Gledam ovih dana televizor i čitam razne novine, kad tamo - svaki dan sve je više priče i diskusije o mentalnom zdravlju naroda. Pazi, ovde odjednom više nije reč samo o pojedincima, nego baš o čitavom narodu, bolje rečeno o svima koji su imali toliku sreću da zaglave na ovim meridijanima, a i uporednicima...
I šta kažu nadležni diskutanti? Kažu – stanje je alarmantno! Narod je ozbiljno oboleo, kažu... Pa navode razloge... Pogađate već i sami koje, setite se šta se dešavalo poslednjih decenija. Ipak, najgori je bio onaj prokleti rat, a zna se šta je rat!
E, a da li se zna? Jer ima tu raznih razmišljanja, pa bogami i otvorenih poziva da se ponovo latimo oružja.
Pa je tako, nedavno, jedan mudrac u časopisu Savremenik ovako, otprilike, pisao o ratu : «Rat je veliko zlo, on izaziva rušenja, svakojaka razaranja, nevolje i tragedije...»
Ali, i to je sad ono što je važno, rat po tom mudracu ima i druge i samozatajnije, dimenzije.
Pa kaže: «... Kad se čovek nađe pred sečivom mača ili zasut kišom metaka ili artiljerijskih granata, pred njim iskrsavaju suštinska pitanja života, smrti i, uopšte, smisla postojanja, a rađaju se i druge velike i duboke misli, sve same kosmičke zagonetke...»
Ako sam dobro shvatio, rat, zapravo, na neki način vraća čoveka samome sebi, pomaže mu da razluči bitno od nebitnoga i stoga rat nije baš lako objasnitii. Naročito ga ne mogu dobro objasniti oni koji ostanu živi (ovo sad ja dodajem!), dočim su oni drugi, koji su u trenu, odlazeći zauvek, sve shvatili, tu Veliku Tajnu odneli su sa sobom, a nas ostavili da se i dalje snebivamo u raznim nedoumicama.
Ako sad mene pitate, ja bih se zadovoljio samo onim delom ove filozofije koja rat opisuje kao zlo i svakojaka razaranja. Sve što iza toga sledi jeste sasvim irelevantno, i zaista mi nikada ne bi palo na pamet da se izložim neposrednoj pogibiji, e da bi u času kad mi preti sečivo mača ili kiša metaka sebi stigao da postavim neka sudbonosna pitanja o životu i smtrti. Još manje bih bio zahvalan bilo kome ko bi me u takvu priliku uvalio, ili mi je velikodušno ponudio, svejedno....
Šta je to u ljudskom biću što ga tera da jednu od najbezveznijih izmišljotina homo sapiensa - rat – izjednačava sa nekom višom, kosmičkom silom, pa onda iz toga izvodi dalekometne zaključke? Ako su ratovi bogomdani uslov za postavljanje suštinskih pitanja – kao što kaže pomenuti mudrac – kako se desilo da ni nakon bezbroj pokušaja čovek nije došao do valjda jedino mogućeg zaključka, to jest da je svaki rat potpuna besmislica, nego, naprotiv, još uvek jedva čeka takva iskušenja ne bi li doživeo prosvetljenje... ako preživi? A pri tom se još i ne razboli....
Ispada, dakle, da je rat u krajnjoj liniji ipak nešto dobro i korisno jer pomaže čoveku da sagleda svoje mesto i ulogu u redosledu stvari, ali istovremeno i nije dobro, a još manje korisno ako se zna koliko je razoran i koliko bede i patnje izaziva.
Zapravo, interesuje me mogu li se suštinska pitanja života i smrti postaviti i mimo rata, u miru, u dokoloci? Ili kad si zaljubljen? Ili kad, na primer, osvane lep, sunčan dan?...
Ja mislim da mogu. Štaviše, uveren sam da bismo jedino u tom slučaju mogli da dobijemo kakve takve suvisle odgovore.
Ko to brže shvati – biće manje bolestan...
(Objavljeno januara 2013.)
text: Kironis
foto: Nikola Tumbas
