Promocija kataloga izložbe "Svetlo u tami" (Aleksandar Lifka). Više o tome u video prilogu od direktora Gradskog muzeja Hulo Ištvana.
****
Branislav Todorović Klinić:
KATALOG IZLOŽBE ''SVETLO U TAMI''
Reč na promociji u Muzeju grada Subotice, 5.septembra 2012.
Zbrali smo se danas zbog izložbe koja je odavno zatvorena; ali, izložba je povod da se otvori nova knjiga. To je katalog izložbe ''Svetlo u tami'' upriličene lane povodom stogodišnjice prvog bioskopa ''od cigle'' u Subotici. Vek od početka lelujanja svetlosti u tami sale bioskopa ''Lifka'', najstarijeg sačuvanog bioskopa u Srbiji, obeležen je istodobno knjigom ''Lifka i Lifke''. Stvaranje izložbe i najpotpuniji rad u knjizi - naslova ''Subotički dani gospodina Aleksa'' - delo su istog poslenika - kustosa-istoričara gospodina Mirka Grlice, muzejskog savetnika. Stoga je on, razumljivo, i sastavljač kataloga koji se stavlja na uvid čitalaštvu. Bio mu je dopao težak zadatak da u skučenom prostoru (stotinak kvadratnih metara) što razgovetnije pokaže presudne, prelomne, u svakom slučaju značajne, dokumentovane pojedinosti iz života i delanja Aleksandera Lifke. Čoveka koji nije samo puštao iznajmljene filmove poput drugih prikazivača, nego je među prvima stao i da ih svojeručno snima.
Sažeto podsećanje na izložbu. Počinjala je najstarijim sačuvanim plakatom bioskopa Lifkinih. Potom biografskim isečcima: ushićenjem gledanja ''živih slika'' lionske braće, gradnjom putujućeg bioskopa tri godine posle… Sećanja stavljena na hartiju četrdesetak godina nakon dešavanja nemaju potpunost i verodostojnost kao zbivanja zabeležena na filmsku traku. Ako je Aleksander 1900. boravio u Parizu, gde je film rodjen, onda je znatiželjnik kakav je bio, morao posetiti Svetsku izložbu, na kojoj su se našla čudesa poput filma. Čitav pavilijon bili su zaposeli braća Lumiere i Pathe, pa Gaumont. Sva oprema na jednom mestu! Sledeće godine ostvarena je smela zamisao o putujućem porodičnom bioskopu. Opet nekolike godine kasnije, Aleksander je iz grada svetlosti dovukao kameru u neporecivoj nameri da usnimava dokumentarce. Ali, 1904. nije strukom označena kao godina početka snimanja filmova niti u jednoj Jugoslaviji. Njenog podanika Aleksandera nije usvojila Srbija, niti ijedna zemlja koja se izrodila iz Monarhije. U postavci ''Svetla u tami'' bila se našla i geografska karta sa mestima označenim kao svratišta Muzeja i Panoptikuma, a potom i bioskopa Lifkinih, sve dok se nije skrasio u Subotici jedanaeste godine prošloga stoleća. Karta se rasprostrla i na dve strane u katalogu. Karta nije konačna, svestan je Grlica. Mnoga istraživanja još predstoje: gde je i kada završio Muzej i Panoptikom, primerice? U monografiji o Lifkama nahode se prilozi iz svih zemalja koje je bioskop pohodio (sem Italije gde je građen), ali nedostaje iz Češke odakle su Lifke. Sudetski Nemci. Da su Česi bili bi Liske. A sva čeljad iz porodice održavali su veze, i međusobno i sa mestom predaka; u katalogu najstarija pokazana je čestitka koju je Karl Fridrih sastavio ocu 1887. za rodjendan i otposlao je iz Žateca. Sestričina Marija javlja se iz Žateca. 1907. Aleks iz Praga piše majci (gde je bio sa bratom Karlom). Aleks je u Žatecu pohadjao ili petogodišnju osnovnu školu ili osmogodišnju gimnaziju. Mora biti da Žatec krije još delova povesti o Lifkama. Česi, zbog medjunarodne nemo dogovorene uviđavnosti (kao i drugi uostalom), nerado se bave ličnostima koje su cepanjem Carevine potpale drugoj državi.
Subotica je razumno umela da sačuva zdanje negdašnjeg hotela ''Hungarija'' za bioskop; porodica Aleksandera Lifke je bila kadra da sačuva, uprkos vremenima oskudica, veoma dragocene stvari ili pisanija koje kazuju o Aleksu; stoga je izložba ''Svetlo u tami'' bila bogata i mišlju. Istaknute su rečenice iz svojeručnog (istina kucanog) Lifkinog životopisa, osvetljena zamisao da se osnuje stalni bioskop, da se svakodnevno menjaju filmovi, dobre i slike i sadržaja. Okačene su bile tri velike fotografije iz filma o smotri vojnih jedinica 1915, koji je verovatno Lifka usnimio pre nego što je bio ranjen. Stajale su čvrsto na nogama Lifkine kamere koje se čuvaju u Jugoslovenskoj kinoteci. Onda i kinoprojektor ''Bauer'', od pre rata, iz 1939. verovatno, koji izvesno nije pripadao Lifkinom bioskopu, ali koji je srećom završio u Gradskom muzeju. U mraku jedne odaje pokazivano je pet sačuvanih Lifkinih filmova, pet od verovatno stotina. Kada bi se, pak, u toj odaji upalilo svetlo, na zidovima bi se ukazalo petnaestak odštampanih plakata - reklama koje su se dvadesetih godina dvadesetog veka vrtele u bioskopskom mraku. Pre toga čamile su u muzejskoj pomračini i paučini. Na temelju reklama razaznavalo se da su Subotičani za ručak sedali za sto na kome se pušilo meso iz industrije ''Korhec'', uz variva i kisele krastavce fabrike sirćeta i konzerve ''Kemenj'', mogli su piti špricere sa soda vodom ''Johana'' (koja se preporučuje ''za svake slučajeve'') ili vidno (svetlo) pivo ''Gerber'' iz Starog Bečeja ili bezalkoholno piće sa mlečnom kiselinom ''Milora'', zatim obrisati usta salvetama iz papirnice ''Univerzitas'' i najzad popiti najbolju kavu Manoa Šugara ''Ekselencija'', uzavrelu na vatri bosanskih bukovih drva sa stovarišta Draga Stojanovića.
(Reklame koje su upotpunile raznolikost izložbe našle su se i u katalogu).
Izložba ''Svetlo u tami'' obelodanila je i lični, porodični život Aleksandera Lifke. Dnevna soba poklonjena Muzeju odaje otmenost i dobrostojeće ukućane; knjige, lepeza udove Eržebet (Jelisavete), živopisne uspomenice, portret Aleksov… Sastavljač izložbe naročito je težio da osvetli odnos glave porodice sa suprugom, posredstvom fotografija najvećma. Budući bez potomaka, bračni par je pri kraju rata usvojio dve devojčice iz Budimpešte za koje se mislilo da su sirotice. Aleks je već imao 64 godine: Ilona i Edit ukrasile su mu staračke dane. Priglili su Jelisaveta i Aleksander i u dom smestili i dve kćeri poznanika, Nemca iz Vrbasa, sve dok nisu pošle preko velike bare. Odeljak izložbe nastojao je da pokaže veliku ulogu koju je u životu Lifkinih odigrala mati Ernestina. Ona je trojici sinova, zbog umešnosti i poslovnosti u koje je uterana ranom smrću muža, bila vodilja u životu. Boravila je u Subotici dok se Aleks nije oženio, a onda je napustila i posao i grad. Skončala je u Lincu; nije pogrebena pored muža. Karl Johan je sahranjen u Jasberenju, u istočnom delu Madjarske. Otac Aleksanderov bio je slobodni zidar: njegova kecelja i lenta prvi put su isnesene na svetlost, kao i svedodžba o prijemu u masonsku ložu. Očigledno da je Aleksander nasledio očeva masonska znamenja budući da je i sam, tridesetih, postao članom Subotičkog bratstva ''Stvaranje''. Svakako valja pomenuti tamnu stranu pripadnosti slobodnim zidarima: Aleksandera Lifku pre Drugog svetskog rata neprestano su budno držali na oku fašisti, a posle rata komunisti. Time se možda da rastumačiti i zbog čega nema nikakvih filmskih ili makar zvučnih zapisa o Lifkinom delovanju. Ostala su svedočanstva o zabranama prikazivanja, progonu, neutemeljenim optužbama, hapšenju - nasilju nad duhom kome je na koncu podlegao.
Na kraju izložbe bila je nameštena fotografija spokojnog, rekao bih nadmoćnog Aleksa, zavaljenog u udobnu fotelju, pogleda na plakat kojim izložba počinje. Ja sam prepoznao čoveka koji je živeo najpre u Carevini, pa u Kraljevini, najzad u Republici; bio je vlasnik bioskopa, pa električarske radnje, napokon vinograda… Čoveka kome je država posle rata oduzela veoma mnogo, a davala mesečno stotinu kilograma drva za grejanje.
U knjizi ''Lifka i Lifke'', u prilogu jednog od urednika - Aleksandra Erdeljanovića (drugi je Mirko Grlica) - navode se delimično reči sa razglednica koje su Lifke razmenjivale, neprevedene sa nemačkog. I bez oznake uputioca: navodi se samo ''neko piše''! Neprilično opsežnoj, ozbiljnoj knjizi. Uvaživši dobronamernu primedbu, Grlica se potrudio da nesvakidašnji katalog izložbe upotpuni, zapravo ulepša sa 106 anzis karti. Razglednice su inače pripale Istorijskom arhivu Subotice. Najstarija je iz Hajlbrona, iz 1898: neki Georg je uputio u bečki Prater Johanu Prohaski, verovatno uposlenom kod Lifkinih. Na temelju dopisnica, Grlica prati tačno kretanje Muzeja i Panoptikuma, kasnije i bioskopa. I daje spisak mesta gde je gostovao, navedena po godinama, posebno za Karla i posebno sa ostale Lifke. Sve je ucrtano u kartu. Grlica se još dosetio da su odredišta, zastajališta bioskopa upisivana često i u svesku (spomenar) Ernestine Lifke, u koju su uglavnom upravitelji škola navodili svoja zapažanja o predstavama, pa je i tom knjigom utisaka potkrepio nalaze iz pisama. Iz njih se delimično da naslutiti i privatni život pripadnika porodice. Čini se da je visokopoštovanoj svekrvi najčešće pisala snaha (žena Karlova). Mlađanog pak Aleksa, naočitog, koji se uvek lepo i nosio, zasipale su ženskinje čežnjivim uzdasima: Roza, gospođica E, Lenka, onda Elza M, Mira, pa izvesna H, Zorka iz Vršca… Razglednice su ga jurile od mesta do mesta. Ispisivane sitnim krasnopisom da stane što više reči. Između braće Lifka šetale su karte sa poslovnim dogovorima, ali i navodadžisanjem. Sve do 1911, a dosta je preteklih za buduće znatiželjnike.
Nastanak kataloga ''Svetlo u tami'' na sreću je vremenski odeljen od izložbe. Katalog zapravo predstavlja drugačiju postavku - izložbu razglednica. I to razglednica u boji - po 2-3 pa i 4 su na jednoj strani -što doprinosi verodostojnosti, raznovrsnosti knjige. Čitljiva je i bez izložbe na koju se odnosi. Odlične štampe, pregledna, razgovetna. Ugodna ljubopitljivoj glavi i radoznalom oku, rečju.
Imam na kraju još jedno uverenje: golema je šteta što izložba ''Svetlo u tami'' nije uhvatila put pod noge pa iz Subotice otišla u goste. Držim da se svakako morala obreti u mnogoljudnom Beogradu, sedištu Kinoteke, i to u njenom okrilju.
