Pisac i reditelj Vladimir Andrić (1944) ovogodišnji je laureat nagrade Mali princ Međunarodnog festivala pozorišta za decu u Subotici, koja se tradicionalno dodeljuje za izuzetan doprinos razvoju kulture i scenske umetnosti za decu. Ovaj izuzetno plodan autor u široj javnosti je poznat kao autor oko 300 epizoda serije s lutkama “Laku noć, deco”, koja se godinama emitovala pre Drugog dnevnika na RTV Beograd. Dobitnik je svih značajnih srpskih nagrada u oblasti književnosti za decu i jedne međunarodne – Evropskog centra književnosti i medija za decu, za knjigu „Daj mi krila jedan krug“. Uz rad na televiziji, u pozorištu je igrano šest njegovih drama, a na radiju izvedeno dvadesetak. Mnoge njegove pesme i priče nalaze se u bukvarima i čitankama, a “Pustolov” je deo lektire za osnovnu školu.
Andrić je svoju profesionalnu karijeru započeo kao dvadesetogodišnjak, dok je još bio student režije. O tim vremenima on se priseća: „Moj otac je bio advokat i davao mi je lep džeparac, ali mi je i dalje trebalo para. Pitao sam jednu moju koleginicu koja je završila glumu, a na radiju radila kao reditelj dramskih programa, ima li tamo kakve tezge. Ona se raspitala i rekla mi da dečiji program traži tekstove. Nikada to nisam radio, ali sam počeo da pišem za decu i to je čuo Nebojša Nikolić, jedan sjajan tip. Njemu se to učinilo zanimljivim i uzeo me je da radim neku emisiju za najmlađe za njega, što se meni dopalo. Tezgario sam za „Veseli utorak“ i „Dobro jutro, deco“, ali ovo za njega sam radio sa literarnim ambicijama. Onda je on mene preporučio Dušku Radoviću“.
Tako je Vladimir Andrić već u svojoj dvadesetoj godini upoznao legendarnog pisca i urednika, sa kojim će potom ostvariti dugu i uspešnu saradnju. „Duško Radović je imao jedan serijal koji se zvao „Ime i prezime“. To su pisali razni pisci. U koga god u Beogradu je imao poverenja, on mu je poručio rad. Televizija je njemu tada dala odrešene ruke, da može da kupi više tekstova nego što će biti snimljeno. To su bili dramoleti za decu i o deci, koji su trajali od 30 minuta do sat i bilo ih je oko 60 u dve sezone. On je kupio 150 tekstova, od kojih verovatno neki nisu ni bili napisani. Celo to leto između prve i druge godine studija sam pisao taj jedan komad za pokojnu Nedu Arnerić, i za dva klinca iz čuvene dramske grupe Bate Miladinovića“.
Andrić se prisetio i svog prvog susreta sa Duškom Radovićem: „Kad sam došao Radović je rekao da sednem, i uzeo je da pročita tekst odmah! Ja čitam novine, donesu mi kafu, i virkam. On namrgođen... ali bio je samo spolja namrgođen, naravno. On je to pročitao i rekao mi da je OK. Doneo sam taj tekst oko 10 prepodne. Potpisao sam ugovor koji je prošao arhivu, računovodstvo i tako dalje, i već u pola tri sam podigao svoj prvi honorar“.
U međuvremenu ga je Radović podstakao i da se bavi režijom. Premda je Andrić bio rezervisan jer do tada nikad nije ušao u televizijski studio, Radović ga je angažovao i za taj posao. „Imao sam neku hemijsku sa 6-7 boja i crtao sam tlocrte: kuda da se kreću glumci, kuda da idu kamere, jer je tada bilo važno da se snimi sve u kontinuitetu. Nije bilo elektronske montaže. Nije išlo uživo, išlo je na tejp, ali od prvog minuta do poslednjeg. Tako sam ja počeo da radim i posle izvesnog vremena mi je rekao da dođem u redakciju da se zaposlim kao urednik. Kaže – ti ćeš režirati ono što ti se dopada. Tako sam stigao u redakciju“, opisao je Andrić početak rediteljskog i uredničkog rada na televiziji.
O profesionalnom odnosu sa Radovićem, ovogodišnji laureat nagrade Mali princ kaže: „Bio sam njegov pulen. Davao mi je slobodu i sviđalo mu se to što sam pisao. Svidele su mu se neke pesme koje sam ja hteo da bacim u korpu. A on ih je posle stavio u antologiju. Pesmu „Kokoška“ sam napisao na molbu Mile Stanojević Bajford jer Ljubivoje Ršumović nije napisao pesmu, a trebalo je ide u studio da se improvizuje, kao komponovanje pred kamerama. Rekla mi je da joj treba pesma za deset minuta. Ja sednem i nažvrljam neku pesmu „Kokoška“. Hteo sam da je bacim, ali Radović pročita i kaže - ovo je mnogo lepa pesma. Posle se i meni dopala“.
Andrić se osvrnuo i na privatni odnos sa Radovićem: „To je bila vrlo sretna saradnja iako nismo toliko bili bliski privatno. Mića Danojlić i on su se čuli svako jutro u pet sati. Ršuma je voleo kao sina. Sa Slobom Stojanovićem je igrao preferans. Mi smo ostalo u vrlo srdačnim odnosima, ali vrlo sam retko išao kod njega kući, i to uvek sa Draganom Babićem“. O tom odnosu zaključuje: „Nije nikakvo čudo što u meni živi neki zamišljeni Radović, koji je kao moj kontrolor. Kao da mi viri preko ramena, i ne da mi da napišem nešto što nije na vrlo visokom nivou. Ne uspem uvek, ali se trudim da tako to bude“.
Vladimir Andrić se prisetio i rada na čuvenoj lutkarskoj seriji „Laku noć, deco“, premijerno emitovanoj od 1989. do 1993. na RTV Beogradu, a koju je svojevremeno dobio da radi kao redakcijski zadatak. „Na svu sreću imali smo fantastičnog lutkara (Gordana Popović, op.a). Ona je po nekim mojim prvim tekstovima i skicama naslikala ove junake, pa mi je već bilo lakše da pišem. A onda sam na snimanju prvih emisija čuo i video glumce koji su pozajmili svoje glasove i glumačku genijalnost likovima“, rekao je Andrić i opisao tehničke izazove prilikom snimanja: „Mi smo to radili pomalo partizanski, peške. Glumci sede na jednoj klupi, njih petoro-šestoro imaju jedan mikrofon, a dva-tri metra pored njih je mala scenografija i animatori koji drže lutke ginjole. Glavni štos je bio da se postigne sinhronicitet animatora, da otvaraju usta tačno kako glumci govore, i obrnuto. Lutka bez tog glasa ne bi bila ništa, a moj tekst bez lutke isto ne bi bio ništa specijalno. Ovako kad se sve to skupilo, ispalo je da smo bili gledani kao Drugi dnevnik na prvom kanalu. Zato što smo imali sreću da smo išli tik pred dnevnik“.
Vladimir Andrić je, povodom nagrade Mali princ, iskoristio priliku i da se osvrne na lik i delo Antoana De Sent Egziperija. „Bio je jedan od najneobičnijih i najautentičnijih ljudi svoga vremena. Njegov život se poklapao sa onim što je pisao. Svima savetujem da pročitaju prvo „Zemlju ljudi“, a zatim i njegovu jednu debelu knjigu koja se zove „Citadela“, a kod nas je prevedena i kao „Tvrđava“.
