Tik uz graničnu među nalazi se porodično imanje sa više od 500 ovaca, stotinak krava, i oranicama.
Selo Čikerija uglavnom se spominje samo zbog „zelene granice“, ilegalnih ruta za prelazak granice sa Mađarskom. Na kraju naselja je šuma koja prati rub državne međe, i u kojoj se i sada krije na desetine migranata koji odavde pokušavaju da se dokopaju obećane Evropske unije. Jedino njih je i moguće sresti na atarskom putu koji ovde, u zabačenim poslednjim kilometrima severne Srbije, vodi do salaša porodice Tumbas.
„Prepoznaćete salaš, videćete mašine u dvorištu“ objašnjava Mirko Tumbas, gazda kuće kako pronaći gazdinstvo koje vodi sa svojom i bratovljevom porodicom.
U dvorištu, zaista stoje poljoprivredne radne mašine bez kojih teško da bi moglo da se vodi ovako veliko imanje. Mirko rukom pokazuje na zadnje dvorište i objašnjava da je tamo, gde se i sada vidi blago ulegnuće tla, nekada stajala voda, pored je bila kuća njegove babe i dede.
„Moj pradeda je gajio ovce, i mi smo svi nastavili da držimo stado ovaca. Ja sam četvrta generacija, a sin Nikola će ostati da vodi imanje kao peta generacija“ priča Mirko.
Velika stada ovaca nisu uobičajena slika na salašima u okolini Subotice i porodica Tumbas sada ima jedno od najvećih, 500 komada ovaca raste vitemberg. „Ali, to su ovce, uz njih ide i 300 jagnjadi“, precizan je Mirko i dodaje, uz to imaju i 100 krava simentalki i svakog dana isporučuju između 800 i 900 litara mleka ekstra klase.
Porodica Tumbas posebno je ponosna što su sve domaće životinje sa ovog salaša i u bukvalnom smislu njihovo blago, stado se nikada nije gasilo, samo se uvećavalo.
„Moj sin Nikola za svako jagnje zna od koje je ovce. Kravu kada vidi zna koji joj je broj na ušnoj markici i čije je tele bila. Uostalom, ovih 100 krava sve su potekle od onog prvog teleta koje sam dobio od ujaka za svoje venčanje 1988. godine“ priča Mirko. Mada to nikada ne bi tako formulisao, briga o domaćim životinjama na ovom imanju na korak je do biološkog uzgoja jer vlasnik gazdinstva priča kako njegove ovce nisu na veštačkoj hrani. „Ovde okolo su pašnjaci, to je naše imanje i one su uvek napolju, tamo ih napasam. Nije ni čudo da je sve manje ovaca kada smo sve poorali, nekada su ovce držale naše atarske puteve prohodnim, napasale se napolju. Sada toga više nema. Kada kupim ovna, dam za njega 500 evra, ali on ne zna da se snađe na ispaši kuda puštam ovce. On uvek ostaje pored valova“ priča Mirko.
Nekada se kaže smatralo da ovca vredi tri novca: novca od vune, od mleka i od mesa, odnosno od prodaje jaganjaca. Danas više nije tako. U dvorištu mu je oveća gomila postrižene ovčije vune, oko 2.000 kilograma koji nikome ne trebaju. „Kada smo imali samo 150 ovaca, tamo sredinom 80-tih, od prodaje njihove vune kupio sam traktorsku prikolicu koju i danas koristimo. Sada moram da platim da mi neko odnese ovu vunu na deponiju“ kaže Mirko.
Prema njegovim rečima poljoprivrednik više nema pouzdan izvor prihoda, zato mora da se svaštari – da ima i oranice, i ovce i krave i svinje, jer onda u zavisnosti od kretanja cena „jedno drugo pokriva“.
„Pre tri godina kilo jagnjeta sam prodavao za 3,20 evra, a kilogram kukuruza je tad bilo 12 dinara. Danas je kukuruz 25 dinara, bio je i 29, a jagnjetina je pojeftinila“.
Radni dan na imanju počinje u 5 ujutru a traje, kako kažu, dok imaju snage da su na nogama. Mirko Tumbas priča da sada sa 60 godina može samo da pomaže i da vođenje imanja prepusti sinu Nikoli kome je preostao još poslednji ispit na smeru stočarstva Poljoprivrednog fakulteta. Vođenje gazdinstva, kaže postalo je i previše komplikovano. „Za 10.000 dinara godišnje subvencije za jednog magarca kojeg imamo, trebalo je potpisati 45 papira. Posle su došla i četiri inspektora iz različitih službi da prekontrolišu da li je magare tu“ ilustruje Mirko Tumbas, koliko je državu potrebno uveravati da na ovom imanju, kao i na većini gazdinstava se ustaje, leže i živi u ritmu prirode i poslova.
Sa suprugom Marinom čitav život je proveo na ovom gazdinstvu koje će predati sinu, a nedavno se rodio još jedan naslednik, ćerka Ivana, koja je na završnoj godini Medicinskog fakulteta rodila je devojčicu. „Zadovoljan sam našim poslom, radne snage je sve manje i mi moramo da radimo, ali znam da su opstala samo ona imanja gde je otac preneo na sina. Tako je i kod nas. Ja nikada nisam bio na odmoru, ne treba mi, ovde sam napolje u prirodi, na čistom, i dobro mi je“ kaže Mirko.
