Tradicionalna izložba "Za jedan zid" u protoru zanatske radnje Buza danas je popunila zid sa radovima umetnika Vlastimira Nikolića iz Beograda.
Info o izložbi pročitajte dola u nastavku od Nele Tonković...
Razaranje ljudskosti, traumatizovanje pojedinca i društva, utiskivanje boli, prekidanje dostojanstva života, ranjavanje razuma – sve to predstavlja rat, ma gde da je izazvan. Svaki ratni sukob je isti, svuda na svetu, jer svaki urušava i pustoši smisao.
Umetnici, pokretani odvajkada radoznalošću i osećajnošću, o ratovima su kroz svoja dela progovarali baš kao što ih je naučio Fransisko Goja. U čuvenoj Gojinoj grafičkoj mapi koja oslikava užase rata, jedna grafika nosi naziv Ne mogu da gledam, dok je drugu umetnik nazvao Video sam. Strahote koje ljudsko oko ne može da izdrži da gleda, a čovečja duša ne može da pojmi, umetnik ipak mora da vidi.
Kada je umetnik majstor lirskog savremenog slikarstva, kao što je to Vlastimir Nikolić, ionako težak poduhvat postaje veoma zahtevan. Naime, iskušenje odupiranja temi može da se pojavi kao jak impuls i da uslovi umetnika da ne zabeleži ništa od onoga što se u svetu oko njega dešava. Ali kada majstorstvo podrazumeva i etičnost, a tako je u stvaralaštvu Vlastimira Nikolića, taj impuls ne dobije priliku da se razvije. Umesto toga, umetnik snažno oseća da sve što se oko njega događa temeljno utiče i na njegov unutrašnji svet – na svet koji, preobražen, dospeva u njegova dela. Upravo zbog toga umetnik čija dela odlikuje visoka osećajnost odlučuje da pokaže trag koji u njegovom stvaranju ostavlja ovaj trusni trenutak do kojeg je doveden naš zajednički svet.
Kada u svojim najnovijim radovima beleži dramatičnost i tragiku sukoba, Vlastimir Nikolić to čini sledeći sva načela do kojih je došao u svom umetničkom opusu. Osetljivo, kako to samo njegov rukopis ume, beleži stanja duha vremena i dotiče ga istom onom poetskom niti za koju je čvrsto vezao svoje slikarstvo. Tamnija gama, sa prosijavanjem utišanih boja koje bi inače vibrirale živošću, ali koje se rastaču u ostacima onoga što su nekad bile, uvodi posmatrača u stanje tihe tuge i saosećanja. Pred nama je duhovni prostor – ranjen, ali ne opustošen, zatvoren, ali ne skučen. Pred nama je pogled u ono što se čoveku dešava unutra dok napolju besni rat.
Kako da se sva složenost unutrašnjeg sveta prevede na jezik svakodnevice, koji podrazumeva oblike i boje, kako da se trenutak zaustavi i verno prikaže da bi postao večnost? Odgovor na ovo pitanje mogu da daju samo najsnažniji tragaoci za smislom postojanja umetnosti. Jedan od njih je Vlastimir Nikolić, čije je višedecenijsko suptilno prisustvo na sceni vizuelnih umetnosti opravdano označeno kao prepoznatljivo. Da umetnik toliko autentično svedoči, toliko slojevito, a delikatno – za to je potrebno posebno poverenje u umetnost, osećajnost i sliku. Medij je to poverenje uzvratio autoru i tako Vlastimir Nikolić nastavlja da stvara kao znalac prožimanja svetova.
Nela Tonković
