Raditi u „Zorci“ bilo je kao da si član porodice. Ujutru kada vidim da ide dimnjak iz fabričkog dimnjaka, znao sam da teče proizvdonja i bio sam srećan. Ceo radni vek sam proveo u fabrici, 40 godina i osam meseci. Radio sam održavanju, ovako Antal Fodor, danas penzioner hemijske industrije „Zorka“ sumira svoj radni vek. Njegov čitav život odvijao se u radijusu oko „Zorke“, rođen je na 150 mestara od fabrike, i danas tu živi, kao dečak je želeo da radi u ovom nekadašnjem hemijskom gigantu i dok je zarađivao za sebe i porodicu bio je ponosan što radi u „Zorci“. Novinarima sada priča kako je nekada za dobijanje kredita bilo dovoljno da radiš u „Zorci“ – nisu bili potrebni ni žiranti ni obezbeđenje. U fabrici se vodilo računa da se pogoni u kontinuitetu održavaju, da proizvodnja teče nesmetano, da se zapošljavaju mladi.
Antalova sećanja i emocije dele mnogi „Zorkaši“ koji su se 15. aprila okupili na ulazu u nekadašnju fabriku „Zorka“ kako bi obeležili 120 godina od njenog osnivanja. Umesto fabrike, sada je tu neuređeni prostor, dok je većina fabričkih objekata srušena.
„Nekoliko njih me je pitalo zašto se ovde sastajemo kada „Zorke“ više nema. Ima je u našim srcima i mislima“ kaže Mikloš Olajoš Nađ, koji se u ime bivših radnika „Zorke“ i udruženja građana „Solidarnost“ obratio nekoliko desetina okupljenih „zorkaša“ i dodao da su upravo oni činili nekadašnju fabriku.
„Za mene je ovaj dan veoma težak, kada dođem ovde i vidim da nema ništa, a fabrika koja je bila jedan od najvećih hemijskih pogona u ovom delu Evrope je zakorovljen plac. Od nekadašnje livade, posle 120 godina ponovo smo na livadi i to je ružna istorija naše države. Za nas bivše „zorkaše“ to prate teške emocije. U ovoj fabrici bili su teški uslovi rada, ali su ovde uvek postojali topli međuljudski odnosi, nije bilo važno ko je ko, već šta ume da radi, i to je bilo najveće dostignuće. Danas sam preduzetnik i sva znanja koja crpim iz ove fabrike pokušavam da prenesem u svoju firmu i odslikam te ljudske odnose iz bivše firme“ kaže Radovan Mijatović koji je u „Zorci“ radio na teškom poslovima
smenovođe u proizvodnji veštačkih đubriva.
Fabrika „Zorka“ osnovana je kao fabrika „Klotild“ 1904. godine kao ispostava, ćerka firma budimpšetanske fabrike i bila je jedina fabrika u Vojvodini u oblasti teške hemijske industrije. Dve godine kasnije ovde je počeo sa radom pogon za proizvodnju sumporne kiseline kao jedini tavak proizvodni pogon u čitavoj jugoistočnoj Evropi. Mikloš Olajoš Nađ podsetio je na prošlost fabrike, pokazujući rukom na delove praznog prostora i imenujući pogone koji su nekada ovde postojali.
„Mi smo gradili fabriku u Šapcu, fabrike „Slavica“ i „Azotara“ u Subotici, pomagali izgradnju drugih fabrika u Subotici, izgradili odmaralište na Krku, pomagali izgradnju luka u Kopru i u Šibeniku. „Zorka“ je nakada bila motor razvoja“ podsetio je Miloš Olajoš Nađ. U fabrici je tada radilo blizu dve hiljade ljudi, a sa proizvodnih traka izlazilo je pola miliona tona đubriva.
Devedesetih godina su nastali problemi u proizvodnji, a privatizacijom su produbljeni a fabrika je prestala sa radom, 2006. godine njena imovina je prodata i srušena. Nakon toga, grad je otkupio deo zemljišta, kao deo poreskog duga bivšeg vlasnika, ali se na tom prostoru ništa ne dešava.
Fabrika „Zorka“ počela je da radi u vreme, kada kako literatura svedoči, u zemlji je minimalno korišćeno veštačko đubrivo. Danas kada je poljoprivreda zavisna od veštačkog đubriva, Srbija više nema proizvođača i to je ono što ne mogu da razumeju bivši „zorkaši“.
