У просторијама Отвореног универзитета у Суботици у понедељак 3. децембра у 17 сати биће отворена изложба о Сави Мркаљу (Сјеничак на Кордуну 1783. – Беч 1833.) реформатору српске ћирилице и српског језика. Како је најављено о значају Мркаљевог филолошког рада и Мркаљевом животу говориће Др Владо Ђукановић, др Миланка Станкић, Милорад Ђошић, Миле Боснић, Софија Гердијан и Стеван Бардак. Том приликом биће рецитоване и Мркаљеве песме.
Изложба је организована у оквиру обележавања Године Саве Мркаља и два јубилеја 235 година од његовог рођења и 185 година смрти, а поводом Европске године културне баштине. Изложба садржи 30 паноа поређаним азбучним редом и прати Мркаљев живот и рад и утицај на развој српског језика, књижњевноти и уметности од његових савременика до данашњег дана. Настала је у сарадњи са Историјским архивом из Панчева и Удружењем Крајишника. Аутор изложбе је проф. Милица Грбић. У Суботици ово подсећање на једног од најрпосвећенијих Срба свога доба реализију Завичајно удружење „Далмација“ из Суботице, Удружење Крајишника из Панчева и Србско удружење „Ћирилица“ из Београда.
Циљ изложбе је, како истичу организатори, да се овом неправедно потиснутом великану српскога језика одужимо и покренемо одговорне на размишљање зашто се његово име запоставља у образовном систему.
Изложбе је до сада „обишла“ све веће градове у Србији, била је у Требињу, Подгорици и Никшићу, а прилике да је виде имали су и припадници српске зајенице у Чикагу и Торонту. У његовом родном месту Сјеничаку недавно је на месној цркви откривена спомен-плоча.
*
САВА МРКАЉ ( 1783 – 1833. )
Биографија
Ако неко од западних Срба заслужује да буде уврштен међу 100 највећих и најумнијих Срба онда је то свакако Сава Мркаљ. По свему ономе што је учинио за народ коме припада то је оно најмање чиме му се нова генерација тог истог народа могла одужити. Међутим, то се није догодило. Сава Мркаљ је пао у заборав и познато је име тек у стручним круговима и круговима познавалаца његова дјела.
Рођен је (1783. године у Ласињском Сјеничаку на Кордуну) неколико година након Вука Караџића, који га је међутим надживио читаве три деценије. Завршио је богословију, био вјерски и приватни учитељ, даровити студент филозофије, логике, физике и математике, да би учени свијет фасцинирао филозофијом језика. Владао је латинским, њемачким, француским и руско-славенским, служио се грчким и хебрејским језиком, а познавао је италијански и мађарски. Уз то је био и врстан пјесник, полемичар и бесједник.
У Пешти је 1810. године догодио се његов сусрет са Вуком, који је због љечења прекинуо учење у Великој школи у Београду. Разумије се, Мркаљ, иако млађи, био је неуспоредиво ученији од Вука, који је изузетно цијенио Саву. У Будиму је Мркаљ штампао славну књижицу са метафоричним називом »Сало дебелога јера либо азбукопротрес« (метафорично - »Сало«; јер – знак за непостојећи глас дебело, пошто има испупчење). У тој књизи предлаже да се избаце сви непотребни знаци у азбуци, и то веома увјерљиво образлаже. Тиме себи ствара врло јаке и моћне непријатеље – прије свега црквене представнике – који су настојали сачувати традицију у унијатском окружењу.
Одмах затим, 1811. године, пошто је као врстан логичар и језички мислилац научно засновао реформу азбуке и најавио да ће припремити ЈЕЗИКОПРОТРЕС, долази до неочекиваног и тешко објашњивог обрта. Мркаљ се повлачи у манастир. Ту се убрзо сукобљава са црквеним достојанственицима, те бива размонашен и препуштен дугом и мучном путовању. Уз несигурну егзистенцију приватног учитеља, са одбијеном жељом да га поново приме у манастир (1825.), учитељ и вјероучитељ у нервном растројењу повредиће човјека који је од њега тражио приватне часове из латинског. Тако је доспио у затвор, гдје је мучен, затим у карловачку болницу, па у душевну болницу у Бечу, гдје га је и Вук посјећивао и гдје је 1833. године и умро.
