Ne postoje reči utehe koje bi bile dovoljne da u ovome trenutku umanje bol porodice, prijatelja zbog nepovratnog gubitka – odlaska Mirka Stoilkova Mirčeza. Ipak, postoje sećanja na lepe trenutke koje smo delili, i ja bih želeo da svoje sećanje na Mirka sada podelim sa vama.
U tekstu Mirkove kultne pank pesme „Nemojte misliti da se slažem“, Mirko je položio temelje svoje životne filozofije: „Nemojte misliti da se slažem sa vašim planom za moje sutra. Ne želim biti kopija vas...“
I zaista: Mirko je u mnogim domenima bio apsolutno originalan. I nije bio ničija kopija. Kao što nikada neće postojati ni kopija našeg Mirčeza. Jer on je bio jedinstven, neponovljiv čovek. Naš prijatelj.
Oni koji su ga dobro poznavali znaju da je osamdesetih stanovao u centru grada, u prizemlju... Njegov stan je bio kultno mesto. Mnogi bi dolazili kod njega, čuli da Mirko ima nove ploče, kucali mu na prozor, on bi onda otvarao vrata i puštao nas u jedan poseban svet.
Bio je jedan od osnivača pank i alternativne scene, u Mirčezovom stanu se gradila navika slušanja dobre muzike...
Onima koji nisu bili iz Subotice Mirko je bio kontakt osoba za sve ono što se u Subotici na sceni dešavalo.
Svi oni koji su želeli da neko veče provedu uz zanimljiv razgovor, da prelistaju neku dobru knjigu, fanzin ili strip ili se informišu o nekom novom alternativnom filmu – sve to su mogli rešiti sa tri reči: „Idemo kod Mirka“. A na pitanje „Šta ćemo večeras“ ili „Šta ćemo sutra“ pravi odgovor koji je nudio najsadržajnije ispunjenje vremena bio je: „Idemo kod Mirka“. I sve te posetioce ljubazno su primali i Mirkova mama, tata i baka.
Osim muzike, knjige i stipovi su bili neodvojivi deo Mirkovog života. Godinama se znalo: najnovija izdanja nekog kultnog stripa ili najnovije izdanje nekog alternativnog pisca, filmsko ostvarenje originalnog reditelja – sve se to moglo naći kod Mirka, čiji je stan pretvoren u pravu bazu urbane Subotice, neopterećenu rasom, nacijom, religijom ili ideologijom.
On je bio dosledan, izvorni pripadnik alternativne scene, ali oni koji su ga poznavali, a posebno ženski deo scene, znaju da je on bio pravi gospodin u ophođenju sa damama, kako je znao da kaže. Setimo se samo, nakon druženja, kako je umeo tiho da ustane i ode. Ali, ako je bilo ženskih osoba, obavezno bi se poklonio pre nego što je otišao. Ili, na najžešćim hardkor-pank koncertima, ako bi nekoga slučajno gurnuo, obavezno bi sledilo njegovo: „Izvini“. Molim i hvala lepo – za njega nije bilo sramota da kaže ni usred takve gužve...
Osnovao je pank grupu Proces, svirao je i u bendu „Ludolf Neum i njegov paranormalni džuboks“. Pokrenuo je fanzin „Zašto baš mi“, „Ples slomljenog dupeta na vetru“ i fanzin „Bačka tribina“.
Mirčez je bio i izvorni pacifista. Tokom pripreme 2. broja Bačke tribine, jedan prijatelj ga je upitao sledeće: - Nije li morbidno praviti fanzin dok rat traje? – Ne, - odgovorio mu je Mirčez. – Morbidno je što traje i što uopšte postoji rat dok mi pravimo fanzin!
Početkom 90-ih godina – kultno mesto, pivnica Gustav - ne bi bilo to što jeste da nije bilo Mirka i njegovih kaseta. Upečatljiv je bio i njegov nastup u dokumentarnom filmu „Nevidljiva nacija“. I kao veteran muzičke scene imao je veliko razumevanje za mlade bendove i bio je spreman da svima na početku da istinsku podršku...
A onda je došla prokleta, teška bolest..
Pošto je nebrojeno puta Mirko pomagao sceni, ovoga puta scena je pokušala da pomogne njemu... Prijateljima služi na čast što su organizovali dva koncerta za pomoć Mirku.
Vest o njegovoj bolesti je bila najgora vest koja se raširila i u zemlji a i u inostranstvu. Jer, gde god smo otišli, kada su čuli – Subotica, prvo ime koje su spomenuli bilo je – Mirčez.
U toj njegovoj teškoj borbi sa bolešću nije bio sam: svi smo mi navijali da on pobedi. Uz njega je bila porodica, njegova mama Aleksandra, prijatelji, a od njih pre svega, do samog kraja, Mirjana Rodić.
Mogao bih još štošta da kažem o Mirku: da je bio živa enciklopedija muzike, stripa, književnosti i filmova... i da njegovim odlaskom u nama ostaje velika praznina, da ćemo ga pamtiti i spominjati, dok i nas ne bude...
Ali najveća istina koju ću samo reći je - da ništa više neće biti isto bez Mirka, ni ova scena, ni ovaj grad... Moramo ga pamtiti, onakvog kakav je bio: pametan, tolerantan, dobronameran iznad svega, ljubazan i kulturan - legenda scene. Dobar čovek. Ostati u takvom sećanju – velika je stvar.
Dragi Mirko, prerano odlaziš.Odlaziš tamo gde su već oni sa kojima si se družio: Siniša Nimčević, pevač Procesa – Derka, Sima, Dejan, Zolika i Pirba. Ostaćeš večno u našem sećanju.
Počivaj u miru, prijatelju naš.
