Od šezdesetih godina na ovamo u Subotici se stalno potura ideja o modernom. Neprestano imamo kompleks što u gradu ne gradimo nešto moderno. Pri tome se naša izvorna graditeljska baština tretira sa prezirom. Ja se, međutim, pitam o kojem modernom mi govorimo u ovoj našoj sirotinji? Šta to stvarno moderno mi možemo da izgradimo. Koji je to kompleks prema budućnosti zbog kojeg treba uništiti ono što je u gradu vredno da bi naša generacija ostavila svoj trag. Zašto obeležje našeg vremena u Subotici moraju biti grozne betonske nakaze i kosturi koji su „moderni“. I šta je moderno uopšte? Za mene je moderno bogato ekonomski razvijeno društvo, društvo koje ceni vrednosti koje ima, društvo u kojem se vodi briga o pojedincu, u kojem su čiste ulice, kanalizacija se ne uliva u jedino jezero koje imaju u blizini, društvo koje ima odgovarajuću savremenu bolnicu u kojoj pacijenti ne moraju da čekaju mesecima na red i tome slično.
Treći betonski kostur novog pozorišta u gradu ne vidim po čemu bi mogao da bude moderan. Ono što je suština cele priče o pozorištu, jeste da treba opet naglasiti cenu koštanja projekta novog pozorišta u Subotici. Da li su građani Srbije, Vojvodine i Subotice spremni da plate ovakvu zgradu pozorišta, odnosno da li su subotičani spremni da izdržavaju tako ogroman objekat sledećih sto godina? Pre svih argumenata potrebno je razmotriti ekonomski i finansijski argumenat, pa još jednom da ponovim neka se otvoreno kaže koliko košta restauracija postojeće zgrade, za koju nema para i koliko košta projekat novog pozorišta za koje ima para?
Zar ne bismo mogli da planiramo izgradnju novog pozorišta sa tri sale i za sve ansamble i uz svu potrebnu savremenu tehničku opremu na nekom drugom mestu, a da se postojeće pozorište sačuva, da se u njemu revitalizuje hotel, gradski restoran koji u gradu nemamo, da se revitalizuje balska dvorana, i da se u njemu organizuju svi balovi koje se održavaju po raznim subotičkim centrima kulture, da imamo salu klasičnog pozorišta odnosno za održavanje skromnijih predstava svih naših ansambala u kojima će se ponovo okupljati svi subotičani na jednom mestu, da postojeća zgrada pozorišta bude mesto susreta svih naših građana, a ne mesto podele jer je subotičko pozorište svedočanstvo srpske, hrvatske, jugoslovenske kulture, a pre svega mađarske kulture, odnosno kao takvo svedočanstvo je subotičke kulture. Ideja o novoj zgradi pozorišta u Subotici uopšte nije nova i moderna, stara je 20 godina a od tada se mnogo stvari promenilo, a naše društvo je osiromašeno toliko da je u sadašnjem trenutku sramota graditi megalomanske projekte.
Kada već govorimo o modernom mogli bismo se pozabaviti analizom šta je moderno u našem društvu danas. Kao što nemamo nikakve kriterijume po pitanju zaštite spomenika kulture tako nemamo kriterijume ni po pitanju šta je moderno. Prvo pitanje je po čijim merilima govorimo o modernom, po svetskim, evropskim ili balkanskim merilima. Svaka sredina ima svoje specifične kriterijume o određivanju šta je moderno. Naše sadašnje pozorište ima vrednost kao zaštićeni spomenik kulture na teritoriji cele Srednje Evrope što obuhvata veliki broj okolnih zemalja jer svojim istorijskim kontekstom komunicira sa celim ovim prostorom. Ako ga porušimo to će kao gubitak doživeti i okolni narodi ne samo mi. Da vidimo sada kolika je vrednost projekta novog pozorišta. Novo pozorište bilo bi moderno možda samo za jedan neobavešten deo subotičke javnosti. Već izvan Subotice mislim da niko ne bi bio fasciniran ovakvim projektom, viđamo takve betonske priče često. U mnogim gradovima u svetu pozorišta gube svoju publiku, jer su ih preplavili drugi mediji, tehnička oprema neće pomoći zaustavljenje osipanja pozorišne publike. Pozorišnu publiku može samo da okupe dobri glumci, a dobri glumci su dobri i bez najsavremenije tehnike. A jednom kada budemo imali novca gradićemo najsavremenije novo pozorište na drugom mestu.
Kada se u kontekstu pozorišta pominje izgradnja današnje gradske kuće treba znati da je stara gradska kuća bila veoma skroman barokni objekat građen u vrlo teškom i siromašnom vremenu za Suboticu. Za projekat nove gradske kuće dovedeni su vrhunski majstori iz Budimpešte koji su dali zaista moderno ostvarenje za ono vreme koje bi danas moglo postati prilog na listi svetske baštine da smo mi sposobni pokrenuti postupak upisa na ovu listu. Samo slepac može porediti vrednost naše gradske kuće sa projektom novog pozorišta. Ili je to možda neka skrivena buduća namera da budemo moderni pa da i ovu našu gradsku kuću porušimo? Elem saglasna sam sa rušenjem postojećih objekata samo onda ako smo u stanju na njihovom mestu izgraditi nešto mnogo vrednije i bolje. Kao što je današnja gradska kuća bila neuporedivo vrednija i bolja nego stara.
Moram na kraju da postavim pitanje šta je moderno u političkom i javnom životu. Koliko je meni poznato moderno je da se političari prvo konsultuju sa različitim stručnjacima i da pažljivo ispitaju javno mnjenje oko svakog pitanja buduće izgradnje grada, a da potom donose odluke o rešavanju pojedinih problema. Kod nas izgleda da to nije slučaj. Neprestano imam utisak da su negde izmišljene neke ideje i donete neke odluke, a onda se plasiraju i građani se pritiskaju, a pogotovo stručnjaci da se u te ideje uklope po bilo koju cenu, pa i cenu gubitka svog radnog mesta.
Ono što me još muči je približavanje lokalnih izbora. Imam utisak da naše političke partije smatraju svoje biračko telo totalnim ovcama. Izgleda da priprema za izbore počinje međupartijskom otimačinom projekata po gradu kako bi se prikupilo što više glasova. Da li je moguće da su projekti po Subotici podeljeni po političkim partijama i da ih izvode partije a ne nadležne Institucije i stručnjaci. Ako je to tako onda sam i ja ovca. Reklo bi se da smo podeljeni na partijske spahiluke, pa niko ne sme ni da pisne, a kamoli da se usprotivi svom političkom vođi. Gledali smo kako to izgleda pred izbore kad je počelo popločavanje Aleje Maršala Tita pa se stalo na pola puta, odnosno čim su izbori bili završeni. Hvala bogu ovaj projekat, verujem ne bez muka, doveden je do kraja. Po meni je moderno da se dozvoli sposobnim i naprednim ljudima da nas vode, a ne da nas stalno ometaju i koče poltroni i ulizice.
Zar mi treba da dozvolimo da se pozorište ruši, da pristanemo na tako providnu priču o novoj zgradi, kada ima para samo za rušenje postojeće, samo zato što će neke partije možda dobiti više glasova na izborima. To smo gledali već mnogo puta. Veliki projekti aktuelni su samo pred izbore. Priča o sinagogi koja se takođe povlači već trideset godina aktuelizuje se samo pred izbore, inače je niko ne pominje. Ovog puta previsoka je cena političkih zamajavanja. Ne smemo da pristanemo da se pozorište poruši zarad nekoliko glasova na opštnskim izborima, da ne bismo potom gledali rupu na sred grada do sledećih, pa onda sledećih izbora. Rizik je suviše velik.
A da se ne bi pomislilo da je ovo što pišem neki moj predizborni politički pamflet, moram da kažem da nisam član nijedne partije, nemam nikakvih političkih ambicija (politika, a posebno političari su mi se smučili), niti pretenzija na bilo kakvu fotelju ili stolicu u gradu. Veoma sam zadovoljna svojim radnim mestom asistenta na Građevinskom fakultetu, uživam da radim sa studentima. Mislim samo da treba da pomognemo Građevinskom fakultetu, i potpuno podržavam ideju o osnivanju Univerziteta u Subotici, u čijem sastavu bi bio i ovaj fakultet, samo ne Univerziteta pod okriljem jedne političke opcije ili jedne političke partije, već Univerziteta subotičkog, na kojem će se govoriti svi naši jezici, pisati sva naša pisma, i slušati predavanja profesora sa raznih strana sveta na raznim svetskim jezicima. Želim da živim u građanskoj Subotici i da se družim sa svim subotičanima podjednako ma kako oni govorili, pisali, ili se krstili.
