Предавањем у Јеврејској верској општини обележен век од рођења великог вајара чија дела широм света сведоче о страдању човека.
Вајар Нандор Глид рођен је пре сто година у Суботици, у јеврејској занатлијској породици. Гимназију је напустио у трећем разреду јер се настава одвијала делом и на немачком језику, који није знао. Отац га упућује на каменорезачки занат и ова одлука биће једна од оних које ће битно утицати на његову биографију, пошто се већ тада при изради споменика, открива Глидов таленат у обликовању портрета.
Међутим, пре него што ће стићи у уметничке школе, Нандор Глид је са целом својом породицом прошао пакао холокауста. У логору у Аушвицу страдала је читава његова породица, из из њега се вратила само сестра Маргита. Глид је успео да побегне са принудног рада у Сегедину где је одведен и да се прикључи партизанима. У борбама је тешко рањен. После рата уписује Академију примењених уметности у Београду, и дипломира 1951. године у класи професора Радета Станковића. Деценију касније постаје професор на Факултету примењених уметности и дизајна, а од 1985. до 1989. године ректор је Универзитета уметности у Београду.
Поводом стогодишњице рођења великог вајара и уметника у Јеврејској верској општини у Суботици др Олга Ковачев Нинков, историчарка уметности одржала је предавање које је насловила „Феникс“, управо као што су названи и неки каснији радови Нандора Глида.
Поратни период и прве радове обележила је епоха соци-реализма. Снажно извајане фигуре носача џакова, радника у покрету, или монументални споменици попут погинулим рударима у Јарандолу подигнутог 1951. године, или споменици у Требињу и Завали, обележавају то време. Долазак вајара Хенрија Мура у Србију 1955. године представљао је велику прекретницу у духу савременог стваралаштва у Југославији. Била је то као нека врста дозволе за апстракцију, каже др Олга Ковачев Нинков. То је период када настаје препознатљив уметнички рукопис Нандора Глида, са изломљеним фигурама људи сведених на деформисане облике и улогом празнине, оне физичке, али и духовне изазване нестанком људи око тебе. На анонимном конкурсу за српски павиљон у логору Матхаузен, побеђује рад „Арабеска“ Нандора Глида, 1958. године. Његово дело обележиће још једно место страдања, логор Дахау. „Његови радови представљају цртеж у простору. Он је уметник који је од бола створио естетску вредност“ рекла је др Ковачев Нинков. Овде треба додати да се на споменику у Дахау налази рад још једне уметнице из Суботице, вајарке Ане Бешлић.
У време постављања овог споменика, 1968. године, у родној Суботици ради Баладу вешаних за коју га везују и лична сећања јер је посматрао како 1941. године одводе на вешање 15 младих родољуба и комуниста, међу којима су били и његови пријатељи. Др Олга Ковачев Нинков истиче да Суботица има још један Глидов споменик у јавном простору, то је „Феникс“ или „Жар птица“ постављен испред основне школе „Мајшански пут“. Школа је некада носила назив „Осма војвођанска ударна бригада“ чији борац је био и сам Глид, и овде је постављен његов рад који означава и нову фазу у његовом стваралаштву, у којем доминира идеја ватре и пламена. Како је испричала др Ковачев Нинков када је пре неколико година пожелела да погледа тај споменик, то није било могуће јер је био склоњен на таван пошто су непознати починиоци покушали његову крађу и при том га оштетили. „Нисмо са тим излазили у јавност, али сам пренела мојим колегама у Међуопштинском заводу за заштиту споменика културе и захваљујући истрајности вајарке Маје Ракочевић Цвијанов 2020. године споменик је обновљен и враћен“ испричала је др Олга Ковачев Нинков.
Једина велика ретроспективна изложба дела Нандора Глида приређена је у Градском музеју у Суботици 1990. године.
