Moj, na žalost, pokojni prijatelj, ambasador Laslo Bala imao je običaj da kaže: - Ako želiš dugo da živiš, onda moraš da omatoriš.
Veoma precizno rečeno. Čovek je znao o čemu govori, dogurao je do devedesete!
S druge strane, međutim, ljudi se se od pamtiveka trude da žive što duže, a da ipak ne omatore. Tako se razvila medicina, koja i dalje napreduje neviđenom brzinom, tolikom da ćemo uskoro umirati potpuno zdravi. Ili eventualno - samo od gladi...
Ili, što rekao jedan drugi cinik: - Zahvaljujući napretku medicine svi ćemo živeti dovoljno dugo da dočekamo – kraj sveta...
Slažem se, ovo je toliko crno da nema smisla. Zato ćemo preći na veselije stvari.
Evo šta se neki dan desilo jednom mom (jasno:matorom) prijatelju. Krenuo on u bolnicu na neki rutinski pregled, pa dok je čekao autobus (br.16!), zamolio je konobaricu obližnjeg kafića s baštom - da li bi mogao malo da sedne za neki sto jer ga bole noge i teško hoda. Ona odgovori da ne može niko da sedne ako ništa ne poruči.
I tako, moj ti prijatelj se skloni da stojećki čeka autobus, kad li se pred kafićem zaustaviše službena kola Elektrovojvodine.
Šta je bilo? Bilo je to da su stigli majstori da kafiću iseku struju jerbo je gazda zaboravio da plati nekih desetak poslednjih računa.
Moj drug priča:
- U tom trenutku pomislio sam – tako mu i treba, ima pravde! A onda mi ga je odjednom ipak bilo žao.
Eto tako je to kad čovek omatori...
(Objavljeno jula 2012.)
text: Kironis
foto: Nikola Tumbas
