Промене у земљорадњи, ширење монокултура и ораничних површина отерало је птице. Зато су се на њивама населили мишеви. Ратари се штите отровима, али страда и други живи свет.
Отрови су посао Душана Баковића. Пажљиво их мери, дозира, зналачки распоређује како би њихово дејство било усмерено само на штеточине на чијем сузбијању ради. Тренутно, као један од сарадника предузећа „Еко Суб“ за дератизацију, дезинсекцију и дезинфекцију, ангажован је на сузбијању глодара дуж ограде поред аутопута.
Док то ради, поглед му пада и на околне њиве и забринут је када на ораницама види гомиле отрова неодговорно разбацане по земљи. „Не памтим годину са оволико глодара. Ратари би требали отрове да баце у мишје рупе, и да их затрпају, али то мало њих ради је тражи много времена и посла“ каже Баковић. Због тога отров остаје на земљи доступан и другој дивљачи.
Прогнозно-извештајна служба изнела је процену да на северу Војводине на појединим теренима постоји и до 10 хиљада мишјих рупа по хектару. Мишеви су сада остали без природних непријатеља – један од њих је влажно зимско време и снег, којег је и ове године било веома мало, а други су птице грабљивице које је понегде потаманио отров намењен мишевима, али и стално ширење ораничних површина науштрб њихових станишта.
„Пре док сам возио по Војводини на сваких 50 до 100 метара на жицама је стајала нека птица. Обично сам запажао кобце. Сада, од Хоргоша до Сирига видео сам три птице. На сваких 30 километара по једног кобца“ каже Баковић.
Поремећаји које човек својим деловањем изазива у природи довели су до тога да је на плодним равницама Бачке настала права „јурњава“ за сетвеним семеном индустријских култура. Чим је бачено у земљу велика је вероватноћа да ће бити плен мишева, због тога ратари на њиву бацају и отрове против глодара, али раде и поновну сетву.
Да ли то ратари појавом глодара, сада плаћају најочитији цех због тога што је под нашим небом проређена популација птица, посебно грабљивица?
Ото Секереш, ренџер у ЈП „Палић – Лудаш“ добар је познавалац природног света око нас и искусан орнитолог који нам каже да је смањење популације птица глобални тренд.
„Птице стално губе своја станишта, зато и поред свих других мера нема значајног повећања популације“ каже Секереш. Многе грабиљивце осетљиве су на промене околности, не желе да буду у близини људи и уколико не пронађе довољно велико мирно место, оне одлазе даље. Садашње њиве пуне мишева за птице грабљивице биле би као постављен сто, међутим, птица нема довољно, а са неодговарајућом употребом отрова против глодара, практично се осим штеточина трују и птице.
„Ми онда имамо ситуацију да се са отровом убија птица за коју је потребно годину или годину и по дана да би се развила једна одрасла јединка, док за исти период популација мишева се увећа за четири до пет пута. Немамо шансе да птице достигну ту репродуктивну моћ и идеално би било да имамо довољан број птица грабљивица. Тровањем се можда краткорочне на малом простору може решити проблем, али дугорочно такав начин борбе против штеточина наноси несразмену штету природи, јер осим птица страдају и друге животиње“ каже Секереш.
Наравно, нису само глодари и борба против њих кривци са смањење птичје популације. Форсирање интезивне пољопривредне производње, великих парцела монокултура, ширење ораничних површина – све је то допринело да се птичји свет протера са својих станишта.
„Урбана цивилизација се непрестано шири, секу се шумарци и укрупњавају парцеле, на њима се користе велике пољопривредне машине које не трпе препреке у виду дрвета или шумарка на ораници. Изгубили су се мозаични предели, са разноврсним културама, и за 15 година ми смо прешли на огромне засаде монокултура. У држави постоји свега шест одсто заштићених природних површина. Пре сто година, у Војводини је само шест одсто територије била обрадиво земљиште, а све остало ливаде, мочваре, шуме. Ми сада само можемо да замишљамо колико је природно богатсво и разноликост тада постојала“ каже Секереш.
Према његовим речима последњих година захваљујући напорима волонтера и стручњака повећава се популација птица. Наводи да су на нашим просторима спашени на пример орао крсташ, орао белорепан, модроврана. Ипак, додаје, то је тек петина некадашње популације птица у односу на ону која је постојала пре једног века.
