Danas je na adresi Trg Republike 2 (3. sprat) održana izložba šestogodišnjeg umetnika iz Subotice Tihomira Prćića. Tihomir Prćić je dete koje se bori sa ADHD sindromom (poremećaj pažnje i hiperaktivnost). Zahvaljujući svojoj majci Ani Prćić, koja je pažljivo osluškivala njegove potrebe i probleme, svoj sindrom je pretočio u umetnost.
Izložbu su otvorili, domaćin Robert Šebek i Danijela Grujić doktor filozofije i profesor u gimanziji Jovan Jovanović Zmaj u Novom Sadu.
Robert Šebek je pozdravio prisutne, dodao da mu je čast što je u mogućnosti da prostoriju u kojoj se održala izložba ustupi za afirmaciju mladih umetnika na teritoriji Subotice, i nada se da će u budućnosti biti više ovakvih lepih i pozitivnih događaja vezanih za umetnost na ovoj adresi.
Zatim je predao reč Danijeli Grujić, profesorici novosadske gimnazije Jovan Jovanović Zmaj.
Danijela Grujić je pozdravila prisutne, dodala da joj je drago što je pozvana na otvaranje izložbe. Osvrnula se na skora događanja sa konstatacijom da trenutno živimo u senci velike tragedije, te se iz tog razloga obratila prisutnima rečima za koje se nada da će ljudima povratiti nadu i uliti poverenje da je moguće povratiti vrednosti koje nedostaju društvu u današnje vreme. Smatra da treba graditi društvo šansi, društvo koje se obraća mladima, koje brine o svestranom razvoju ličnosti svakog deteta. Te je ova izložba poziv za svu decu, roditelje, nastavnike da posvete više pažnje mladima, kako bi dete spoznalo svoje talente i pronašli se u umetnosti. Dodala je da se posebna pažnja mora posvetiti deci sa ADHD sindromom, da su to deca koja su hiperaktivna i imaju problem sa koncentracijom i fokusiranjem.
Posle zvaničnog dela izložbe kratko smo razgovarali sa Danijelom Grujić, Vesnom Nović i Erikom Jovanović o radu sa Tihomirom, njegovom napretku kao i o deci sa ADHD-om, njihovom napretku, mogućnosti da se izraze na ovaj način i kontrolišu ovo stanje. Kao i da sve to nebi bilo moguće da roditelji pažljivo ne osluškuju želje i probleme svog deteta, kao što je to uradila Ana Prćić, majka Tihomira Prćića, i na vreme reagovala na prve znake ADHD-a.
Danijela Grujić profesorica novosadske gimnazije ukratko je ispričala o njenoj ulozi u Tihomirovom razvoju i napredovanju kroz crtanje i umetnost. Izložba sama po sebi je jedna nada koja će pružati šansu mladima da pronađu sebe. Da to bude prepoznato i od stane društva i države.
O svom iskustvu sa decom sa ADHD, koliko je situacija danas pogodna za decu sa ADHD sindromom, koliko je prepoznato stanje od strane dece, roditelja i nastavnik, dodala je da gledano sa aspekta njenog rada u gimanziji nije se puno susretala sa decom koja imaju problem sa ADHD-om, iako se susretala sa raznim profilima dece.
Što se tiče stava roditelja kada je sindrom ADHD-a, dijagnoza, i rešenja problema, dodala je da treba više pričati o tome, pogotovo jer se sve uglavnom odvija u krugu porodice i da još uvek roditelji nisu spremni da o tome govore, još uvek se oseća neka vrsta sramote, što ne bi trebalo jer je to nešto sa čime se živi i što se trudom i radom prevazilazi.
Dodala je da podsticaj sredine jako važan, da se većina problema može prevazići sa podrškom sredine. Takođe je važno da se shvati da je kvalitetniji rad sa decom u odelenjima koja imanju manji broj učenika. Kao i skretanje pažnje da sindrom ADHD nije sramota i da ljudi treba da se otvore prema toj problematici, čemu će definitivno pomoći priča o tome, da je to normalno i nije sramota. Takođe smatra da je menjanje programa u školama i mogući predlog da zažive odelenja sa individualnim planovima nešto što će decu dodatno motivisati i usmeravati ka njihovim ličnim interesovanjima i potrebama.
Svoje iskustvo o susretu i radu sa detetom sa ADHD-om,reedukator IOSŠ „Svetomir Bojanin“ Vesna Nović, da sa Tihomirom radi vežbe za kontrolu i vežbe impulsivnosti. Lepo sarađuje sa Tihomirom, pomak u njegovom napretku se vidi, dodala je da njegova majka dobro sluša njegove potrebe, što bolje doprinosi njegovom razvoju, a što nije često u današnje vreme. Iz njenog iskustva ima dosta dece sa ADHD-om, međutim ta dijagnoza se retko daje. Još uvek se to stanje tretira kao nemir i kao nešto što će da se preraste. Njeno misljenje je da su ljudi koji su stvarno hiperaktivni, ne prevazilaze to stanje, samo rade pokrete koji nisu tako upadljivi a ipak zadovoljavaju njihovu potrebu za pokretom.
Svoje iskustvo u radu sa Tihomirom podelila je i Erika Janović, kostimograf i slikar, ona takođe sprema decu za prijemni na akademiju, pošto prijemni obuhvata i klasično crtanje i crtanje portreta. Kako je i u osnovnoj školi predavala likovno, prihvatila je da radi sa Tihomirom. Njeno iskustvo u njihovom radu je da Tihomir lako savladava teorije forme, prilagođeno njegovom uzrastu i strpljenju. Dodala je da, iako šestogodišnjak, ima dobar osećaj za kolorit, formu slike i planove u samoj slici koju slika. Takođe je sa njim radila i slikanje na svili i tekstilu, što je samostalno radio, lepo koristio svoju motoriku i osećaj za boje. Držanje pažnje i napredak se vidi svaki put kada dolazi na časove, pogotovo jer i ona sama osluškuje potrebe deteta da sa njim ipak radi na temama koje ipak on želi i da se zainteresuje.
