Druže Tito, dozvoli da Ti se obratim!
Hvala.
Budući da su te stavili na izbornu listu za naše nove parlamentarne izbore, da su Te, dakle, vratili među nas (neki čak tvrde da nikad nisi ni otišao, to jest da si i posle Tebe – Ti to), biću tako slobodan da se prisetim Tvoje čuvene rečenice iz još čuvenijeg Bombaškog procesa, kad si, ono, rekao da Ti ovaj (onaj, ustvari) sud ne priznaješ...i tako dalje.
Istina, posle su te mnogi plagirali, a u poslednje vreme najuspešniji u tome je Vojvoda von Haag und Scheveningen, ali, evo biću primoran da i ja izjavim:
JA OVAJ SUD NE PRIZNAJEM!
Pazi, a uopšte se pred njim, tj. sudom, nisam pojavio kao optuženi, nego kao svedok optužbe. Dobro, radi se o nekim parama koje su nam ostali dužni ovi iz FK Bačke još od vremena kad su slavili svoju stogodišnjicu, pre tri godine, ali ipak – pare su pare.
I nije uopšte važno šta se dalje na sudu dešvalo, nego je važno kako.
Dakle, kao što možeš da pretpostaviš, reč je o Trgovačkom sudu u Subotici, a to izgleda veoma čudno. Sama sudnica, mislim. Ne bi verovao svojim očima, da vidiš...
U stvari, u prvi mah ništa nisam ni ja primetio. Nešto kasnije, dok sam čekao svoj red da dam izjavu i blejao onaokolo, opazim na zidu više sudbenog stola – veliki državni grb! I to, zamisli, onaj stari. Grb Srbije (Narodne, pa zatim Socijalističke Republike), sa sve petokrakom zvezdom na vrhu onog klasja i hrastovih grančica!
Sanjam li ja to? Ni slučajno, Druže Tito.
Odmah zatim, shvativši da nešto nije u redu, bacim pogled na prisutne zastave – državnu i republičku.
Prvo prokontrolišem boje. OK – plava, bela, crvena i crvena, plava, bela. Znači, u redu je.
Ali onda primetim još nešto – opet crvene petokrake posred zastava!
I sad dolazi ono sa Bombaškim procesom i podsećanjem na Tvoju istorijsku izjavu – da Ti ovaj (to jest onaj) sud ne priznaješ, nego da priznaješ samo sud svoje Partije...
Eto, toga sam se setio čekajući svoj red u sudnici Trgovačkog (Trgovinskog) suda u Subotici i skoro glasno rekao isto št i ti svojevremeno.
Šta sam hteo da kažem, u stvari? Hteo sam da odam priznanje svima ovima što se danas zalažu da nam je na prvom mestu država, pa tek posle nje sve ostalo – zastava, grb, himna, granice, put u Evropu, povratak iž nje na svoja ognjišta, gde ćemo biti svoji na svome ( a ne na njegovom!), i nećemo ispunjavati nikakve naloge mrskih nam zapadnih civilizatora... Pa će, ako se neko seti, tada možda i u sudnicama stajati prikladnije obeležje, možda neke terazije ( sa slepom Boginjom Pravde, kobajagi) ili neka batina nalik na bezbol palicu... u krajnoj liniji svejedno.
Što se drugog dela Tvoje sada već istorijske izjave tiče, tu si, Druže Tito, bio veoma u prednosti. Ti si bar imao sud Tvoje (svoje) Partije, to jest samoga sebe za sudiju, a ja... koju partiju imam ja? Pa da se pozvom na njen sud?...
Tu je, vidiš, ta mala razlika koja ipak menja nešto na stvari...
Nisam rekao na bolje, nisam rekao ni na gore, ni na dole...nego samo tako, bez veze...
(Objavljeno novembra 2003.)
text: Kironis
foto: Nikola Tumbas
