Čulo se i ranije a i ovih dana, kako tzv. Zapad ima silne predrasude u odnosu na „našu stvar” i da stalno greši, štaviše – da je glavni krivac za sve što nam se dešava. Da li je to tačno ili nije, ovoga puta neka ne bude važno. Umesto toga, da pogledamo imamo li mi nekakve predrasude u odnosu na taj isti Zapad. i – koliko smo sami krivi što i on ima predrasude u odnosu na nas?
Odavno je već uočeno da se balkanski Sloven, prema zapodnoevropskom čoveku ponaša kao da pred sobom ima, u najmanju ruku, imbecila. Malo ko nije čuo, ili i sam nije rekao da su „ovi Evropejci prave naivčine jer veruju sve što im kažeš”. Nije, stoga, ništa neobično što su za našeg čoveka tamo neki Englezi, Francuzi, Nemci ili, ne daj bože, Danci ili Šveđani – obične „ovce”. Njih možeš muntati koliko te je volja, oni odista primaju sve zdravo – za gotovo. Malo manje je znano, a pogotovo se malo ko hvali i jednim drugim iskustvom s ljudima iz Evrope, naime da oni odista veruju na reč, ali samo dotle dok se ne uvere da su prevareni. Posle toga – kredita više nema. A kako se naš čovek vekovima trudio da ih munta, onda je sasvim jasno i odakle te predrasude Zapada danas da nam ne veruju.
Ovo naročito važi za discipline u kojima se radi o interesima, dakle, pre svega za trgovinu i – politiku.
Naravno, vredelo bi ovde, makar i u najkraćoj formi podsetiti na čitav niz naših ljudi koji su poslednjih nekoliko vekova prosto harali evropskim prostorima, putujući od grada do grada, od dvora do dvora (Evropa je u to vreme bila sva isparcelisana raznim kneževinama, grofovijama, vojvodstvima i inim sitnim teudalnim državicama), predstavljajući se čas kneževima, čas pesnicima, čas filozofima, čas verskim poglavarima, pretendentima na ovaj ili onaj presto na brdovitom Balkanu (jer – šta glupi Evropljani znaju o tome), menjajući veru, naciju ili titule kako su prilike nalagale, a sve to u jednoj nesumnjivo virtuoznoj igri zamajavanja, lezilebovićkog bitisanja i lagodnog života, koji ih je, avaj, na kraju, kad su redovno „provaljivani” – najčešće stajao života, ako prethodno nisu uspeli da pobegnu u neki drugi kraj.
Takvih likova bilo je, a i dan – danas ima na pretek, i svi oni zajedno, a da to nisu možda ni hteli, gradili su „imidž” balkanskog Slovena vekovima, i sad smo tu gde smo.
Reči, gospodo, nisu više važne. Hoćemo dela! – poručuju sa Zapada. A mi, zbunjeni, stojimo i ne shvatamo ništa. Kakvi su to ljudi kad im reči nisu važne? Zar su zaboravili šta je bilo NA POČETKU?
Istini za volju, bilo je i ima i drugačijih naših ljudi, koji su u svetu sticali i ugled i imanje ne time što su izigravali umišljene veličine, nego onim što su odista uradili i znali, ali, izgleda, takvi nisu u modi ovoga trenutka. A trebaće nam, uskoro. Videćete!
(Objavljeno decembra 2001.)
text: Kironis
foto: Nikola Tumbas
