Ne, nije reč o Dobrici Ćosiću i njegovom istoimenom romanu, mada, ako ćemo iskreno, ima tu neke veze, ali tek izokola, i tek naknadno...
Dakle, reč je običnom, svakodnevnom korenju, to jest - može li se biti tikva bez korena?
Ovu sam nedoumicu čuo neki dan na televizoru (Utisak nedelje), a polemika se među učesnicima emisije razvila kada je jedan citirao nekog francuskog filozofa koji je u vezi s ovom temom izjavio, zamisli, da: «Čovek misli glavom, a povrće - korenjem...». To jest, hajde da ipak ne bude baš sasvim nejasno, razgovaralo se o vraćanju svojim korenima, pa su jedni mislili da to i nije toliko bitno da bi se samo na to mislilo, dok su drugi, naprotiv, tvrdili da ne možeš nikuda dok ne postaneš svestan svojih korenja, dok ne dođeš k sebi... I sve tako... E, onda je onaj izvalio ono o povrću, na šta je ovaj drugi rekao da se ipak ne može biti tikva bez korena, a da ga posebno nervira kad neko svoj sopstveni narod stalno kudi i denuncira ga celom svetu – kako je glup, zagrižen i nikakav. Pa je dodao: «Dobro, nismo mi baš neka naročita tikva, ali, ako ništa drugo, dala bi se od nas napraviti sigurno dobra - bundevara...»
Dakle, radi se o tome da li je sa stanovišta neke dogledne budućnosti baš stvarno toliko važno da se bude autentičan, i da samo tako autentičan i svojeglav(?) postaneš deo neke veće celine, ili je to zanemarivo ako se stavi u odnos prema globalnoj situaciji u kojoj se današnje čovečanstvo nalazi? A nalazi se u veoma delikatnoj situaciji, jer je sada već svakom jasno da, ako se ovako nastavi – odosmo svi đuturativno u andrak, bez obzira bio ti autentičan ili bezličan, bio ti demokrata ili diktator, bio pravoslavac, katolik ili musliman, bio ti gazda ili rob, nema veze...
(Objavljeno decembra 2004.)
text: KIronis
foto: Nikola Tumbas
