Sećam se, kao da je juče bilo, kad smo gradili termocentralu Drmno - ponos vojvođanske energetike! Slogan je bio –“Struja najviše trese kad je – nema!”
U to vreme ovakav slogan bio je dobra fora, igra domišljatosti, praskozorje marketinga, da se animira narod i da svoj prilog... Naravno, narod se animirao, dao svoj prilog, a Drmno nas sve do dana današnjeg drma...
A ovo sada, ove najnovije restrikcije – šta je to? Kaže, neki tamo stručnjak - struja se mora štedeti jer je nema dovoljno, a (pazi sad!) najgore je u špicevima...uveče!?
Iz ovoga zaključujem bar dve stvari.
Prvo, struju izgleda najviše troše domaćinstva i ulice, pa onda uveče najstaju ti špicevi, je li...
Drugo, industrija izgleda više ne radi ništa, pa zato preko dana ima struje koliko hoćeš. Ili to, ili se u međuvremenu razvila neka noćna privreda koja danju spava a noću troši struju. To su, recimo, kafići, koji baš dobro rade, puni su svako veče, a možda i neke druge grane kojima ne prija dnevno svetlo, više vole po hladu da ih ne poznadu.
Ne znam šta je istina, ali znam da isključivati struju kad se smrkne pre liči na neku debelu zajebanciju nego na ozbiljan potez vlasti.
Ali, nije to ništa posebno, navikli smo.
Nego, i u Subotici je osnovana mesna organizacija Stranke srpskog jedinstva. Govoreći na promotivnom skupu, predsednik stranke Borislav Pelević je lepo istakao da to nije militantna stranka, mada je mnogi tako doživljavaju, nije ni patriotska (to jest, jeste patriotska, ali se izraz izlizao, kako reče g. Pelević) nego rodoljubiva.
A to ipak nije isto. Jedno je ako si odan državi, patriji, a drugo ako si odan svom rodu. Sem ukoliko te dve stvari za ovu stranku nisu izjednačene, što pomalo naslućujem i što me pomalo zbunjuje. A ima i nešto drugo. G. Pelević, onako blagoglagoljiv kakvog ga je Bog dao, rekao je, između ostalog, da Srbi treba da budu ponosni na to što jesu, na šta je usledio buran aplauz među prisutnima, čak se i novopečeni subotički potpredsednik stranke oduševio, g. ahitekta Aleksandar Petrov, koji je pre nekih tridesetak godina svima okolo po gradu pričao da je Rus...
No, dobro, nisam to hteo da kažem. U stvari ja sam se ponovo zamislio. Ako sam ja Bunjevac, a jesam, sad bih automatski trebalo da budem ponosan na to. Zašto, majku mu? Biće da je obrnuto ono pravo, biće da bi Bunjevci trebalo da budu ponosni na mene ... ako sam nečim zaslužio. Ovako, niti sam ja nešto posebno ponosan na sebe, niti su ovi moji ponosni na mene, pa smo tu negde u pat poziciji. A zamisli samo kad bi se desilo da sam ponosan na neke druge, a ne samo na svoje, po svaku cenu, ma šta oni radili, ma kakvi se pokazali... šta bi to tek bilo?...A dešava mi se, često...
I sad, okreni-obrni, ja izgleda nisam dobar rodoljub, a i da budem neki patriota teško mi pada jer još uvek ne znam tačno šta je to sada, ovoga trenutka, i šta će biti već sledećeg... trenutka. Patria, mislim.
I tako sad ne znam ni šta sam, ni da li sam ponosan, ni da li treba da se stidim...
Tako je to kad živiš u zanimljivom vremenu...
P.S.
Upravo sam čuo vest da su DOS i SNP osnovali radnu grupu koja će izraditi Nacrt zakona o saradnji sa Hagom... Radnu grupu, ej!
Zanimljivo vreme se nastavlja...
(Objavljeno 28. maja 2001.)
text: Kironis
foto: Nikola Tumbas