Маја Гвозденовић и Бранислав Трифковић не одустају да волонтерески праве представе које шире радост и у које увек укључују децу и одрасле са неким обликом инвалидитета.
Нису позоришне даске само за младе и једре, и сцена и публика воли храбре и оне спремне да помере своје досадашње границе. Зато нема ничега необичног у томе што ће 5. новембра на сцену Дечијег позоришта изаћи група слепих и слабовидих глумаца.
Шта је оно што имају да поруче Кармела Куртовић, Мића Грба, Марина Генцел, Татјана Булајић, Ивица Антоловић, Никола Дукић, Радица Стојчевска и Марица Ковачевић?
Углавном да не постоје препреке када се нешто жели и на томе вредно ради. Управо о тој ведрини и животној радости коју је препознала код њих Маја Гвозденовић, психолог била је повод да са глумацем и сада редитељем Браниславом Трифковићем покуша да заједно направе представу.
„Искрено сам им рекао, имам намеру да радим са вама представу, не знам како ће то изгледати, и нисам проучавао уџбенике како им прићи. Навикао сам да радим са особама са различитим потешкоћама, идеш срцем и душом и то је то. Хајде да пробамо, ако успе, биће представа, ако не успе, мало се дружимо“ прича Бранислав Трифковић, глумац Дечијег позоришта како је отпочела сарадња са Удружењем слепих и слабовидих особа у Суботици. На разговор са будућим глумцима дошао је имајући на уму текст „Радована Трећег“ Душана Ковачевића. Међутим, у сусрету са разоружавајућом ведрином особа које је упознао у просторијама Удружења открио је да тамо постоји „Радованка“ и због тога је читав комад прерадио, скратио и прилагодио новим родним улогама. Тако ће „Радованка Трећа“ први пут заиграти на сцени 5. новембра у целовечерњој комедији која је припремана овог лета.
„Ми смо се радовали што су пристали, јер смо знали да ће видети колико је то леп процес, надахњујући и инспиративан, да ће се заиграти и изаћи из своје зоне комфора. Како ће после тога имати осећај да могу све, да нема граница, јер ко каже да слепи не могу да глуме, да хендикепирано дете не може да плеше. Радило се само о томе да се помере границе, а то се брзо преноси и на друга животна поља јер човек схвата да може више него што се очекује“ прича психолог Маја Гвозденовић, која је пре тога са Трифковићем као редитељем сарађивала и на три представе са децом из „Колевке“. Гвозденовић каже да су сарађивали са одраслим особама које су и до сада у свом животу показале да морају да пређу преко више тешких степеника како би се прилагодили.
То се видело већ на првој проби: чланови Удружења који до тада нису користили електронску пошту и кроз њу апликацију која текст претвара у говор, сада су то брзо савладали. На изненађење Бранислава и Маје на први сусрет после недељу дана дошли су са напамет наученим текстом читаве представе.
Ово је у потпуности волонтерски пројекат, Маја и Бранислав раде га у своје слободно време, исто као и чланови Удружења који су сада кроз ово дружење постали глумци. Играће на сцени Дечијег позоришта, Трифковићеве матичне куће, а надају се да ће на тај начин обезбедити део новца за гостовања на која су већ позвани.
„Све се своди на приватну иницијативу, на личном агитовању и вољи да се нешто покаже, ентузијаста који покрећу догађаје. Верујем да увек има људи спремних да нешто ураде, да помере ствари“ каже Гвозденовић.
„Ми не летимо високо, наша очекивања нису велика“ каже Трифковић, али истовремено све досадашње представе које су радили са децом а сада и са одраслима који имају неки облик инвалидитета, показале су да је свима живот постао богатији и ведрији.
„Наша идеја водиља увек је у томе: дођите да видите како се ми играмо, и на том пољу игре сви нешто добијамо, само је потребно усудити се. Ми само ширимо радост“ каже Гвозденовић.
