Večeras je na tribini politea predstavljena knjiga prof Čedomira Čupića "Medijska etika i medijski linč". Na tribini su učestvovali: autor, dr Čedomir Čupić, profesor na Fakultetu političkih nauka i predsednik Saveta Agencije za borbu protiv korupcije, prof.dr Đuro Šušnjić, recenzent knjige i Ljubomir Đorđević, novinar i voditelj tribine Dušan Torbica.
"Da bi što bolje obavljao i održavao novinarski poziv potrebno je da novinar poseduje znanja i sposobnosti, iskustvo i savest. To su preduslovi da se profesija obavlja prema logici poziva, ali i to su njeni temeljni standardi", kaže se na početku knjige "Medijska etika i medijski linč" autora, Čedomira Čupića, profesora Fakulteta političkih nauka, predsednika Saveta Agencije za borbu protiv korupcije, gosta tribine πολιτεία.
U prvom delu knjige objavljena su predavanja profesora Čupića iz novinarske etike, dok je drugi, dramatičniji deo svojevrsna "studija slučaja" i odnosi se na zloupotrebu novinarske profesije u konkretnim primerima i sa konkretnim imenima.
Recenzent knjige Slobodan Vučetić ističe da je profesor Čupić jedan od najhrabrijih boraca za istinu. On često iznosi analizu obolelog društva i zalaže se za donošenje i primenu zakona koji nisu popularni, ali su neophodni kako bi došlo do reforme, kao što je Zakon o poreklu imovine, o sudovima, ali i o rušenju objekata koji su na nelegalan način došli do građevinskih dozvola. "Knjiga "Medijska etika i medijski linč" predstavlja dragoceni kritički uvid u našu društvenu stvarnost. Taj uvid je specifičan zbog zanimljive višeslojne strukture knjige, sačinjene od teorijske podloge, neposrednog iskustva i autorove analize brojnih primera moralnog i političkog beščašća koji su teme knjige, kao i zbog autentične dokumentacije o sudskom postupku", smatra Vučetić.
Profesor Đuro Šušnjić ističe da profesor Čupić sumnja, kritikuje i pita, navodeći i druge da to čine. On dobrom teorijom prkosi lošoj stvarnosti, a hrabrim činom ohrabruje i one koji su odustali od pokušaja da nešto promene na bolje. Oni što misle da je uz njih, jednako se varaju kao i oni što misle da je protiv njih, jer ne vide da je iznad njih. Istine imaju svoje heroje, a interesi svoje robove, kaže Šušnjić.
info: Izvršni direktor Otvorenog univerziteta Dejan Zvekić, s.r.
Nastavak tribine o učesnicima...
Čedomir Čupić, rođen je 1947. godine u Sivcu, u Vojvodini, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Somboru, a Fakultet političkih nauka u Beogradu, gde je magistrirao i doktorirao. Posle diplomiranja radio je kao novinar u obrazovnom programu Radio Beograda, prateći događaje u oblasti filozofije i društvenih nauka. Kao spoljni saradnik nastavio je saradnju u Radio Beogradu, koju je prekinuo 1992. godine u znak solidarnosti s novinarima RTS, koji su masovno dobili otkaze. Bio je urednik, a zatim i zamenik glavnog i odgovornog urednika u časopisu "Gledišta". Između ostalog, član je Redakcijskog odbora Enciklopedije političke kulture i Predsedništva udruženja za političke nauke. Autor je knjiga "Politika i zlo", "Politika i poziv", "Sociologija" i "Politička antropologija". Trenutno je redovni profesor na FPN, a predaje i na Ekonomskom fakultetu. predsednik Saveta Agencije za borbu protiv korupcije i spoljni saradnik otvorenog univerziteta Subotica
Đuro Šušnjić je, svakako, jedan od naših najumnijih naučnika, sociolog koji je decenije posvetio naučnom radu. Osim toga, Šušnjić je, čovek osobenog integriteta, etosa, naučne i ljudske doslednosti. O čemu govore i njegove knjige.Njegove knjige, i one ranije i najnovije, dragoceno su štivo iz kojeg pored izuzetne erudicije progovara i životna mudrost: kao retko ko, Šušnjić ume ova dva elementa u svom radu da poveže tako da se njegova dela čitaju (naizgled) lako i dugo pamte. U to će te se uveriti ako pročitate neku od knjig a : preporučujem: Ribari ljudskih duša, Otpori kritičkom mišljenju, Dijalog i tolerancija, dvotomna knjiga Religija I -II, Znati i Verovati, Cvetovimi tla...Nakon ovih knjiga tražićete i druge
Ljubomir Đorđević, diplomirani sociolog, novinarskim poslom bavio se preko 35 godina.Samostalno i u saradnji sa drugima objavio desetak knjiga, brošura, i monografija među kojima su ,,Pojmovnik’’, ,,Delovanje verskih zajednica’’, monografsku studiju Subotica-kakva je bila i kakva može biti.Voditelj i učesnik na mnogim naučnim skupovima.Voditelj preko 200 tribina među kojima su SOFF, Otvorena knjiga, kuda ideš Jugoslavijo, Novinarska radionica i najpoznatija Subotička Agora.
O izdavaču
Renomirana i ugledna izdavačka kuća i štamparija za 15 godina postojanja razvila je i vlastitu izdavačku delatnost. Do sada je Čigoja štampa objavila preko 400 naslova. Vremenom su izdavačke preokupacije postale filozofija, teorija, religije, književnost, politika, sociologija, istorija. Povremeno se objavljuju i naslovi iz medicine, nauke, istraživački projekti i bibliofilska izdanja.
U okviru izdavastva je formirano nekoliko značajnih biblioteka: Arahna,Religije sveta,Savremena proza, Savremena psihijatrija, Reprinti,Hispanica.
Čigoja štampa objavila je do sada sabrana dela Đure Šušnjića, Ratka Božovića, Ernsta Benca, Ranka Bugarskog i Vladislava Bajca.
Tu su i odabrana dela Mirjane Bobić Mojsilović, Čedomira Čupića, Isidore Bjelice...
Medju autorima su i znamenita imena našeg naučnog i društvenog života Aleksandar Mladenović, Neda Todorović, Leon Kojen, Brankica Čigoja, Jelica Zupanc, Branimir Stojković, Vojislav Stanovčić, Milovan Vitezović, Dušan Kosović...
Čedomir Čupić: ....Želeo bih da se zahvalim svima, sa kojima sarađujem već 32 godine, Bošku Kovačeviću, Dušanu Torbici ali i gospodinu direktoru, gospodinu Blaži Peroviću, koji vodi ovu sjajnu instituciju Otvoreni univerzotet, nekada Radnički univerzitet, koji je od početka okupljao ono najbolje, što je nekada bilo u onoj velikoj našoj zemlji, a vidim da taj duh nije nestao, da se te, kažem, verovatno povremeno sjajne sisije, koje su ovde bile organizovane, i gde su se susretali naši najbolji duhovi. Druga stvar jeste Subotica mi je uvek bila jedan veći grad, koji je ličio na neki prolećni dah i duh, nezavisno u koje vreme je dolazilo, da li je to što je promena, da li je to, što je zima, ili proleće ili leto, uvek je ovde nekako se oseća čovek drugačije, kad dođe, i eto, ja bih se njima zahvalio što su mi podarili i dali tu i čast i zadovoljstvo da se danas susretnem sa vama povodom objavljivanja ove moje knjige. Ja ću vas eto, samo malo podsetiti, ja sam u nekom malom, tako da kažem, predgovoru napisao "nema bezgrešnih", tako da molim vas, nemojte odavde da izađete da vidite nekog bezgrešnog čoveka, sve ovde rečeno izvučene su one možda najznačajnije... Tako da nije da se radi o tome da sam ja pisao knjigu kao neki moralni "žrecko", i sada opominjem sve, ja sam potpuno bezgrešan, čist i tako dalje; ne, suprotno, ja sam ovu knjigu pisao iz drugih razloga, smatram da je pravo na grešku veliko ljudsko pravo i da ljudi greše, i to je normalno. Ima nešto, kada je u pitanju greška i glupost. Ne treba tu grešku popravljati, jer kada počnete da je popravljate, onda idete iz greške u grešku, a kad više izgubite kontrolu, onda krenete u nasilje. Tako je i sa glupošću. Glupost isto ne treba popravljati, jer onda idete još u veću glupost, pa onda završite takođe nasiljem. Znači, greške treba prihvatati, o njima razmišljati, iz njih izvlačiti pouke, kao i iz gluposti, i staviti ih u neki svoj lični herbarijum, otprilike kao neke leptirove ili te vrste biljne, znate, pa povremeno otvarati, videti šta ste grešili, i upravo sam ja između ostaloga u kjizi hteo da pokažem te ljudske osobine, ali da pokažem i ovu drugu stranu, kada ljudi počnu da popravljaju svoje greške ili svoje gluposti, gde onda to ide i kako završava? Imao sam sreće u životu da nisam grešio na račun drugih. To sam na početku imao sreće, kao mlad čovek, naravno, to je i pitanje porodičnog vaspitanja, i ne samo porodičnog vaspitanja, nego i podneblja i kraja i kulturnog obrasca, u kojem sam odrastao, to je Vojvodina, to je ovde blizu, ja sam somborski đak, a u jednom mestu pored Sombora sam rođen, u Sivcu, i verovatno je to velikim delom nešto učinilo da se sam imao sreće da nisam pravio greške na račun drugih, a kasnije, kad sam sazreo, kad sam postao ličnost, onda sam naravno sam vodio računa o tome, bio sam jako osetljiv da ne napravim neku grešku. Greške sam lične pravio, i snosio sam sve njihove posledice; i dan danas pravim greške, i snosim posledice, prema tome nemojte molim vas, da pomislite posle ovoga, ovih mojih prijatelja da ispadne da sam ja neki bezgrešni čovek i neko čudovište, moralno, koje sada treba sve druge da opominje. Ja ću samo malo objasniti, pre nego što odgovorim na ovo, što me je Duško postavio. Ova knjiga je u stvari - dve knjige su u njoj. Ali zašto sam ih spojio? Spojio sam ih zato, što nekako jedna na drugu se nadovezuju. Prvi deo knjige je Medijska etika, to je jedan deo predavanja koje sam ja oddržao u dva ciklusa, 2009. i 2010. godine, na Fakultetu političkih nauka, to je jedan predmet, koji je uveden prema Bolonjskoj deklaraciji, i da u okviru određenih profesija trebaju da budući profesionalci i upoznaju sa standardima, etičkim standardima, da bi onda, kad nauče te etičke standarde, mogli da odmere, kako se oni prema njima drže, odnosno da između ostalog pokazuju, dokazuju svoju moralnost. Da li su to što ti standardi što oni propisuju, da li se održavaju, u konkretnim situacijama, ili ne? Etika vam uvek propisuje i ona prosuđuje, a moral se pokazuje i dokazuje. Znači, on je konkretan. I upravo eto, to je bilo u tom delu, smešteno u tom delu, a druga knjiga, drugi deo knjige, Medijski linč, to je studija slučaja, i stavio sam tamo da je to prilog formiranju karaktera. Upravo ono, što je teorija, ili što je etički kodeksi, propisi i pravila tako nalažu, kada je u pitanju novinarska profesija, i medijske kuće, sada sam ovde ja sa jednim primerom koji je bio lični, a uvek najbolji je primer lični, naglasak ima, da u ličnom primeru dođe do izražaja subjektivnost, međutim ja sam subjektivnost ublažavao sa jednim brojem dokumenata. Sve, što sam rekao o bilo kome, i o tom celom slučaju, ja sam gledao da maksimalno dokumentima to pokrijem, da ne bi bilo da ja jednostavno izričem subjektivne sudove, jer kad smo mi subjektivni, možemo ponekad neki subjektivni slučaj do te mene uopštimo, da onda smatra se da je to čak neko pravilo. Znači, takva je ta metodologija, po pristupu bila ove knjige, da znate, kada ga budete čitali, uvek sagledajte te dokumente, jer sam hteo sa tim dokumentima koliko-toliko da smanjim subjektivnost, iako je to neizbežnost, pošto se radilo o mojoj koži, te čovek ne može da ne bude subjektivan. I naravna stvar, tu sam između ostalog pokazao preko jednoga slučaja, gde se profesionalci , mediji, upustili u nešto, što je vrlo opasno, što jednostavno urušava ovu medijsku kuću i poziv: Jedan privatnik je otvorio svoju medij, u javnom prostoru, i znate, nekoga popljuje sa teškim optužbama, bez ikakvih činjenica, i tako dalje, i nije sad to toliko tragična situacija, nego tragičnija je situacija, što mi nemamo ni zakone, niti ima snage koji treba da sprovode zakone, da reaguju na to, i da na neki način to zaustave. To je jedna stvar. A još tragičnija situacija je kada vi pokušate, gde ne postoje materijalni dokazi, da vi sada tražeći neku pravdu, nailazite na tu svetu profesiju, koji je sudijki poziv, kao treći sveti poziv, i sud, kao najznačajniju instituciju, poslednju odbranu čovekove nade i vere u društveni i politički život. Uopšte u zajednički život. Kad ljudi tu izgube, kad su u nepravdi, onda se oni povlače, atomiziraju, i oni posle toga prosto vegetiraju. Ja nisam se pomirio sa tom činjenicom, susreo sam se sa jednom institucijom, o kojoj sam mnogo dobro mislio, a onda, kad sam video, kakva je ona iznutra, kada sam video tamo te sudije, vi ćete videti opise, ja sam to sve priložio. Mnogi su me pitali, da li će me oni optužiti pa mi suditi? Pa, kažem, posle ovoga nek pokušaju. Znam, da sad neki pametni pravnici i ljudi iz sudsva rekli, pa ovde nema nijedne stvari, zašta bi oni mogli da me optuže, jer sam sve pokušao da dokumentujem. Tako, da ćete videti to posrnuće, kada je u pitanju profesija, tu se ređaju pored novinara, tu su sudije, tu su profesori univeziteta, vi ćete videti i to, kako i oni liče, kako i oni dovode u pitanje dostojanstvo poziva; političari, pa i ono, što pripada nevladinim organizacijama. Tamo ćete videti u epilogu, kako su se određeni ljudi prosto dovodili svoj posao, svoj poziv i sebe kao ličnosti; u kakve stvari su ulazili, kakve su rđave posledice iza toga proizilazile, itd. Tako da faktički ja nisam ovu knjigu pisao kao čovek, koji treba da se nekome osveti, nit mi je namera osveta. Ona je pisana da i sa javne scene koliko-toliko opomene sve one, koji sve učesvuju u tim važnim poslovima javnosti, da ih prosto opomenem, da ne smeju da šire ili da temelje svoju profesiju, profesionalnost na lošim osećanjima, kao što su zavist, mržnja i pakost. Na lošim stanjima, kao što su strahovi i strepnje, lukavstva, ovde vidite, čak i u običnom jeziku je do te mere izmaklo se da se lukav čovek danas smatra pametnim čovekom. Pa izvinite, to je velika podvala. To je strašna podvala. A lukav čovek je opasan čovek, jedno vam govori a drugo vam radi. I ono, što je treće, to je panika. Drugim rečima, ja sam prosto hteo da opomenem da ljudi, koji se bave ovim važnim, značajnim poslovima, koji su značajni za život ljudi, da dobro vode računa kako da se održe u raznim situacijama, kada i kako može da se sklizne i tako dalje. Takođe, nije mi namera da se osvetim, više da uputim prema budućima, prema budućim ljudima, koji će raditi u medijima, da vode računa, kako treba svoju profesiju da poziciraju. Naravna stvar, nema idealnoga. Realnost ima mnogo izazova. Mnogo dilema. Ali sad naći neku meru u kojoj nećete dostojanstvo svoga poziva, profesionalne standarde potpuno... Imaće novinari padova, ali ako iz njih izvlače određene pouke, onda ipak oni se osnažuju i vraćaju na onu stazu koju logika poziva zahteva. Tako da moja namera je da se više to odnosi na buduće, nego da ja popravim sadašnje, od sadašnjih ja odustajem. Nemam te namere, i nikoga neću u tom smislu da opominjem, dovoljno su ovi primeri, koje sam stavio da ljudi, koji to čitaju, vide, šta su u stanju ljudi da urade, na primer da bi jednostavno napravili užasna stanja, i da svoju profesiju, svoj rad dovode u pitanje. I drugo jeste, da je ova knjiga prilog kulturi sećanja. Kultura sećanja je izuzetno bitna za ljudski život. Da se ne zaborave zla dela. Ne da se ona sada popravljaju, nego da se ne zaborave. I da to sve bude opomena budućima, kako će završiti, ako budu radili nešto što će drugima nanositi patnju, bol, nepravde, itd, i tamo gde obrazac kulture sećanja zahvati ljude, oni će voditi računa o tome kako deluju u javnom polju. Kako deluju uopšte, kad izađu iz svojega privatnog života. Kad napuste ona vrata stana ili ogradu svoje kuće, da znaju da to se neće zaboraviti ako oni nešto rđavo urade. Eto, to mi je bila namera kada je ovo u pitanju. A sada da odgovorim na ono Duškovo pitanje: Na žalost, sadašnje stanje medija je u dosta teškom položaju. Kada se vrši promena jednog sistema i uvodi se novi sistem, dolazi do loma vrednosti, što je ovde profesor Šušnjić to rekao, čini mi se da novinari, kao profesija ali i medijske kuće se nisu snašle. U promenama mnogo toga se dovelo u pitanje, ja u knjizi između ostaloga pišem o tim opasnim stvarima, koje su vezane za nešto, što bi se moglo označiti neodgovornost, a posebno senzacionalizam u javnom polju, gde se u stvari nekim poluinformacijama, poluistinama i tom trkom, da bi se neka vest nova objavila, prave velike štete u javnom prostoru. Između ostaloga teško je zlouoptrebljena sloboda. Znate, sloboda ima jedno ograničenje, to sam naučio još od Đura Šušnjića, kad kaže "sloboda može samu sebe da dovede u pitanje". Znači, kada imate jednu slobodu, koja je potpuno anarhična, vi možete da uništite slobodu. U ime slobode novinarska profesija je dovela potpunu slobodu. Da pišete o svemu i svačemu, a da nemate za to dovoljno argumenata, vi dovodite onda profesiju u pitanje. Informacija je danas najverovatnije najznačajniji resurs ljudski, i ako ta iformacija nije dobro obrađena, ako nije tačna, istinita, ako nema sve one standarde, koja može da zadovolji, ona može da napravi velike dezorijentacije. I izuzetno je bitno i značajno, kako ćete vi to da plasirate, da li ćete imati dovoljno argumenata, a tamo, gde nemate dovoljno argumenata, ne treba trčati po svaku cenu da objavite vest. Naravna stvar, političari, ili oni, koji organizuju, i sami poslanici medija i medijski vlasnici često u toj trci izgube svaku meru, i u tom gubljenju mere onda imate nešto, što vi ne možete da uhvatite šta je istinito, šta nije istinito. Čini mi se da smo došli u jednu situaciju da se izmešala, jedna situacija anarhične slobode, da možete sve da objavite, gde se onda meša istina i laž, pravda i nepravda, dobro i zlo. Ili dojučerašnji žrtva i dželat zajedno, ruka pod ruku, špijun išpijunirani, sve je jednostavno izmešano. I zato, između ostalog i novinari bi trebali da imaju tu svest o tome, i da gledaju i nekako da se izvuku iz te situacije. Druga stvar jeste to što smo uleteli u prelazu u kapitalizam, neodmereno, neosmišljeno, i sada između ostalog čak ljudima se to čini kao nešto, u što ne bi trebalo ulaziti, trebalo je zaustaviti, iako znam, da je i sama stvar bila dovedena, ona nije više mogla da opstoji, ali u situaciju, u kojoj se mi nalazimo, bez ikakvih pravila, ovde su nas neki sludeli, pa su rekli: Tržište, pa šta se na tržištu dešava, i tako dalje, međutim nije tržište neka anarhija, ona ima pravila određena. Nažalost, ta pravila nisu doneta, dobili smo ono, što smo dobili, znači velika je priča, da ne otvaram tu priču, da vam ne govorim da su mediji takođe postali zarobljenici takvog jednog vrsta tržišta bez pravila, gde jednostavno, da bi preživeli, i oni moraju da se posluže raznim čudima, oni su postali zarobljenici moćnika, posebno novokomponovanih bogataša, koji tako sa reklamama ucenjuju, evo daću primer, jedna u knjizi televizija i radio gde sam ja izlazio u susret svakoga trenutka, zaustavila me je , četiri godine nije pozivala, iako sam jedini u tu televiziju ulazio, i dan danas gledam , saznao sam, da sam dao neku izjavu, koja je pogodila neke ljude, da bi saznao od jednog istaknutog novinara - to sam napisao - da jedan čovek, kojeg ja pomenem četiri puta godišnje, da se treba preispitati njegovo bogatstvo, davao je reklame i rekao je: E, on ne može tamo. Naravna stvar, pritisnuti ekonomskom situacijom i bedom, ja to nisam zamerio, i nikom ne zameram, ali to nije pitanje sad tog medija, nego je to pitanje, kako napraviti jednu regulativu, koja neće dozvoliti i vlasnicima, da oni upravljaju sa uređivačkom politikom, nego da samo uređivačka politika podleže otvorenom novinarstvu, i slobodnom novinarstvu i novinarstvu koje će jednostavno imati, pridržavaće se tih profesionalnih standarda. Vlasnici treba da budu ograničeni da se tačno znaju pravila do kojeg oni mogu da se mešaju. Ja smatram da nema nezavisnih medija. Neko, ko vas plaća, vi ste zavisni. To je znate ušlo sa jednom vladavinom, pa su onda ljudi u toj nemoći rekli: Nezavisni mediji... pa nije tačno. Nego to, što su oni zavisni, to ne znači, da ne može napraviti da postane profesija nezavisna, da onaj novinar radi po standardima koji ta profesija i logika traže.
info: D.Torbica
