Bunjevci obeležili svečano obeležili Nacionalni praznik bunjevačke nacionalne manjine “Dan Dužijance” - svečanom akademijom uz prigodan kulturno-umetnički program.
Kasnije u prilozima video zapisi primopredaje kruva, nastup Tamare Babić, i obraćanje gradonačelnika Modesta Dulića, a u nastavku tekst govora mr Suzane Kujundžić Ostojić na svečanoj akademiji...
***
Dan Dužijance 15. avgust 2013.
Poštivana čeljadi,
Svečano i s ushićenjom u srcu okupili smo se na ovaj starovnski bunjevački adet Dužijancu i veliki katolički svetac Veliku Gospojinu. Raduju se danas kruvu od novog žita i oni koji su ovrli žito sa svoji njiva, a raduju se i oni koji imadu zemlje kod kuće samo u sakskiji. Radujemo se jel žito je život, žuto zlato naše ravnice, ono je cigurnost za opstanak.
Završetak žetve slavi se od davnina, kod mnogi naroda i na različite načine. A kod nas Bunjevaca Dužijanca, već više od sto godina, privedena je iz familijarne proslave sa salaša u varoš i crkvu koju prati svečani defile čeljadi u narodnim nošnjama. A Bunjevački nacionalni savit odabro je ovaj dan za svoj nacionalni praznik.
Sve je manje oni koji su na svojoj koži ostili kako bodu osi žita kod rada risa. Njima u čast a mladima da ubardaje ukratko ću izdivanit kako je to kadgod bilo.
Ris je kadgodašnji način vršidbe i ubraja se u jedan od najteži fizički poslova na njivi.
Počima u zoru, kad se pletu uža od još vlažni vlati, pa priko cilog dana na jakom suncu brez ladovine i s malo odmora za užnu, sve do večeri dok se vidi radit. I radilo se s puno volje i ljubavi nuz pismu i šalu, a živilo se dugo, jednostavno i pošteno, u vrimenu kad je rič bila zakon.
Muškarci i žene radili su u paru, on je kosio srpom a ona vezivala snopove, koji su se sadivali u krstine. Od veličine njive zavisio je i broj risarski parova, znalo ji je bit od 10 , 15 pa i 20 kod veliki gazda. Radilo se brzo jel ampa je uvik pritila da poara dobar rod, a to se nije smilo dozvolit. Kad se ris završi, risaruše ispletu vinac od žita i metnu ga bandašu na šešir, pa krenu gazdi na salaš kazat koliki je rod. Bandaš, isti onaj koji je na početku risa i išo pogađat poso kod gazde, sad će izdivanit kaki je rod žita, koliko ima krstina. Nuz njeg stoji bandašica, a iza nji ostali risari. Domaćin prima vinac s bandašovog šešira, koji domaćica poškropi sa svetom vodom i drži ga na zidu kod svetnjače do drugog risa. Nuz svečanu užnu, digod u ladu duda divanilo se i veselilo porađenom velikom poslu i novom žitu.
Od familijarne dužijance velečasni Blaško Rajić, 1911. godine, prija više od sto godina opravio je i crkvenu svetkovinu. Najvridniji i najliši par bandaš i bandašica postali su centralne ličnosti ovog običaja. Držana je misa zafalnica u crkvi Sv. Roke, svečana povorka išla je kroz varoš. Biljištila je bilina šlinga na suncu, prisijavale su se lionske svile i caklile muške sare, nuz topot konja upregnuti u paradne fijakere.
Svaki običaj, pa i dužijancu čine ljudi, ona je otisak jednog vrimena i načina življenja u njemu. Sve se minja pa i običaji, tako je Dužijanca od proslave na salašima i familijama, uvedena u crkvu a proslavlja se i u varoši. Svako od nas ima svoje sićanje na Dužijancu. Sićam se Dužijance sedamdeseti godina, ko velike gradske svečanosti, otac me drži za ruku i vodi kroz gužvu al sporo iđemo, jel furtom sustrivamo rodbinu, poznanike, pa dok se izdivane... Šatre na sve strane, čuju se tambure, veselje, metež od svita u nošnjama. Di je nestala ta i taka varoška manifestacija? Di je nesto onaj svit koji s oduševljenom iđe na Dužijancu?
Dužijanca u Subotici je jedna od najlipši manifestacija ovog grada, vrime je da ko taka bude i organizovana i svima na radost prikazana.
