Eto, što ti je život!
Prvo, lane je u subotičkim bioskopima boravilo manje gledalaca nego 1999, kada, zbog bombardovanja, bioskopi nisu radili 3 meseca! Zamislite! A koliko je «kućnih bioskopa» u međuvremeno kupljeno – niko ne zna. A ima neke veze, nije da nema.
Drugo, Mađari van sebe ( to jest njihova dijaspora), prvi put su svoj godišnji samit održali van Mađarske, i to baš evo ovde kod nas u Subotici, i još – baš na pravoslavni, srpski Badnji dan! Zamislite!
Ovdašnje patriote se silno uzbudile, misle da je to direktna provokacija, odnosno da mađarovanje na pomenuti dan nikako nije moglo da se desi slučajno.
A ja, kakav sam, to vidim malo drukčije, veoma pozitivno!
Jer, za mene je mnogo interesntnije da mađarska dijaspora svoju godišnju skupštinu održala baš u Srbiji, a ne u Rumuniji, ne u Slovačkoj, ne u Hrvatskoj, ne u Ukrajini, ne u Sloveniji... nego baš ovde. Tu su se, valjda, u ovom trenutku osećali najbezbednije, što, uz malo zdrave pameti, može da se lepo poentira... Samo što ne verujem da je ima... Mislim, zdrave pameti...
Mnogo je manje važno što je dijaspora naših severnih suseda u svađi s maticom oko onih dvojnih državljanstava, jer im ga nije dalo, to je njihova stvar, ali podsećanja radi ni ovde sa državljanstvima izbeglica nije išlo na brzinu, nego je moralo malo da se pričeka, i još se čeka, a evo prošlo već deset godinica...
I onda – cunami. Ceo svet navalio da šalje pomoć, a sa zakašnjenjem od više od 10 dana – i naši se setili. U redu je, mi ni sami nemamo dovoljno, niti neko od nas traži da se posebno istaknemo, ali da je moglo i brže da se reaguje – moglo je.
Ova tema me istovremeno navodi na moju omiljenu priču koju na ovom mestu ponavljam već godinama. A to je – da je sasvim svejedno koje si rase, vere, boje kože, bogat ili siromah, jak ili slab, suveren ili nesuveren, svoj na svome ili na tuđem...ako ti nad glavom zine ozonska rupa, ili te zapljusne ovakav jedan cunami. To jest, vreme je da celo čovečanstvo shvati da najvažniji problem ove naše planete nije osvajanje teritorija, rat za mir i isterivanje istorijskih pravdi i nepravdi, nego – kako da se zaštitimo, svi zajedno, od ovakvih kataklizmi. Da ne kažem šta bi se desilo da nas zvekne jedan poveći meteorit...
Kad bi ceo svet svoje ratne budžete preusmerio u, da kažem, spasonosne svrhe globalnog karaktera, mnoge bi se stvari koje danas muče čovečanstvo - rešile same po sebi.
Dobro, naivan sam, neće od toga biti ništa, bar ne odmah, čak ni uskoro. Ali, ono što vam mogu reći jeste da u ovakvom razmišljanu nisam usamljen. Ima nas dosta, i biće nas sve
više...
(Objavljeno januara 2005.)
text: KIronis
foto: Nikola Tumbas
