Istorija voli da se se ponavlja, kao što prosto umire i od želje da bude reinterpretirana, tj. da se saobrazi trenutnim potrebama.
Evo, jednog takvog primera: Na dvoru turskog sultana postojalo je „radno mesto” državnog činovnika čija je jedina dužnost bila da stalno ide za vladarom i rečima, klimanjem glave, pokretima i izrazom lica potvrđuje svaku i najmanju njegovu reč, da na svako pitanje odgovara sa: Da! Lik jednoga takvog evet efendije (evet na turskom znači – da, tako je!) opisao je Andrić u „Omerpaši Latasu”:
... Uglavnom, njegov posao je bio da ponavlja i odobrava sve što drugi kažu, naročito kada su ti drugi stariji i viši po svom položaju, da povlađuje svemu što je zvanično, potvrđeno, povoljno i pohvalno. a da suzbija i zataškava sve što je neprijatno i neskladno, protivno opštem vladajućem mišljenju, svako poricanje, sumnju, otpor, raspravu ili obračun. On je dosledno i odlučno svakoj i najmanjoj pojavi davao najpovoljnije moguće tumačenje. l radio je to – mora se priznati – sa velikom istrajnošću i veštinom, sa nekom vrstom naivne i zadivljujuće bezočnosti…
A kad se desi, kao što se dešava, da se gore na vrhu iznenada promeni mišljenje, on se ne zbunjuje i ne obeshrabruje. On tada za trenutak obustavi svoj posao, samo toliko koliko je potrebno da osluhne i shvati u čemu je i kakve je prirode promena, a odmah zatim okreće celu svoju evet – aparaturu za sto i osamdeset stepeni i brzo je pušta u pogon, sa istom snagom, samo u protivnom pravcu. Tako evet efendija ostaje uvek isti i uvek dosledan sebi i svom pozivu. (Ivo Andrić: „Omerpaša Latas”. Prosveta, Beograd, 1976, str. 268.)
Klimoglavci, dadaroši, uvlakači i povlađivači svih mogućih boja i kalibara (uključujući, naravno, i dvorske budale) oduvek su bili prateći deo vlasti. Pitanje je samo imamo li mi i danas nekog takvog evet efendiju da nam, kao nekada, u pusto tursko vreme, svakodnevno kazuje da je sve u redu, da uprkos činjenicama bezočno ne priznaje nikakav kvar ili neuspeh, nikakvu štetu, bolest ili gubitak. Koji (taj neko ili nešto) postaje naročito živahan upravo onda kad se odjednom, na vrhu promeni mišljenje i kad iznenada treba celu priču ubaciti u rikverc? Imamo, naravno. Samo, za razliku od Andrićevog evet efendije, ovaj današnji neko (nešto) ne pravi pauzu da oslušne i shvati o čemu se radi pre nego što bi sa odobravanjem i objašnjavanjem krenuo dalje. Ne, danas i ovde za tako nešto nema potrebe, tehnika i tehnologija su se od turskog vremena znatno usavršile, sve ide mnogo brže, dalekometnije i sveobuhvatnije, isporučeno direktno u kuću, u sobu, u glavu. Samo mu se ime malčice promenilo. Sada se zove TeVet efendija...
(Objavljeno aprila 2015.)
text: Kironis
foto: Nikola Tumbas
