Kako preživeti u postkomunističkom društvu, u situaciji multikulturalizma nacionalista...
U Modernoj galeriji "Likovni susret" je sinoć, u sredu 22., održan razgovor pod nazivom Mali heroji: običan čovek u postkomunizmu.
U razgovoru su učestvovali Nebojša Milenković, istoričar umetnosti i kustos izložbe Bili smo heroji, Teofil Pančić, pisac, i Marko Balažević, antropolog.
Razgovor je vodo Boris Čegar, profesor filozofije.
Ovaj razgovor je deo pratećih programa izložbe Bili smo heroji / Hősök voltunk: Bálint Szombathy koju možete pogledati u Modernoj galeriji „Likovni susret“ do 29. novembra 2014. godine.
*
Na tribinu je došlo više ljudi nego što se očekivalo i svi osim jednog su ostali do kraja...
Bilo je više "zaključaka" na kraju, ali jedan od osnovnih je da ljudi u našem okruženju ne preuzimaju odgovornost na sebe već je glasanjem predaju "vođi" i očekuju da on uradi sve i da bude odgovoran za sve.
Ćutanje je zlato! Poslovica koje nigde nema na svetu osim kod nas, kako kaže Nebojša Milenković, prilično toga govori o nama. Dokaz za to, niko, osim organizatora, nije postavio ni jedno pitanje učesnicima razgovora. A nije se baš ni moglo, koliko su se raspričali međusobno, pa je vreme isteklo. :)
Dotaknute su i aktulene teme od drona, do razbijanja pekara, nacionalizama, do parade i apsurda na istoj.
Ko želi, može da posluša u celini razgovor poslednjem prilogu. Prva dva su video zapisi završnog dela razgovora...
*
Put Slovenije i Srbije recimo, kao primer kako su iz iste zemlje, Jugoslavije, dva naroda krenula u potpuno drugim smerovima.
Teofil - Ništa od toga nije posledica usuda, kismeta, viših sila.. Nego je posledica konkretnih odluka, konkretnih ljudi koje su proizvele konkretne posledice. Sve što činimo i sve što ne činimo a trebalo bi da činimo, ima svoje vrlo konkretne posledice po naše živote. Zato se i zemlje dele na one iz kojih se odlazi i one zemlje u koje se odlazi. Iako nije sve savršeno to su one zemlje u kojim se bolje, udobnije, bezbednije i perspektivnije živi. I to nije posledice neke slučajnosti nego jednog promišljenog razvoja.
*
Teofil je ukazao na jednu paralelu Bosne sa Vojvodinom koja može da vas zateče kada se razmisli malo o tome...
- Nisam siguran da je u vreme jugoslovenskog socijalizma bilo drugačije. Samo se nije videlo na taj način jer nismo imali demokratiju. Demokratija ima tu prateću osobinu da nas pokazuje kakvi smo. Ona nas ogoljava. Ako nema demokratije, ako nema slobode izbora, mi možemo da imamo iluziju o sebi. Može da nam se čini da smo bolji nego što jesmo. A onda daš ljudima da glasaju i onda se ljudi pokažu onakim kakvi su. Zamislite da nikad nije bilo izbora u BIH devedesetih godina. Svi su jarani! Svi su do jaja! Onda iziđu na izbore i onda 80% njih glasa za SDA, SDS, HDZ i zamisli čuda, godinu ipo dana kasnije imate rat!
Ja ne kažem da su ljudi svesno glasali za rat. Daleko od toga. Ali su trebal ida računaju na to jer je to jedna od mogućih konsekvanci. Jer kada imate konkurentne nacionalizme na istom prostoru koji naprosto hoće teritorijalno da definišu i šta njihovo, šta je ono, šta je ovo. Ako ima odgovarajućih okolnosti logično je da može da dođe do nasilja uključujući i rat, kao što je u Bosni i došlo.
Ja tu mogu da povučem paralelu sa Vojvodinom. Zašto da ne ? A u čemu mi živimo u Vojvodini? Mi živimo u situaciji koju pogotovu vama u Subotici ne moram da objašnjavam. U situaciji multikulturalizma nacionalista. Samo što je ovde to još miroljubiva koegzistencija jer ne postoji geopolitički rezon da ovde bude nekog rata, ali u tom smislu, izvinite molim vas, situacija principijelno identična. Ako vi treba da svedete Suboticu, na primer, nemojte se vređati, ali tu smo, na koaliciju srpskih, hrvatskih i mađarskih nacionalista, gde će svaki da imaju svoj tor, imamo svoje kulturne institucije, gde ćemo da veličamo spostveno srpstvo, hrvatstvo i mađarsvo. Ako se na to svodi naš život? Ekonomski, kulturni, medijski identitetski, a Bože moj ne bijemo se po ulicama pa je to super. Onda mi revarvarizujemo društvo, tribalizujemo društvo. I ako smo tribalizovali društvo sve što je potrebno je jedna iskrica koja u odgovarajućem spletu okolnosti može da dovede do nekih potpuno sumanutih polsedica na koju u prvom momentu niko nije računao, ali zapravo su one negde upisane...
Ja bi da mi nađemo tu paradigmu koja to, etničko, nadilazi...
... nemam odgovor na to, ali tražim to nešto što je razumljivo većini ljudi. Da činjenica, da tebi niko ne osporava, da budeš Srbin, Mađar, Hrvat, Slovak,.. šta god. Ali nemoj misliti da je to ideologija. Da je biti Mađar, biti Srbin, da je to ideologija. Onog trenutka kad pomisliš da je to tvoj identitet, da je to tvoja politika, da ti treba kao političko biće da razmišljaš iz činjenice svoje etničke, nebirane etničke pripadnosti, ti si tog trenutka, onako krenuo, ka Paklu. Daj Bože, da ne stigneš. Ne tvrdim da ćeš stići, al da si krenuo ka Paklu, to je sasvim sigurno.
U nastavku Teofil je izložio njegovu analizu u čemu je problem trenutno sa Mađarskom, koja je u jednom momentu bila "success story" uspešna priča u Evropi.
U prilogu celokupni zapis razgovora prisutnih.
