Svečana sednica Udruženja rezervnih vojnih starešina u Bajmoku
Povodom obeležavanja proboja Solunskog fronta u Srbiji i proslave 100 godina od formiranja Udruženja vojnih starešina Srbije, Mesni odbor rezevnih vojnih starešina Bajmok, održao je u svojim prostorijama svečanu sednicu sa podelom plaketa, a ispred društvenih prostorija u centru mesta je položen novi venac poginulim borcima i oficirima Vojske Srbije. Govor je održao najpre predsednik gospodin Nikola Lalić koji je uz čin rezervnog oficira i društveno-politički radnik.
- Pre tačno sto godina formirano je naše udruženje oficira i podoficira Srbije, a danas eto mi se sećamo i obeležavamo taj značajan jubilej, jer se samo jednom to dešava i svi se sećamo naših slavnih ratnika Vojvode Putnike, Stepe Stepanovića, Živojina Mišića, ali i drugih naših slavnih ratnika iz Drugog svetskog rata, pa i ovih naših vojnika i oficira, koji su dali svoj život u poslednjem građanskom ratu na prostoru bivše SFRJ Jugoslavije. Svima odajemo počast što se ne nalaze među živima, a doneli smo odluku da se nagrade specijalnom plaketom nagrade naši građani iz grada Subotice i mesta Bajmok. Ovo su njihova imena i prezimena: Živko Ćupurdija, Dragutin Lukić, Dragoslav Dašić, Milan Mrvoš, Dmitar Ivošević, Mihalj Krekuš, Nenad Višnjić, Zoran Zrnić, Srđan Lončar, Rade Mišljenović, Goran Jevtić, Nikola Lalić i posthumno Dragutin Vuković. Čast mi je da pozdravim ovde i predsednika SUBNORA grada Sombora i uglednog predsednika Udruženja rezervnih oficira gospodina Petra Grabeža, ali sve druge na ovoj našoj svečanoj sednici. Izvinite, malo sam deprimiran zbog nedavnih događaja u moj stranci Srpskoj radikalnoj stranci, gde me je ne znam iz kojih razloga smenio naš predsednik Vojo Šešelj. Dugo sam bio predsednik Okružnog odbora SRS Severnobačkog okruga i sve to me ovog časa pogađa, - beležimo deo reči rezervnog vojnog starešine i političara SRS Nikole Lalića.
- Divno je što ste napravili ovu svečanu sednicu, bolji ste i organizovaniji od nas u gradovima kao što su moj Sombor, Subotica, Kikinda, Vrbas, Novi Sad. Sloboda je najlepša reč što mogu reći za naše delovanje kroz našu slavnu prošlost. Dali smo svi skupa našem narodu nešto najdragocenije što postoji u životu, imamo našu lepu slobodnu Srbiju i imamo budućnost da stvaramo nove vrednosti, da radimo i da živimo od svog rada. Našoj mladosti treba otvoriti nove mogućnosti da ne idu na rad u inostranstvu, ovde će biti budućnost moguća, - raspoloženo je između ostalog rekao gospodin Petar Grabež iz SUBNORA Somobor.
- Drago mi je što ste mi dali zadatak da vas sve pozdravim na ovom našem skupu, a pogotovo mi je časno što ste se odlučili da sednica bude u dopodnevnim časovima, jer posle toga idemo svi skupa na centralnu proslavu proboja Solunskog fronta u dvorište naše osnovne škole „Vuk Karadžić na Rati-Bajmok. Kao bivši oficir JNA i Vojske Srbije pripala mi je čast da se danas javim: Nedavno je u Poljskoj održana navodna proslava obeležavanja 80 godina od početka Drugog svetskog rata. Sve bi to bilo u redu da su tamo bili pozvani predstavnici ruskog i srpskog naroda. Međutim, tamo su pozvani pripadnici NATO pakta, ali i pripadnici fašističke koalicije iz Drugog svetskog rata. Ovo vam govorim da vidite kuda se okrenuo današnji svet, ali nećemo se ovde baviti svetskom politikom. Organizatoru na čast, da svi vide kod nas šta je sadašnjost. Drago mi je što mi ne zaboravljamo naše ratne heroje, da odamo ovde ali i na drugim mestima počast onima koji su doneli slobodu našoj zemlji. Naš Bajmok i naša Rata su svetli primeri da se ne stidimo naše prošlosti i verujem da danas imamo našu budućnost, da budemo neutralni i složni na ovom prostoru, – pričao je bivši oficir JNA i Vojske Srbije gospodin Dragutin Lukić, poreklom iz Bosanskog Petrovca, BiH, a ovde popularni predsednik Udruženja potomci Solunskih dobrovoljaca „Kralj Petar“ Bajmok, Subotica.
Rekli su o rezervnim vojnim starešinama,vojnicima ovog kraja na sednici u društvenoj sali mnogih dobrotvornih organizacija iz mesta Bajmok.
- Rođen sam u jednom manjem mestu kod Plužina u Crnog Gori. Posle sam se odselio u Bosansku Gradišku, gde sam dugo radio kao građevinski stručnjak, a onda je došao građanski rat na prostor bivše Jugoslavije. U BiH je besneo više godina ratni sukob, ranjen sam i morao sam se doći lečiti u Srbiju. Danas sam penzioner, slažem se sa svim u Bajmoku, imam zdravstvene probleme i ponekad
odem da vidim moj rodni kraj, ali i Gradišku. Uz sve dao sam za sve ove godine života čak 130 puta svoju krv, jer ta dragocena tečnost treba uvek našem narodu. Danas to više ne mogu činiti, ali i to je bio moj veliki doprinos našoj zemlji i svima onima koji su sa mojom krvi dobili novi život, - pominje svoj dosadašnji život u današnje tri zemlje: Crna Gora, BiH - RS i Srbiji, gospodin Pavle Radović.
- Dobio sam priznanje kao najbolji artiljerac i računarski tehničar kroz učešće u prošlom građanskom ratu. Mađar sam, ali ovde svi živimo u slozi i dobrosusedskim odnosima. Svi smo isti, dobri prijatelji, susedi, ne gledamo ko je Bunjevac, Hrvat, Rom, Mađar ili Srbin. Ipak, odlazim na rad u EU, mesar sam po zanimanju i govore mi da je to dobro plaćen posao u Nemačkoj, Holandiji, Belgiji, -
na rastanku sa Bajmokom nam je rekao svoj stav gospodin Mihalj Krekuš, danas već zaposlen u nekom prehrambenom kobinatu- fabrici mesnih proizvoda u EU.
- Pozvali nas da uveličamo ovu svečanu sednicu, mi došli i radujemo se što ovde vidimo skladan život građana Bajmoka, naših prijatelja i kolega iz udruženja rezervnih vojnih starešina ovog kraja. Ovo ovde je i dobra poruka našoj Srbiji, da samo dobro organizovani možemo u nove iskorake za bolji život naših građana, - nerado je dao svoju izjavu gospodin Milan Kuridža iz Udruženja ratnih vojnih invalida grada Subotice, koji je ranjen u ratnim sukobima na Kosovu i Metohiji.
- Mašinbravar sam po struci, Mađar po nacionalnosti, ali ovde vidite da to i nije važno. Zajednica smo dobrih i čestitih građana svih nacionalnosti i vera. Bio sam u prošlom građanskom ratu i ponosan sam što sam član ovog udruženja – govorio je svoju priču gospodin Robert Egedi iz Bajmoka.
- Svi mi čestitaju što sam danas opet ovde u mom Bajmoku, stežu mi ruku i odaju mi priznanje što sam dao svoj novac da obnovimo spomenik u Barču, Mađarska. Ipak, nije to najvažnija stvar, moji su preci došli kao Solunski dobrovoljci iz Nikšića, Crna Gora, a danas sam kao penzioner više vremena u Parizu, Francuska. Ipak, za značajnije događaje sam uvek tu među svojima u našem Bajmoku, ali i na proslavama potomaka Solunskih dobrovoljaca u Gornjoj Rogatici, Novom Žedniku, Rasini, Somboru, Bačkom Sokocu, Aleksi Šantiću. Moje
srce kuca za ovim krajem,jer volim svoju Otadžbinu, - referira gospodin Ratan Pejović, dobrotvor iz zemlje „galskih petlova“, Pariz, Francuska.
(Borislav Eraković)
