Eto, kad čovek naniže samo malo više godina nego što bi bilo poželjno, može mu se desiti da doživi svakojaka iznenađenja. Tako je i sa mnom. Pre četiri dana saznao sam da albanski penzioneri žive bolje nego mi, ovdašnji! Da mi je to neko pričao pre samo 5 godina, verovatno ne bih dočekao ovaj dan; umro bih od smeha na licu mesta. Međutim, kod nas se nikad ne zna. U tome je ona prava draž, sada tek uviđam.
No, kad smo već tu, kod pemzija naime, pitao ja neki dan jednog mog državno poznatog prijatelja, dobitnika one svečane, tj. nacionalne pemzije – hoće li i njima da krešu, i koliko? Nije znao da mi kaže, još se, veli, nije raspitao, malo se čak i pribojava, jer kod nas..itd... ali, to sam već rekao...
Dakle, da se raspitao, moglo se desiti da na nadležnom mestu kažu, u stvari lupe se po čelu i viknu: Jao! - baš vam hvala što to pitate, mi vas sasvim bili izgubili iz vida, od kad je mlađani ministar Laza zbrisao nazad u Ameriku, nismo se ni setili... Saćemo odma’ da se setimo...
I kresaće, ako mene pitate. Jer, zašto bi nacionalna penzija bila izuzetnija od moje (ili vaše) lične i privatne penzije? Štaviše, ako je nacionalna, onda se od njenih korisnika posebno očekuje dodatno ispoljavanje rodoljubnog razumevanja za situaciju. I kres!
Šta možemo svi mi zajedno (mislim penzioneri) da radimo? Možemo da štrajkujemo. Kao advokati. Ili studenti. I šta će se desiti? Bravo, pogodili ste, još vam radi kefalo...
(Objavljeno oktobra 2014.)
text: Kironis
foto: Nikola Tumbas
