroz stotinu godina, koliko se nalazi u toj firmi, u njenoj vrednosti, ugrađen rad mnogih ljudi, mnogi više nisu živi, od nekih onih običnih poštara, šalterskih činovnika, tehničara, inženjera, profesora, pa univerziteta, drugih profesora, njih nema ko da zastupa. Nemoguće je zastupati toliko mnoštvo stvaralaca jednog dobra, i zato je to dobro od opšteg javnog interesa, a ne samo zato, što donosi velike pare. E, onog trenutka, kada se ozbiljnije postavi pitanje ko smo mi, kakvi smo mi stanovnici ove države, kada mirno posmatramo da vlada, koja je izabrana po Ustavu, krši Ustav i zakon. A mi ćutimo. Ko je goriČ vlada ili mi, koji ćutimo? Ja sam se trudio da izrazim jedan deo od tih iskušavanja slobode, u jedno vrlo širokom i raznolikom talasu kroz duže vremensko razdoblje, koji se nije oslanjao samo na neke naše fiks ideje, individualne, lične, nego je to bio jedan proces oslobažanja u čitavoj kulturi. I ne samo kulturi, nego i u dobrom delu privrede. Jer u ovoj zemlji ima i velikih preduzeća, koji su na međunarodnom tržištu rada ostvarivali značajne dobiti, i imali priznanja. Bilo je ne samo studentskih pokreta, bilo je i neke vrste spontanog radničkog pokreta u prvoj godini, u prvoj deceniji, od prvojg štrajka 58-e godine. A nije se smelo o tome ni razgovarati. I svi su, koliko sam ja to istraživao, i svi su bili gotovo uspešni, jer se vlast plašila da će se pročuti da tu ima štrajkova, ko bi sada objasnio da vladajuća klasa krši Ustav. I onda sve što su tražili, dobili su samo da se raziđu. Sličan je bio i Tito: Dajte samo da se raziđete, mi ćemo srediti stvari.. Dokle će oni sređivati na svoj način, ne znam. Dokle će građani ovde pristajati na to da oni samo učestvuju u ovim rekla-kazala tipu jedno vrlo problematičnom emotivnom pražnjenju, dakle pražnjenju nezadovoljstva, zbog neostvarenih želja, interesa, zbog skupoće, nezaposlenosti, siromaštva i bede, što stvara jedna gomila emocija, koja se izražava kroz želju da "ajde da smaknemo ove, valjda će sledeći biti bolji, pa ćemo onda videti". Dakle, izlaz iz jednog određenog kruga ipak postoji, ali ponavljam, taj izlaz mogu označiti samo oni, koji idu realnom potrebom da izraze svoje nezadovoljstvo i da izraze svoju želju da učine vrednim svoj život i zajednički život.
Torbica: ... U svojim tekstovima i onda ste govorili o privatizaciji. Manje-više konstatacija je da je privatizacija bila loša sa elementima pljačke, kriminala i to veđ postaje uopštena. Neoliberlana koncepcija ostavila je građane Srbije na ulici, i dovela u situaciju da nemaju posla, a i oni, koji rade, nemaju novaca, nemaju zarade, ne primaju platu. Vi lično ste se angažovali u Jugormediji, i delu javnosti je poznato, koliko ste problema imali za vreme tog angažovanja, a i posle. Ono, što hoću da kažem, i na neki način da to bude i deo pitanja, teme ili problema koje bi bilo dobro razjasniti, jer se o tome retko govori. Svi kukaju da nemamo srednju klasu. Niko ne kuka da nemamo radničku klasu. Kako gledate na to?
Dr Nebojša Popov: To su neka opšta mesta, znate, da li imamo srednju klasu, imamo radničku, to mogu da budu neka opšta mesta. I molio bih, ja sam pristalica konkretnih analiza, konkretnu istorijsku realnost, pratio sam proces privatizacije, u pravu si, po zvaničnim dokazima četvrtina tih ugovora o privatizaciji je nevažeće, kriminalno... Takođe je evidentno, što je najvažnije, da taj tip privatizacije nije vodio ka razvoju privrede. Što je trebao da bude glavni cilj privatizacije. Ona je efikasna u svojoj bivšoj svojini. Pokazalo se da je ona efikasna izvan privrede. Efikasna je u vlasti, za vlast... A da kroz takvu privatizaciju je ova zemlja ušla u bezindustrijalizaciju . Dakle, ne samo porast nezaposlenih, siromaštva, skupoća, beda, nema industrijalizacije. Nestaje ono, od čega mogu da nastanu bilo kakve vrednosti. E sad umesto da ispitujemo te stvari, a ima dosta činjenica, nažalost, o njima se ne vodi dovoljno računa... Od negde 2002.godine kad je formiran Savet za borbu protiv korupcije koji je pratio mnoge privatizacije, analizirao i sugerisao u vladi, šta treba preduzeti da ono, što je prevareno što je kriminalno, što je protiv interesa zemlje, što je protivzakonito, da to treba ukloniti, i da treba vlada da reaguje. Vlada po pravilu nije reagovala, ni sudstvo po pravilu nije reagovao. Neki dan je reagovao izvesni Dejan Peko, za mnoge oznati biznismen, koji je na kritiku Saveta za borbu protiv korupcije, naročito njemu oko operacija oko prisvajanja Luke Beograd, privatizacije Novosti i tako dalje, optužio predsednicu Saveta za borbu protiv korupcije da primenjuje linč protiv njega, i traži zaštitu od vlade, i vlada je gotovo istog dana, kada je primila njegovu devaš, zahtevao je izjavu od ove najveće teroristkinje u Srbiji, koja se zove Verica Barać. Razmislite o tome, i kad nešto smislite, biće vam jasnije, kako stoje stvari.
(prpa2)
….(ženski glas): …. Govori se zapravo o individui, i misleći o čoveku, ko je sposoban da kritikuje ili da promišlja ili da definiše svoje okruženje, onda smo pre svega govorili da moramo govoriti o obrazovanom čoveku. Pa moramo da govorimo osim postojanja oblasti kulture o još jednoj oblasti, koji je najkreativniji oblast drušva, to je nauka. Mi smo svedoci političke prakse, da je vlada Republike Srbije ukinula Ministarstvo za nauku. A nije ukinula Ministarstvo za sport. Iz čega proističe da ćemo mi biti polupotovski tip društva, gde ćemo imati Severne Koreje ili kulturne revolucije gde ćemo imati silne sklekove , razne sportske uspehe, i imaće intelektualce i naučnike koji će raditi valjda na polju, gajiti kukuruz ili svinje, itd. Dakle, kad vam jedna država ukine Ministarstvo za nauku, ona je dirnula u suštinsku misleći oblast društva. I pritom, na to ukidanje, jednog takvog resora, koji pokriva jednu takvu oblast, niko nije reagovao. Dakle, to je nešto, što ide paralelno. Praksa je u stvari ista. Mi možemo da govorimo o velikoj pljački, o nečem, što se desilo u promeni vlasništva u transformisanju, u tranziciji… A isto idemo ka jednom tupavom neobrazovanom, nemislećem i nekreativnom društvu, u kojem pojedinci nisu sposobni za pobunu. A nisu sposobni prosto zato, što nemaju znanja i ne misle. To je dakle orwelovska kombinacija jednog totalitarne paradigme, koja se promalja a oni nam se čine celo vreme nesposobni da kreiraju jednu takvu realnost. A budete li pažljivo pratili na koji način se ta realnost kreira, nizom političkih poteza, uključujući i zakona, onda ćete da shvatite da je naš put put u orwelovsku realnost, jednog zaista zastrašujućeg totalitarnog sistema nemislećih i bednih ljudi. Jer njima se najlakše i vlada.
Dr Nebojša Popov: Ako mogu ja nešto da kažem, da ne ispadne da sam rekao šta treba da čitate, da razmišljate, nešto bih rekao što za mene ostaje zagonetno, nemam odgovor na dve teme, pa bih samo formulisao koje su te dve teme: Prva je jedna grandiozna tema jeste da imajući u vidu realne činjenice o tome da je Jugoslavija u odnosu na sve ostale zemlje realnog socijalizma bila u svakom pogledu najrazvijenija. I sa nešto manje nasilja, nego u drugim zemljama. A uprkos tome, nigde nije toliko krvi proliveno i toliko nasilja se desilo, koliko u Jugoslaviji. Zašto? To treba objasniti. Zašto je to tako? I drugo, opet da završim jednom anegdotom, da bih mogao da razumem jedan problem, koje ostaje da se jedan problem rasvetli, odnos pljačke i rata. Ja sam godinama letovao na jednom od najlepših mesta - verujem - na svetu, to je ostrvo Mljet, na Jadranskom moru, sa ogromnom šumom, nacionalnim parkom, i gotovo svake godine je tamo izbio požar. To je Nacionalni park , tamo nema ni velikog prometa, i gotovo svake godine je izbio požar. Ja šta ću, učestvovao sam u gašenju požara, malo me je i to ljutilo, i onda jednog starog šumara pitam: Čika Mitre (tako se zvao), vi ste šumar, u celoj zemlji ste radili, otkud bre toliki požar? Kako ti požari nastaju? Kaže: Znaš šta? Moje iskustvo mi nešto kazuje, ali nemoj da me uzmeš ozbiljno za reč. Kaže požare podmeću oni, koji kradu drva, kradu šume, šumokradice su glavni podmetači nekog požara. Eto, ja sam poverovao šumaru, i mislim da je pljačka i ambicije pljačkaša su prehodile ratu, a i duže traju od rata, a treba malo pažljivije taj odnos rata razmotriti. Pokušaću koliko ja znam sebe da razjasnim, ali dok to većina njih ne razjasni, malo se to možemo razumeti.
…………………: Postaviću jedno pitanje mada bih rađe polemisao sa ovolikom dozom ogorčenosti, što je prezentovano u vezi Ministarstva nauke I sporta, u celoj stvari bi razumeo takav stav i ogorčenje da sam čuo recimo kritičku opservaciju jedne institucije od nacionalnog značaja, koja se zove Akademija nauka. Tu postoji neko ekonomsko odelenje ….
Dr Nebojša Popov : Ja imam spreman odgovor. Kao i vi, i ja znam za silne priče o ulozi Akademije u raspadu Jugoslavije, preko onog čuvenog dokumenta Memorandum Srpske Akademije Nauke I Umetnosti. Po mnogima je to jedan važan dokument, koji objašnjava raspad Jugoslavije. Ja se sa time ne slažem. Razmišljam, da je ta Akademija nauka najznačajnije u ovoj stvari, što nije uspela da završi jedan običan dokument koji je počela da piše. Ja sam bio prisutan, kada su počinjali da pišu, posle Titove smrti. Dokument o uzrocima, razmenama, korenima krize i mogućnostima rešavanja krize. Međutim, oni nisu dovršili taj dokument. Dobro… Kažu da im je neko to ukrao, objavio da ih kompromituje, posle 94-e godine. Ajde i to da uzmemo. Međutim, oni su izdali isti taj, nedovršeni dokument već dva puta. A ozbiljna naučna ustanova. To ne mora biti Akademija nauka… Kad ponovo štampa neki dokument, napravi neki kritički osvrt, ili pokuša da dovrši ono, što nije dovršio… Nema toga… Nego ima ovo, što se dešava i ovde… Najvažnije je ko će biti predsednik, da li će biti ovaj po treći put, opet stara priča, kad kadrovi rešavaju sve, a suština problematike je da jedna ozbiljna ustanova nije kadra da evo skoro 30 godina jedan započeti dokument traži. To je moje mišljenje. ..
(ženski glas): ja sam se pobunila 98-e godine, o Zakonu o univerzitetu, Srpska Akademija se nije pobunila, kada je počelo to izbacivanje profesora sa beogradskog univerziteta…
Dr Nebojša Popov: ozbiljna učiteljica može da razume onog đaka, koji kaže, učio sam, gospođo učiteljice, učio, ali eto, nisam naučio. Ona to može da razume, ali ne može to da prolazi beskrajno to pravdanje….
(Muški glas): Za kraj, želim da utvrdimo gradivo.. Imam utisak, da Srbija ima taj kompleks oko antifašizma, i čak je nekad bio minimalni protokolarni odnos, sada ni toga nema. Otkud to? Kako ćemo mi moći izići iz toga? Jedina smo zemlja, koja se stidi svog Ustava.
(Ženski glas): Vidite, kad smo već kod Ustava, po Ustavu ove zemlje država je dužna da zaštiti kulturnu baštinu svog naroda. Istorija antifašizma jeste kulturna baština. Vi imate memorialna područja od Jajinaca gde po procenama je sahranjeno među 60 do 80 hiljada ljudi, imate humke, na koje danas slože motore. E sad mi možemo u celoj toj priči napadati jednu od zločinaca kategoriju, koji se zove: građani. Jer građani su krivi, zašto to rade. Građani naprosto ne znaju kuda idu motorima, zatim građani kad prolaze kroz svih tih masovnih ratišta, setite se zadnjeg skandala sa novosadskim obeležavanjem, šta je to, što naši građani uopšte znaju, ko je za to odgovoran? Država ne vrši svoju ustavom definisanu obavezu. Ne štiti kulturnu baštinu svog naroda, država ne radi nešto, što je takođe dužna da radi. A to je sa simboličnim prisustvom, da doprinese nečemu, što se zove kultura sećanja. E sad, zašto ona to radi, ja mislim da je objašnjenje upravo ovo, što je rekao Nebojša, znate, vrlo teško je devastirat moralne temelje jednog društva, jedne države, koje počivaju na ideji jednakosti, solidarnosti I tolerance. To je bila suština Jugoslovenske države. Jugoslavenska država je bila multikulturalna , multinationalna i multireligijska država. I počivala je upravo na tome. E da bi sad jeste, što je jedna kultura sećanja, na upravo tu mogućnost da živite zajedno sa onima, koji pripadaju islamskoj, civilizaciji, koji pripadaju katoličkoj, pravoslavnoj, ili bilo kojoj drugoj, vi to možete da ukinete tako, što ćete ukinuti sećanje, pa ćete onda da govorite o mogućnosti suživota, ljudi, kultura, koji žive zajedno na ovum istom području 1300 godina. Od doba Vizantije… Dakle vi danas govorite o mogućnosti suživota narodima, koji ovde žive 1300 godina! Šta vam je zapravo cilj? Onda ne shvatate zapravo, da nema politike jer je politika neprestano jedna konfabulirana, i na kraju, da biste radili sve ovo, što radite, morate da ukinete moralne temelje društva, koji kaže : ne ubij, ne kradi, ne laži… Ove osnovne biblijske teze morate da izrelativizujete ako išta u istoriji ljudskog roda, pokazalo do koje mere čovek može biti velik, i kako iskušavanja slobode jeste jedini razlog za koje je ljudsko biće spremno da da svoj život, ne postoji druga relacija. I ne postoji dragocenija kategorija čoveka od njegovog sopstvenog života. E, II Svetski rat i Antifašistički pokret je pokazao kako se ne može iskušavati ljudska sloboda. I kako se spremno bilo da se gine upravo zato, što jeste humanistički. Protiv ideje i političkih ideologija koji su uništili deo čoveka i čovečanstva. E, kad to bacite, kao civilizacijsko dostignuće onda ste stvorili osnovu. Mi smo država, koja je i dan danas opterećena politikom… Mi smo država, u kojoj političke elite vladajući vređaju naš inteligent, i to je nepodnošljivo. ……(ovaj deo se ne može razumeti, više njih viče)……Ne radi se o veličanju, radi se o istorijskoj istini… ……(ovaj deo se ne može razumeti, više njih viče )……
Dr Nebojša Popov: Ja ne spadam u one, koji uvažavaju analitičare bitaka posle bitaka. Ali oni postoje. O fašizmu bih rekao : skandalozno i opasno je proglašavati antifašistima saradnike fašista. U bilo kojoj fazi rata da su bili saveznici, oni su saveznici. I proglašavati ih za antifašiste je skandalozno i opasno. Istina i laž i nasilje su veoma povezane. Tu je za mene jedan događaj neobično važan u vezi sa tom temom. Opet jedan podatak: rat u Evropi je okončan 9. maja, nastavljeno je u Jugoslaviji još neko vreme. Zašto? S kojom idejom je nastavljeno? Pa skupili su se, pazite, kvislinške informacije, koji su međusobno ratovali. I uzajamno se ubijali. Recimo četnici i ljotićevci. Oni su se ubijali međusobno tokom rata, i odjednom su se skupili , rat u Evropi već završen. Zašto su se skupili? Da krenu u rat sa Crvenom Armijom. Dakle da rasture saveznike, i da pridobiju zapadne saveznike za krstaški rat protiv odvratne crvene aždaje, komunizma i tako dalje. To je posvetio čuveni vladika Žički Nikolaj Velimirović, koji je nedavno proglašen za sveca Srpske pravoslavne crkve. E sad pazite, kao reakcija na to okupljanje I težnju da se nastavi rat, imamo pojačanu represiju partizanskih pobednika u tom ratu. I masovno ubijanje i civila i domobrana, i raznih kvislinških formacija. To je pitanje, na koje treba odgovoriti, zašto u našoj zemlji nije završen onda rat, kad je završen u Evropi? Kuda je to otišlo dalje? I traje do dana današnjeg… I na kraju, ja mislim kao i druge vrednosti, velike vrednosti u istoriji vrede ne samo u trenutku, kada se to dogodi, nego i kasnije, ali ne kao nešto, što držimo u sefu… Fašizam je vredelo toliko, koliko smo sposobni da ga ugradimo u neki civilizacijski tok da idemo dalje i u tom smeru, da se spasavamo od nekog totalitarnog sistema. Mi na žalost, za razliku od Evrope, nedovoljno učestvujemo u tom nastojanju, da se uključimo u taj civilizacijski tok. Ovde je bilo doduše pokušaja nekih kojih se ja sećam, recimo SUBNOR Vojvodine, neko bi verovatno mogao da se seti tog vremena, pokrenula je kampanju da organizuje podmladak SUBNOR-a. Podmladak antifašističkog pokreta. Tako ćemo biološki, je li, reprodukovati antifašizam. Dakle ima i bizarnih ideja, i ima puno frazetine, oni koji pričaju o antifašizmu, samo ponavljaju fraze.
