U subotičkoj Gradskoj biblioteci 6. novembra je predstavljena knjiga "Pogled iz Italije" Milice Ostojić. Tom prilikom, goste je pozdravio direktor biblioteke Dragan Rokvić, a o knjizi su, osim autorke, govorili Judita Plankoš, književnik, Milisav Savić, novinar i dugogodišnji urednik rubrike kulture u Večernjim novistima Novo Tomić i urednik izdavačke kuće Beogradska knjiga Milan Tasić.
Kao ozbiljno svedočanstvo o raznim aktuelnim zbivanjima čiji koreni zadiru u prošlost, knjiga "Pogled iz Italije" Milice Ostojić, novinarke, dramske umetnice, umetnice pisane i govorne reči, predstavljala je iznenađenje za subotičku publiku. Nastanku ovog dela koje obiluje manje poznatim fragmentima o našoj realnosti, prikupljenim i interpretiranim na neobičan način, nesumnjivo je doprineo životni put autorkin koji je, uprkos svojim neutabanim deonicama i mnogim zamkama, skrivao i izuzetne mogućnosti za istraživački rad kojem je ona oduvek bila naklonjena. Uz neprekidni profesionalni uspon, nakon višegodišnjeg uspešnog dokazivanja na sceni (gde smo je i mi Subotičani prvi put sreli) i nakon usputnog upuštanja u avanture bavljenja istoriografijom pozorišta, ona je krenula u novu neizvesnost koju donosi ozbiljan i angažovan novinarski rad. Prvobitna proučavanja počela je kao glumica Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, potom paralelno uz osnovni posao nastavila za Radio Beograd, Zum Reporter, Reporter, Nin, Intervju, Svet, da bi kasnije prešla na RTS gde je u svojstvu novinara i urednika programa provela deset godina. Nakon bombardovanja Srbije, otišla je u Rim i osam godina bila zaposlena u italijanskoj Radio-televiziji. Radila je za RAI International čiji je program išao na 25 jezika, za Stampa Esteru sa još 500 drugih dopisnika iz sveta, a uz to je, tokom tih desetak godina neprekidno obezbeđivala priloge za Tanjug, Radio-televiziju Novi Sad, TV Republike Srpske i Magazin Pečat. "Divne male poslastice" predstavljali su joj tekstovi koje je uz naslov rubrike "S pogledom stranca" objavljivala na italijanskom jeziku za nekoliko tamošnjih časopisa.
Pored toga što je u "novi" život i posao krenula s ogromnim zaletom i velikom predanošću, razlog njenog brzog snalaženja u Itlaiji možemo videti i u okolnosti što je odmah, uz svoju prvu zanesenost kulturnom baštinom, prirodnim neobičnostima i neodoljivim temperamentom ljudi "lepe zemlje" koji su je okruživali, uz svu nostalgiju s kojom je stigla, postala svesna i onoga što joj se samo od sebe nametalo kao moguće područje interesovanja. Obavljajući redovne, dnevne poslove, počela je da traga i za novim kompetentnim sagovornicima koji su s radoznalošću pratili sve ono što se u Srbiji događa. Tako, "Pogled iz Italije" nije samo njen pogled iz nove domovine. Tu je obuhvaćen pogled mnogih italijanskih novinara, publicista, profesora, analitičara, vojnih lica. I ne samo pogled, nego mnogo štošta što uz njega ide, mnogo upitanosti, čuđenja, drukčijeg saznanja, darova u bukvalnom i prenesenom smislu reči, pozamašne pomoći koju su u zemlju geografski tako blisku svojoj upućivali ljudi koji su organizovali demonstracije u gradu na Tibru ili se našli na Brankovom mostu u Beogradu u momentima bombardovanja Jugoslavije. U knjizi možemo čitati o devojci koja je bila odličan student, s visokim prosekom, a pritom tri puta padala na ispitu iz međunarodnog prava, jer je profesor Aldo Bernardini zahtevao solidno poznavanje njegove monografije "Ubijena Jugoslavija", a njoj je naša stvarnost delovala konfuzno, pa je zatražila Miličinu pomoć: "Ja ovo ne razumem: koje su razlike između Republike Srbije i Republike Srpske, šta je to Srpska Krajina ..." Pored ovog, ukazuje nam se prilika da čitamo osvrte na mnogobrojne tekstove njenih italijanskih novostečenih poznanika koji govore o "našim temama" i iz kojih možemo da vidimo u kolikoj meri mišljenje dela intelektualne elite, ili običnog sveta, odstupa od zvaničnog stava ove zemlje najupadljivije izraženog možda u "zelenom svetlu ... za bombardovanje Srbije" koje je "dala upravo italijanska levica (Masimo d`Alema)", "i to bez saglasnosti Parlamenta", ili pak u brzom priznavanju Kosova.
Knjiga, međutim, počinje mnogo vedrije, sa dva intervjua pripremljena za nekadašnji Zum Reporter. Prvi obuhvata razgovor sa akademikom Aleksandrom Derokom, čuvenim arhitektom, slikarem, ilustratorom, piscem, putopiscem, pilotom, izučavaocem našeg narodnog neimarstva i, uz sve to, banjičkim logorašem. On je u razgovoru rekao nešto što u punoj meri ističe važnost ove publikacije, mada u to vreme nije bilo ni pomena o njoj: "Štošta se vremenom izgubi ako se na vreme ne zabeleži". U nameri da saopšti ono što je još nekazano a leži mu na srcu, on je govorio o svom odnosu prema modi "a la Korbizije", o svojim susretima sa Crnjanskim, Rastkom Petrovićem, Dučićem, o svojim učenicima: Leonidu Šejki, Bogdanu Bogdanoviću, Peđi Ristiću, Raši Plaoviću, Miliću od Mačve..., za koje misli da ih je uspeo poučiti važnoj lekciji da svog učitelja treba da prevaziđu. Drugi sagovornik je Raško Dimitrijević, nadaleko poznat svim studentima Filološkog fakulteta u Beogradu po sjajnim predavanjima i izuzetnom govorničkom daru kojim je plenio i studente i druge oko sebe. Pored toga što je bio profesor jugoslovenske i svetske književnosti, on je ujedno i osnivač alpinizma u Srbiji. Mada odličan govornik koji je "od besedništva napravio muziku", uvek je imao neodoljivu potrebu za ćutanjem. I knjiga koju je objavio nosi naziv "Ka visinama i ćutanju". Inače, ostaće poznat po tome da svoja predavanja nikada nije zapisivao.
Posle ovako uzvišenih razgovora slede tekstovi koji govore o istraživanju istine tamo gde je to bilo teško, čak opasno. Možemo čitati npr. reportaže: o slučaju Martinović, o Ljubanu Jednaku, preživelom svedoku masakra u pravoslavnoj crkvi u Glini, o dramatičnim sudbinama nekadašnjih zatočenika Golog otoka, sve to upriličeno za serijal emisije dokumentarnog zvuka "Govori da bih te video" Radio Beograda.
Milica Ostojić rado pominje da je pored znanja stečenog na grupi jugoslovenske književnosti na kojoj je diplomirala pri Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, mnogo naučila na svojim "privatnim univerzitetima" podrazumevajući pod tim duge i sadržajne razgovore s ljudima do čijeg mišljenja joj je stalo. Povodom osvrta na rukopise, ili objavljena dela italijanskih kolega i drugih sagovornika o našoj zemlji, ona ističe da je izuzetnu pažnju posvetila izvorima iz kojih je zahvatala podatke, trudeći se da sve što je naumila prenese tačno. Uz takve i još mnoge druge pripreme priredila je čitaocima osvrte na knjige Antonija Evanđeliste, Alesandra di Mea, Matea Takonija, novinara Đuzepa Ćula i Vitorija Romana, dela bremenita informacijama koje zadiru u suštinu posrnuća mnogih zemalja nakon pada Berlinskog zida. Sem toga, mnogo šta možemo saznati iz razgovora sa uglednim novinarem Rikardom Iakonom, ili Serđom Romanom, dugogodišnjim uvodničarem redakcije Korijere dela sera.
Uz sve ove napise, poput kontrasta deluje predstavljanje političke situacije u Italiji sa naročitim osvrtom na Berluskonijevu ličnost, na razloge njegovih uspeha i poraza, na njegovo prijateljstvo sa Putinom npr., na izvesni sunovrat levice u ovoj zemlji i, naravno, na pokušaje analiziranja, uz reči dobrih poznavalaca situacije, mnogih zakulisnih radnji koje stoje iza svega onoga od čega mnogima sreća zavisi.
Nije slučajno što Pogled iz Italije pri kraju sadrži mnoštvo reportaža pripremljenih za našu domaću javnost, za ovu priliku predočenih uz skoro groteskno smenjivanje ekstravagantnih, glamuroznih, sa tužnim, čak dramatičnim događajima. Čitamo kratke, besprekorno i duhovito sročene informacije o modnim revijama, filmskom festivalu u Veneciji, o poznatim glumcima, koncertima. Goran Bregović je u više navrata i na više načina osvojio italijansku publiku, pa dobija zaslužene komplimente. Isprepleteno sa svim tim nižu se napisi o ratnim razaranjima na raznim područjima, o mirotvornim mešanjima u tuđe živote, što delu daje dinamiku i neumoljivo sugeriše da je sve, i dobro i zlo, kratkotrajno i prolazno.
Posebnu vrednost i životnost knjizi daje činjenica da su bržljivo sakupljeni, ozbiljni i profesionalno napisani tekstovi, s izuzetnim osećanjem mere, dopunjeni minijaturama memoarske ili dnevničke građe, sve to radi podvlačenja svojevrsnog lirskog poimanja sveta i onda kada je on okrutan. Detalji važnih momenata autorkinog života, kao da su tu da bi dokumentarnom delu dali izvesne lične koordinate. S druge pak strane, mada je sopstveni stil izgradila već i u novinarskom poslu, ovakav izbor tekstova poslužio je Milici kao podloga za nesvakidašnju životnu ispovest, samim tim što je uvek spadala među one koji nisu povlačili granicu između profesije i privatnog života.
Judita Plankoš
MALA PREPORUKA ZA ČITANJE KNJIGE MILICE OSTOJIĆ
Milica Ostojić upućuje pogled iz Italije prema svojoj rodnoj zemlji i prema svom životu, prošlom, uglavnom provedenom u toj istoj zemlji. Ima u Miličinoj knjizi i Italije, nešto od njenog života življenog poslednjih petnaestak godina u večnom gradu na Tibru,
ali u svim njenim novinarskim pričama, a naročito u autobiografskim komentarima uz te priče, prisutna je Srbija, Kosovo, njena Vojvodina i njen Beograd. Ništa novo u novinarsko-putopisnom žanru: čak i u knjigama o Italiji naših najznačajnijih pisaca, Ljubomira Nenadovica i Miloša Crnjanskog, dominantna je priča o svojoj zemlji, o svojim korenima. Kod Nenadovića uglavnom je to priča o Crnoj Gori i geniju-pesniku Njegošu, tačnije o njegovom snu o slobodnoj Crnoj Gori i Srbiji. Kod Crnjanskog, u njegovoj najlepšoj knjizi o Italiji "Kod Hiperborejaca", kroz priču o Italiji zahvaćenoj fašizmom, priča se u stvari o Jugoslaviji koja će - to sluti Crnjanski - nestati u vihoru Drugog svetskog rata i u koju će se pisac vratiti, poput Odiseja, tek posle dvadesetak godina potucanja po svetu.
S Milicom Ostojić sam se intenzivno družio dok sam boraviou Rimu, u periodu od 2005. do 2008. godine. Većinu mesta koju Milica pominje u svojoj knjizi - kancelarija u Pres-centru u Ulici Umilta, sedište RAI na periferiji Rima (zaista u parku, čiji miris autorku podseća na mirise beogradskog drveća) - dobro su mipoznata, kao što sam imao i prilike da se sretnem s nekolicinom Miličinih sagovornika (novinar Rikardo Iakona, diplomata Serđo Romano). U to vreme istina o Srbiji i Kosovu još je teško nalazila prostora u glavnim italijanskim medijima, a Milica je bila jedna od retkih naših novinara, koja se, bez ikakve zvanične podrške s naše strane, borila za tu istinu. Bila je to mukotrpna borba (što se uostalom vidi i iz tekstova u ovoj knjizi). I nije ostala bez rezultata. Storija o Kosovu i Srbiji na programima RAI i u Stampi, Republici i Korijere dela sera bila je, početkom 2008, sasvim drugačija od one koja je dugo, posle NATO bombardovanja, vladala u italijanskim medijima. Mali doprinos za tu promenu sigurno pripada i Milici, koja je koristila svaku priliku da ispriča priču jedne priče, po mnogo čemu nerazumljive i nejasne čak i za dobro obaveštene Italijane.
Miličina knjiga bi se mogla podeliti u tri dela.
U prvom je nekoliko razgovora, vođenih uoči raspada Jugoslavije, sa nekoliko legendi beogradskog kulturnog života. Izdvajaju se razgovori s Aleksandrom Derokom i Raškom Dimitrijevićem, dvojicom savremenika, svetskih intelektualaca… Njihova priča o vezama srpskih i svetskih intelektualaca, pre svega pariskih, iz koje se jasno vidi koliko je srpska kulturna elita bila evropska a Beograd metropola, kao da nagoveštava onu koja sledi (a koju njeni sagovornici neće doživeti) u kojoj će se te veze zaboraviti, a Srbija i Beograd olako otpisati iz tradicije i kulture evropskih naroda. Kao da se Milica pita: Šta se to desilo da smo za tren proglašeni za varvare i postali rak-rana na telu evropske civilizacije?
U drugom delu su razgovori sa simbolima srpskog stradanja: prvi je sa Ljubanom Jednakom, jedinim preživelim iz strašnog ustaškog pokolja u crkvi u Glini; drugi je sa danas već zaboravljenim Đorđem Martinovićem, Srbinom s Kosova, na ko mesu se šiptar
ski zločinci iživljavali. Ta dva razgovora mogu, ako ništa drugo, da pojasne mnoge stvari, tako nerazumljive i nepristupčane strancima, iz krvave i zamršene istorije balkanskih naroda.
U trećem delu su prilozi o viđenijim italijanskim intelektualcima koji su imali i sluha i razumevanja za ono što se ne davno događalo na Balkanu. Italija je bila među prvim zemljama koja je priznala Kosovo, ali politika italijanske vlade često je bila u raskoraku s mišljenjem i osecanjima sopstvenog naroda. To, svakako,vrlo ubedljivo pokazuje i Milicina knjiga.
Kad god odem u Rim, znam gde ću pronaći Milicu - u prostorijama međunarodnog Pres-centra, u blizini fontane Trevi. I znamda ćemo tada popiti kafu u nekom od obližnjih kafića, uz priču o našem omiljenom piscu, Milošu Crnjanskom. Uzgred rečeno, Crnjanski se i u ovoj knjizi na nekoliko mesta pominje. U Derokovoj priči Crnjanski baš i nije lepo predstavljen (mali, ružan, prepotentan, svađalica - sve ono što vec znamo), ali postavlja se pitanje, kad se o genijima drugačije razgovaralo. Naša priča o Crnjanskom biće sasvim drugačija, priča o Crnjanskom iz njegovih stranica o Rimu i Italiji, lepa, puna divljenja za velikog pisca i velikog zaljubljenika u Italiju.
Milisav Savic
Milica Ostojić, Pogled iz Italije
Život kao roman
Kada sam saznao da Milica želi da objavi knjigu svojih novinarskih radova u duši sam bio protiv toga. Ja, naime, ne volim knjige svojih kolega, u koje obično saberu "intervjue sa značajnim ljudima", pokušavajući da od zaborava sačuvaju ono što, kako se kaže, živi jedan dan, a to je najčešće sudbina tekstova objavljenih u novinama. Nije mi se, priznajem, dopadao ni naslov "Pogled iz Italije". Otrgnut od sadržaja, koji još nisam poznavao, nije mi govorio ništa. Podsećao me je na hotelsku sobu s pogledom na more. Da je bar na "Sobu s pogledom", prelepi roman Edvarda Morgana Forstera. Ali kad sam dobio knjigu i počeo da je čitam sve se promenilo. Moje asocijacije bile su bliže delu engleskog pisca nego turizmu. Shvatio sam da je ova knjiga nešto sasvim drugo od onog što moje kolege novinari objavljuju kao svoja "izabrana dela". Miličin "Pogled iz Italije" gledam dvojako. Pre svega kao pogled na sopstveni život, prošli, koji je, vidimo, bio i uzbudljiv, i lep, i ispunjen srećom, ali je određenim dramatičnim događajima usmeravan u neočekivanom pravcu. Tu je zatim pogled na Srbiju iz "daleka", koji je možda i nostalgičan, ali je pre svega, rekao bih, razotkrivajući, pun novih saznanja o našoj zemlji, uzbudljivih i korisnih. I ta dva pogleda u vezi su jedan s drugim. Jer, Milica u onom što radi i piše svoj život ne odvaja od Srbije. Uvek je bila takva.
Građa ove knjige, izložena na način na koji je autorka to učinila, čini jedan pravi autobiografski roman, koji možemo nazvati i postmodernističkim. Ali, u njemu se jasno ukazuje i narator i glavni junak. Knjiga počinje neobičnim "prologom", tekstom koji sa kasnijim sadržajem naizgled nema nikakve veze. Ali samo naizgled. Jer, kad sedamdesetih godina prošlog veka mlada glumica Milica Ostojić počinje da stiče zavidnu glumačku slavu, ona se susreće sa znamenitim "Pismom mladoj glumici", slavnog francuskog glumca i reditelja Gastona Batija (1885―1952). On piše kćeri svoje prijateljice koja, kao i Milica, želi da postane Talijina podanica. Podržava njenu nameru da bude glumica, ali želi da joj kaže i nešto što ona, tako mlada, možda ne shvata, ne oseća. Bez ustezanja reći će joj da glumnačka starost dolazi brzo i da će ona to saznati od same publike, i to na surov način. On joj ne savetuje da se glume odmah mane, već samo da spremno dočeka taj teški trenutak. "Jedne večeri publika će se smejati kada u nekoj replici budete rekli da imate dvadeset godina." (A ima 30 ili 40)... "Druge večeri će vam se nasmejati jer će neki tekst govoriti da ste lepi." (A više nije)... "I kad budete debela gospa obložena salom ili mršava ― glava mumije na snopu žila ― kada vas napuste sve vaše uloge koje su postojale umesto vas, nećete samo biti sami, bićete niko."
Milica neće pisati o tome u kojoj meri je ovo pismo uticalo na nju, ali sve su prilike da je ono postalo neka vrsta njene amajlije, da je sa mislima o onon "niko" izlazila na scenu zeničkog ili subotičkog teatra, pred publiku u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Možda će baš zbog toga dovršiti studije književnosti, početi da piše. Na kraju, nije ni morala da joj se desi "mrtva uloga". Dovoljna je bila "Golubnjača", a desila se baš ta predstava. I, negde 1983. godine Milica Ostojić će učiniti nešto što tada niko nije razumeo, mnogi sve do danas. Sići će sa dasaka koje život znače, a da ni publika ni bilo ko to od nje nije tražio! Verovatno sa mislima na ono što piše u Batijevom pismu. Kao kad neki borac želi da se povuče neporažen.
Ja kao njen "dvovekovni" poznanik i prijatelj sećam se tog renutka. Nisam mogao da razumem njenu odluku, utoliko pre što je nameravala da se bavi novinarstvom, profesijom ništa manje "otrovnom" od glumačke. Činilo mi se da nije dobro da u tom svom životnom dobu bude novinarka početnica, mada je ona još dok je igrala u pozorištu objavila niz tekstova u štampi, pa je nekako bilo logično da novinarstvo bude njena nova profesija. Ali, drugo je ipak kad ono postane svakodnevna obaveza, kad si svakog časa na raspolaganju urednicima. Šta ako je pošalju na pijacu da napiše pijačni barometar, ili, kao mene, kad sam počinjao, u Jugoslovensku lutriju da donesem izveštaj sa izvlačenja dobitaka? Srećom, ona je u Radio Beogradu preskočila takav "status" početnika. Njeni intervjui sa Aleksandrom Derokom i Raškom Dimitrijevićem, kojima otvara "Pogled iz Italije", s početka su njene novinarske karijere; objavila ih je dok još je bila glumica. Odlikuje ih, međutim, širina razgovora, zanimljiva pitanja koja nameću neposrednost razgovora i zanimljive odgovore, dobar ritam razgovora, ravnoteža "lakog" i "teškog" sadržaja. Oni pokazuju i nešto drugo: koliko je u to vreme bilo lepo baviti se novinarstvom, kad život nije bio opterećen teškim temama. No, to neće potrajati dugo. Brzo će doći vreme Đorđa Martinovića, nesrećnika koga su 1985. godine, unakazili Šiptari, a naša javnost nastojala da to prikrije. Ta emisija, iz slavnog ciklusa Radio Beograda "Govori da bih te video" našla se najpre u bunkeru, ali kad je kasnije, ipak, emitovana dobila je značajna priznanja. Ona je pokazala Miličinu veliku sposobnost da se bavi istraživačkim novinarstvom, ali i njenu novinarsku hrabrost, koja će je odlikovati do danas. U knjizi "Književnost i radio" Ratomir Damjanović se u tekstu "Jedna obična e-misija" priseća trenutka kad je došao na mesto urednika Dokumentarnog programa Radio Beograda i opisuje svoje saradnike. "Uvek sam voleo tu ekipu, ― piše Damjanović. Milica Ostojić, uporni tragač, sa naročitim smislom za obradu teme." Ona je na prvom mestu liste Damjanovićevih saradnika. S razlogom. Nije bilo lako u to vreme da se načne tema Kosova, bez obzira što se ona nametala još sedsamdesetih godina. I nije bila potrebna mala hrabrost da se o Martinoviću govori.
Nema u knjizi još mnogo tekstova iz Miličinog beogradskog novinarskog perioda. Nije ni bilo neophodno da ih bude, jer će one taman lepo otvoriti nastavak knjige, italijanski period njene novinarske karijere. Milica je u Italiju otišla u proleće 1999. godine, posle bombardovanja Srbije. Tom odlasku neposredno je prethodio jedan težak životni trenutak i tragični događaj. U noći 23. aprila 1999. godine, jednoj od onih kada su na Beograd u velikoj količini padale bombe NATO pakta, razorena je i zgrada beogradske televizije, a u njoj smrt je našla i mlada Jelica Munitlak, Miličina omiljena šminkerka. Milica je bila očajna zbog njene smrti i smrti ostalih svojih kolega. Sreo sam je odmah posle tog tragičnog događaja i do danas pamtim njene reči da u Takovsku 10 više neće nikada ući. Stvarno se već tada sticao utisak da su ti ljudi žrtvovani.
Zašto je Milica krenula baš put Italije, zemlje iz koje su te tragične noći poleteli bombarderi, najbolje zna ona sama. Mogla je izabrati i neki drugi put. Mislim, jednostavno, da je u Rimu imala vrata na koja će pokucati. Sreća u velikoj nesreći. U "večnom gradu" ona se našla na mnogo boljim izvorima informacija, mogla je da susreće ljude koji su se zaista studiozno bavili Srbijom i Kosovom i u svojim knjigama objavljivali podatke koji nama ovde liče na izveštaje tajnih službi. Dovoljno je da pročitamo tekst "Fabrika kamikaza", objavljen u "Pečatu", 4. i 11. decembra 2009. godine, a na osnovu knjige "Medresa", Antonija Evanđeliste, bivšeg komandanta italijanske misije UNMIK-a na Kosovu, pa da shvatimo šta mi sve ne znamo o onom što se u "našoj kući" događa. Tu je, dakle, do punog izražaja mogao da dođe njen tragalački i istraživački duh. U meri u kojoj je nalazila mogućnosi da te tekstove o Srbiji objavi u srpskim glasilima.
Tema Kosova, započeta u prvom delu knjige, slučajem Martinović, u Italjiji je razvijena do vrhunca. Kosovo je glavni junak ove knjige, da ne kažem romana. Dajući reč onima koji uvek znaju više, ona u svojim tekstovima uverljivo i višeslojno oslikava dramu koja je zadesila Srbiju zbog njene južne pokrajine, gde, sve su prilike, gubimo svoju novu kosovsku bitku, u kojoj, svako na svoj način, učestvuju velike sile, agresivni islamisti, obaveštajne službe, mafija, čak i katolička crkva.
Ako nešto nedostaje ovoj knjizi to je jedan rasplet, koji bi upotpunio utisak romana. A takav rasplet postoji, znamo na osnovu onog što je objavljeno u "Pečatu". Izložena pretnjama, Milica od pre nekog vremena više ne piše o Kosovu. Nadajmo se da to neće dugo trajati. Da li ona, novinar takvog kova i nerva, može da se uteši temama kojima se trenutno bavi, pišući, najčešće, o vinu? Pomalo hedonist, ja joj na njima zavidim, ali...
Pisanje o vinu omogućuje joj, srećom, da putuje. Tako se stalno obistinjava zebnja nekih žena iz njenog rodnog kraja! Miličina majka, naime, kad se porodila, nije na vreme stigla do bolnice. Milica je tako svet ugledala negde na putu. Zato u svojoj biografiji piše da je rođena u blizini Užičke Požege. "Govorile su žene, potom, mojoj mami, gotovo izjavljujući joj saučešće: Jadna ti, putovaće ti čitavog života, nikad se neće skrasiti na jednom mestu. Koliko su imale pravo!" ― piše autorka.
Zanimljivo je da lik majke lebdi nad ovom knjigom. Autrorka se često seća svojih roditelja, majke čini mi se više. Od nje je čak dobila i najbolje novinarske savete. "Nauči da razlikuješ bitno od nebitnog," ― govorila joj je još u mladosti a kad bi pričala o nečemu upozoravala ju je: "Pričaj kratko jer niko danas nema vremena da te sluša dugo ako kreneš od Kulina Bana."
Treba li i meni boljeg upozorenja od ovog?
Novo Tomić
