U prostorijama KUD Bunjevka večeras je pred omanjim skupom, uz prisustvo predstavnika Generalnog konzulata R.Hrvatske Ljerkom Alajbeg, konzulicom Vesnom Njikoš Pečkaj i Slavkom Paraćem ispred lokalne samouprave, otvoren XI FBNS i izložba „Bunjevački bili šlig“ čiji su autori: Kata Kuntić i Ana Petrov.
Na početku program otvaranja, voditelji, Zolika Baka i Stela Bukvić su pozvali goste da se minutom ćutanja oda počast preminulom patrijarhu Pavlu. Potom su pozdravili goste i ukazali na činjenicu da se zbog nedostatka sredstava festival prepolovio i njegovo održavanje bilo dovedeno u pitanje iako je bio podržan na svim javnim konkursima. Sredstva su pristigla samo od Pokrajinskog sekretarijata za upravu, propise i nacionalne manjine. Dok se za obećanu finansijsku pomoć od Ministarstva kulture i grada još "uvik" čeka.
Gostima se potom obratio predsednik Bunjevačke stranke vojvodine, g. Branko Francišković - pomoćnik predsednika skupštine grada. (tekst uz foto) da bi na kraju bio pročitan tekst Kate Kuntić na temu "Bunjevački bili šling" koji će naknadno biti dodat ovom izveštaju.
Potom su gosti sa domaćinima zadržali se podužem u razgovoru o istoriji ovog grada i nekada pozicijom Bunjevaca na ovim prostorima. (detalji oko izbora za nacionalna veća - u ovom slučaju bunjevačkom i dopisa ministarstva povodom sukoba u bunevačkom savetu u pogledajte u nastavku...)
*
“BUNJEVAČKI BILI ŠLING”
tekst kojeg je napisala Kata Kuntić, koja je i idejni tvorac ove etno izložbe.
O bunjevačkom bilom šlingu u pisanim izvorima nije puno zabiloženo, al da bi se štogod više saznalo o ovoj neprocinjivoj vridnosti, lipoti i bogatstvu ovog najsavršenijeg umića ručnog rada Bunjevki, pokušali smo kroz ovu našu nalu postavku, pristaviti današnjem mlađem naraštaju, naš kadgodašnji bunjevački bili šling.
Postavljeni eksponati na izložbi potiču većinom s'početka prošlog vika, što znači da ima koji su stari i priko 80. Godina. Da bi se sačuvati tolike godine po fijokama stari dolafa, potribno je bilo veliko umeće, znanje a posebno ljubavi. Naše nane znale su ljubomorno čuvat podikoji komad prilipog bilog šlinga, koristit ga samo u svečanim prlikama, tako da danas možmo kast da su sačuvale veliu lipotu i bogatstvo naše bunjevačke tradicije.
Da bi štogod više kazali o nastanku bilog šlinga, na samom početku moramo spomenit, da poreklo veza potiče iz prastari vrimena.
Kroz istoriju zapisano je već na prvim zidnim freskama, spomenicima stari kultura, posebno kod asirsko-babilonske i egipatske, di se dobro otkrivaju na odići, vezeni ukrasi na dilovima odiće. Grčki vezovi su srodni istočnjačkim dok Rimljani priuzimaju vezenje-posebno zlatovez iz Male Azije. U Španiji i Italiji već u 11. viku razvija se manufaktura vezeni tkanina.(1)
U Sridnjem viku na evropskom zapadu vezenjem se bave izučeni majstori i vezilje, često redovnici u ženskim i muškim samostanima. Vezivo tog doba, ko sva ondašnja umetnost stoji u prvom redu u službi Crkve i odabrani vrvova feudalnog društva.(2)
Tek u 15.viku vezenje postaje sasvim slobodno i pridstavlja gotovo slikanje iglom. Bili vez na platnu i čipka, smatralo se ko najsavršenije umiće ženskog ručnog rada, bilo da je izrađeno šivenjem iglom, bilo priplitanjem niti pomoću vretenski batića.
Već u 16.viku vezenje postaje domaća radinost, koju naročito potiču štampane knjižice sa mustrama za vezove.
Do sredine 18.vika, veština vezenja ulazi u okvir solidnog obrazovanja divojaka tog vrimena, a ono ostaje glavno zanimanje pa i razbibriga ženskog svita (4)
Kod nas Bunjevaca vezenje nije začeto iz knjižica, u radionicama a ni u škulama.
Našim ženama predenje, tkanje i vezenje je pristavljalo onu vrstu obaveznog rada, koji se obavljao u slobodnom vrimenu između teški poslova u polju i kući. U zimsko vrime, kad nema puno poljskog posla, žene su se skupljale prele, tkale i vezle, obično na divanima i prelima, po čemu su naša bunjevačka PRELA i dobila ime.
Kako je prelja i tkalja bila vezana za preslicu odnosno tkački stan i kući, vezilja je svoj poso najčešće obavljala liti, napolju, uz drugi poso, čuvajući ovce il guske, liti kad su dugački dani pridveče prid kućom. Bili vez je zahtivo dobro svitlo, što je u onom vrimenu bez letrike zavisilo od sunca.
Vez je bio vikovima najznačajniji ženski poso, u kome su pojedine vezilje postale jedinstvene, unoseći svoju maštovitost da su čak međusobom izgradile takmičarski du, te je nastalo pravo nadmetanje u kvalitetu i lipoti. Mašta je u ono vrime bila jedini al istina neprisušni izvor ideja i pokretač stvaralački poriva naše priproste žene, koja je uglavnom još bila nepismena, a vrlo rado bavila se ovim poslom zbog svoje unutrašnje nesavladive potribe. Svojim upornim radom žene su dostigle vrhunac u preciznosti i kvalitetu u složenoj tehniki bilog veza. Za žene vez je oduvik bio ljubav, obaveza, inspiracija, za najbolje vezilje se kazalo da imaju „ Božiji dar“.
Vezilje su i u pismama ispivane u nebrojenim stihovima naše narodne poezije, ko što su ovi stihovi u bunjevačkim najstarijim narodnim pismama: bunjevačka epska pisma - groktalica „Ohola divojka“
„Božja pomoć lipe Mande majko!"
„Bog pomogo sirota divojko."
Al besidi sirota divojka:
„Nebil znala lipe Mande majko,
Nebil znala za kaku vezilju
Koja bi me naučila vezti?"
Al besidi lipe Mande majka:
„Stani malo sirota divojko
Stani malo dok se ja ne vratim
Idjem pitat moje Mandaline,
Oće li te naučiti vezti."
Ode majka pitat Mandaline:
„Alaj Mande moje dite drago,
Došla jedna sirota divojka:
Oćeš li ju naučiti vezti ?"
Naljuti se na nju Mandalina:
„Gdigod ima koja sirotica,
Da ja svaku teb' naučim vezti!"
Al besidi lipoj Mandi majka:
„Nemoj Mande moje dite drago...
Starom babi nek idje za dušu,
Staroj majki nek idje za zdravlje
Tebi mladoj nek bude za sriću."
Al besidi lipa Mandalina:
„Pošalji mi sirotu divojku
Još ću i nju naučiti vezti".
*
bunjevačka kraljička pisma „Falila se Manda“
Falila se Manda
Daj' na glasu prelja.
Tkalja i šivalja.
Za to čuo Ive,
Pa uzima Ive,
Povismo od svile.
„Evo tebi, Mande,
Povismo od svile,
Pa opredi Mande
Jaglug i košulju.
Što ostane, Mande,
To tebi u dare,, .
*
Šlingeraj (nem.Schleppe) ženski vez
Uticajem evropske mode Bunjevci u Bačkoj priuzeli su nemački izraz za vez - „šling“ koji je i do danas zadržan ko karakterističan naziv i pripoznaje se u bunjevačkim izrazima: šlingovanje, šlingeraj, šareni šling, bili šling, šlingovana bila ruva, šlingovana uzgljanca, šlingovan bili keceljac, šlingovana kuvarica ...
Šlingovale su cure i divojke vrlo rano, zajedno sa materom koja im je pripravljala štafir za udaju, pa i majke dok ji staračke umorne ruke i vid nije izdo. Uz nji su curice, počimale bost svoju prvu krpicu. Na salašima di je zajedno živilo više generacija, svoje znanje i iskustvo su prinosili jedna na drugu sa kolina na kolino. To je ono što možemo zvat bunjevačkim škulama i radionicama samo za svoje potribe.
S'kraja 19 i početkom 20 vika naglim društvenim razvojom dobro se opaža uticaj fabričkog lana i platna, koji omogućava da narodni vez, bunjevački bili šling i ako ručno rađen doživi tako savršenstvo da ga ni naj savršenija tehnologija nemož privazić.
Žena 20. Vika sve manje ima vrimena za ovu umetnost domaće radinosti, počinju se izdvajat i isticati pojedine vrsne vezilje, koje svojim vezenjem namiruju potribe, držeći se i tradicionalni motiva al uvodeći i puno novog, uzimajući iz građanski uzoraka i modni listova, najčešće šablonirana.
Bunjevačka žena ostavila je u baštinu lipotu bilog šlinga, kroz cio životni ciklus od rađanja pa do smrti. Posebnu maštovitost, raskoš, finoću, lipotu i nežnost doživićete i u mislima ako zamislite da ste utonili u ove prilipe uzgljance, i ovu našu pripovitku o bunjevačkoom bilom šlingu.
