Razvoj tehnologije, tzv. progres, tj. napredak dešava se u poslednje vreme toliko brzo da čovek, humanoid, jednostavno više ne drži stvari pod kontrolom.
To je sada već toliko očigledno da ne treba ni dokazivati. Dovoljno je pogledati vesti na televiziji ili otvoriti bilo kakve novine, čak i tabloide, pa da sve bude sasvim jasno. Kuda to vodi?
Neki kažu i tvrde da to vodi ka – neslobodi. Neki već vide skori kraj čovečanstva, a neki se, po običaju, ipak nadaju čudu.
S tim u vezi pada mi na pamet izvesni g. Stenli Kjubrik, filmski reditelj, koji je još davne 1968. napravio onaj svoj za večna vremena čuveni film „Odiseja u svemiru – 2001.“ Kjubrik se rodio, eto, baš na današnji dan 1928. godine. Vizuelni efekti u filmu bili su tada apsolutna novost, pravi šok za sve sineaste, ali je poruka toga filma (zapravo pisca istoimenog romana, Artura Klarka, prema kojem je Odiseja snimljena) bila još upečatljivija. Naime, da između čovekolikog majmuna iz davne prošlosti i ljudi u nekoj budućnosti (u filmu je to 2013. godina, koje li ironije?!) nema nikakve razlike: iako rastavljeni stotinama vekova oni jednako zbunjeni i uplašeni stoje pred univezumom, ne shvataju ništa, ali se iz sve snage trude da proniknu u to čudo do kraja. I, tako, evo nas ovde gde smo. To važi kako za pojedince, tako i za države, pa onda kontinente, pa i za celu našu Planetu. Koja se, opet, prema mišljenu nekih neobičnih vizionara, ponaša zapravo kao živo biće i sigurno će preživeti, ali će se onoga što joj smeta osloboditi lako: prosto će se svega suvišnog i lošeg otresti, kao što se pas otresa od buva...
Hoćemo li i mi, ljudi, biti u tom paketu?...
(Objavljeno oktobra 2013.)
text: Kironis
foto: Nikola Tumbas
