Tekst koji je izgovorio Ðorđe Dragojlović na prezentaciji knjige "Tibor Sekelj - sličnosti i razlike".
Sakupljač duga
Okupili smo se večeras da prikažemo knjigu koju smo objavili ove godine, u sklopu obeležavanja stote godišnjice rođenja Tibora Sekelja. Osim pomalo bizarne činjenice da se knjiga pojavila osamnaest godina nakon što smo je počeli pripremati, a sedamnaest godina nakon što se trebala pojaviti pred čitaocima, pokušaću da, uprkos povodu koji nas je okupio, ne govorim o njoj. Nekako osećam da bi to možda bilo pretenciozno... Uostalom, knjiga je tu, neka o njoj sude čitaoci, pa, ako neko oceni da je zaslužila i ozbiljniji tretman, sa iskrenim interesovanjem očekujem(o) i mišljenja onih kojima je u opisu posla da pišu o knjigama...
Umesto o knjizi, pokušaću da govorim o čoveku koji ju je inspirisao, o Tiboru Sekelju. što, suprotno nekim mišljenjima, nije nimalo lako. Jer, kad god treba govoriti o njemu, nađemo se pred zidom izvanredno širokog spektra njegovih aktivnosti, sa neizbežnim pitanjem: šta izabrati, o čemu govoriti? Pitanja nikada nisu teška, oduvek su to znali mudri ljudi, teški mogu biti samo odgovori.
Tiborov dugogodišnji prijatelj i saradnik, Zlatko Tišljar, objavio je juna prošle godine članak u kom je o njemu govorio kao o geografu, novinaru, alpinisti, etnologu, muzeologu, političkom aktivisti, umetniku, književniku, poliglotu, esperantisti, pedagogu, avanturisti, pomenuvši ovlaš još neke oblasti Sekeljovog stvaralaštva. Pajo, kako Tišljara uglavnom znaju, nije pomenuo Tibora kao svetskog putnika, iako je to na neki način obuhvaćeno u odrednici avanturist. A Tibor je za epitaf na svom grobu skromno izabrao samo dve odrednice: verkisto, mondvojaĝanto. Književnik, svetski putnik. Da li je toga bio svestan, ili ga je vodila neka slutnja? Jer ljudi ga upravo tako prepoznaju, za one koji ga iole poznaju on je pre svega bio svetski putnik i književnik.
Neću večeras govoriti o Tiboru kao geografu, iako je on godinama izdavao časopis posvećen ovoj oblasti, kao i mapu sveta kojom je pokušao uticati na standardizaciju geografskih pojmova u esperantu. Kao novinar on nam je gotovo nepoznat, nešto više znamo samo o časopisima koje je uređivao, a nebrojeni broj članaka i intervjua rasutih širom sveta tek očekuje posvećene istraživače. Alpinist? Svi znamo za Akonkagvu - bio je prvi naš sugrađanin koji se popeo na ovaj vrh, iako je Subotičanin postao tridesetak godina kasnije - napisao je i knjigu o tome, pa ako nekog zanima, eto je... Uzgred, pre nekoliko godina u Argentini se pojavilo divlje izdanje na španskom i engleskom, na koji ova njegova knjiga nikada nije prevođena i još se uredno prodaje preko interneta. Etnolog? Malo je poznato da je predavanja iz ove oblasti slušao i na zagrebačkom sveučilištu, kasnije i u Buenos Airesu, članke u uglednim časopisima objavljivao je još četrdesetih godina prošlog veka, u vreme kada neki koji su mu onomad osporavali stručnost da vodi subotički muzej nisu o tome ništa znali. Ah, da muzeolog. To se naravno ne uči samo obilaženjem muzeja, iako bizarno deluje podatak da je do momenta kada su tvrdili da nema kvalifikacije za direktora muzeja Tibor obišao više muzeja u svetu nego što su svi njegovi oponenti, zajedno, videli tokom vascelog svog života. Iz inata je zato magistrirao muzeologiju, u 65-oj godini, kako je rekao, "najboljem dobu da se nešto novo nauči".
Možda je Tibor najmanje poznat kao politički aktivist, iako je i na tom planu učinio mnogo toga; podsetio bih ovom prilikom samo da je u najvećoj meri njegova zasluga što je Generalna konferencija Uneskoa u Sofiji 1985. godine prihvatila rezoluciju koja je u veoma dobrom svetlu govorila o esperantu.
Ništa bolje nije verovatno poznat ni kao umetnik, pre svega likovni. Nama su najbolje poznate njegove ilustracije za knjige i novinske članke, koje su veoma heterogenog kvaliteta, ali to je verovatno neumitno kod ljudi koji su aktivni u tolikom broju oblasti: nije moguće u svakom momentu davati najbolje od sebe. Slikarstvo i vajarstvo je učio u Zagrebu, do danas je sačuvana bista Zamenhofa koju je on izradio, eno je u Zemunu. O slikama ne znamo ništa, a svojevremeno se, nakon odlaska u Argentinu, u prvo vreme izdržavao kao ulični slikar portreta.
Književno delo Tibora Sekelja verovatno je najbolje poznato, on je nedvojbeno najprevođeniji autor koji je pisao na esperantu, dela su mu prevođena na više od trideset jezika pa je i jedan od najprevođenijih naših književnika. Znatno je manje poznato njegovo pesničko delo, neveliko obimom - poznato nam je osam njegovih pesama - ali veoma osebujnog stila i na momente visokih dometa. Pesme je pisao samo na esperantu, a zbog malobrojnih prevoda - donedavno je postojao samo prevod jedne njegove pesme na mađarski, te tri na srpski jezik -- one nisu šire poznate. Subotičani sa zadovoljstvom mogu reći da su se i na ovom planu donekle odužili svom istaknutom sugrađaninu: Boško Krstić je u Rukoveti ove godine objavio svih osam njegovih pesama, paralelno, na esperantu i srpskom jeziku.
Tibor Sekelj nije bio samo poliglot koji je govorio više jezika nego što je to uobičajeno, on se aktivno bavio raznim pitanjima iz oblasti lingvistike. Nije samo učio neke urođeničke jezike, već je i objavljivao njihove rečnike, pisao je o jezičkim problemima Afrike, nesvrstanih zemalja, zajedno sa bratom Antonijem objavio je nekoliko udžbenika esperanta, koautor je takozvane zagrebačke metode učenja ovog međunarodnog jezika. I već smo kod Tibora kao esperantiste. Iskreno je bio uveren da je esperanto ne samo potreban svetu, već i nužan, on nije samo koristio esperanto, ili živeo sa njim, on je bukvalno živeo esperanto. Tibora i esperanto nije moguće odvojiti. Zagrebačka književnica Spomenka étimec nazvala ga je u biografskom eseju "pionirom drugog stoljeća esperanta". Nema nikakve sumnje da je bio veoma istaknut i uticajan esperantist, a Spomenkina je opaska veoma tačna: svojim je idejama najavio neko drugo doba za esperanto - delovao je u njegovom prvom veku, u drugi je tek zakoračio kada ga je smrt odvojila od nas.
Tibora kao avanturistu smo već pomenuli, a pedagog - tu je neverovatnih oko osam hiljada predavanja održanih širom sveta, niko ne zna koliko kurseva esperanta... I, da ne dužim dalje, već i ovaj letimičan prelet preko Tišljarevog spiska ispao je duži nego što sam želeo...
Mislim da je za nas najznačajnija Tiborova duhovna zaostavština, koju on nigde nije sabrao i sažeo u vidu nekog testamentarnog dela. On je o tome govorio retko i često uzgred, ovlaš. Zato za njom moramo tragati u njegovim delima, pronalaziti joj ishodišta, pokušavati je razumeti i shvatiti njen značaj u našim - i ne samo našim - svakodnevnim životima. Možda je ona najbolje izražena u njegovim stihovima - o čemu je već pisao Milovan Miković - i zato sam se odlučio današnji program nazvati parafrazirajući verovatno njegovu najlepšu pesmu, Svet u njenim rukama.
Svet u njegovim rukama simbolično izražava suštinu njegove duhovne zaostavštine, za koju će, nadam se, Subotica imati razumevanja i snage da je neguje. Tibor je, uostalom, govorio da je građanin sveta, da je od jedne djevojčice koju je sreo u Finskoj prihvatio izreku koju je učinio svojom: "Kad me neko pita odakle sam ja odgovaram da pripadam svijetu". Tako sam i ja sa svakog mjesta koje sam posjetio ponio nešto za sebe, a na svakom mjestu sam i djelić sebe ostavio.
Tibor je retko govorio o sebi, pa tako ni intervjui koji su nam poznati najčešće pružaju veoma malo konkretnih, datumski definisanih podataka. Ako se uporede ti tekstovi sa onim što je sam napisao, lako je zaključiti da je on javnosti, uz manja ili veća odstupanja, nudio manje-više istu sliku o sebi. Mnogo je radije govorio o stvarima koje su predstavljale deo, ili na neki način bile povezane sa njegovim javnim životom, sa onim čemu je posvetio čitav život: putovanjima i, naravno, esperantu.
Zahvaljujući pre svega nebrojenim predavanjima koja je držao širom sveta, javnosti je poznat u prvom redu kao usamljeni istraživač, avanturista koji je posećivao nepoznate predele i narode, gonjen nezajažljivom potrebom da vidi, iskusi nešto novo. Ima istine u ovoj slici, ali je ona ipak veoma pojednostavljena. Nema međutim nikakve sumnje da je Tiborova znatiželja bila veoma jako izražena, te da je, kako sam kaže, čitav njegov život bilo jedno veliko putovanje.
Međutim, Tibora nije mnogo zanimao onaj aspekt putovanja koji predstavlja prebacivanje iz tačke A u tačku B. Nikada nije putovao samo putovanja radi, putovanja njemu nisu bila cilj, ona su bila sredstvo, nužno sredstvo koje je omogućavalo sticanje novih saznanja.
Meni su putovanja uvek bila manje važna, a mnogo je bilo značajnije šta hoću da uradim, koga želim da sretnem i radi čega. Dakle, povod za put je bio presudan, objasnio je u jednom razgovoru.
Drugim povodom priznao je da nikada nije voleo putovanja, ...ali sam znao da su ona nužna kako bih mogao da upoznam sve one ljude, rase i predele koje sam kao četvorogodišnjak ugledao jednog dana u prvom tomu Palasove enciklopedije.
Kakav je Tibor bio u svakodnevnom životu? Najjednostavniji je odgovor: čovek kao svaki drugi, uostalom, on je čitavog života dokazivao da smo svi mi jednaki, da između stanovnika razvijenih zemalja i najprimitivnijih naroda nema suštinskih razlika. A ipak, bio je nesvakidašnja pojava - dovoljno je podsetiti u kojim je sve oblastima ostavio značajnog traga -- čovek koji je čitavog života, u svakom trenutku, na različite načine, pokazivao da svi mi pripadamo istom svetu, da taj svet jednako pripada svima nama...
Usput me počastio, kako mi je to "tajnovito" rekao, "japanskim trešnjama" koje su bile poslužene u porculanskim zdjelicama kineske provenijencije uz obvezne štapiće. Bio sam toliko zanesen njegovim pripovijedanjem pa nisam niti primijetio da me je on zapravo ponudio krupnim zrnevljem grožđa čije su bobice bile otrgnute od peteljki.
Ovaj šarmantni Sekeljev "nestašluk" otkrio mi je još jednu divnu istraživačku ljudsku osobinu - dobar smisao za humor, napisao je, godinu dana nakon njegove smrti, Duško Maričić u tekstu Susreti s Tiborom Sekeljom.
Tibor je bio beskrajno strpljiv sa svojim sagovornicima, osim ako ga nisu čekale već dogovorene obaveze. Ozbiljno je shvatao svakog ko mu se obratio, bio to novinar početnik ili mladi istraživači puni ideja i elana, u svakom trenutku spreman da pomogne. Kada smo jednom, na putu za neki esperantski skup, noćnim vozom stigli u Zagreb, ujutro smo odmah otišli u nekada čuveno okupljalište zagrebačkih esperantista u Amruševoj ulici. Jedva smo se i pozdravili, a Tibor je već pitao može li u nečemu pomoći i sledećeg je trenutka sedeo za pisaćom mašinom i kuckao po tastaturi...
Možda najbolji opis Tiborove ličnosti dala je njegova dugogodišnja prijateljica, engleska profesorka i književnica Marjorie Boulton: Ljubazan, prijateljski nastrojen, druželjubiv, spreman da pomogne i u beznačajnim stvarima, često vešti diplomata, imao je vlastitih problema sa dubljim odnosima među ljudima. Tome je delom verovatno doprineo ekstremno tragičan aspekt njegove porodične prošlosti, o čemu mi je pričao prilikom nekog leta. Verujem da je za ozbiljne, stvarno intimne odnose imao neka ograničenja, protiv kojih se nije želeo boriti. Kao da je, stalno kritikujući, branio sebe. Čini se da nije mogao mirno podnositi univerzalnu nesavršenost svega ljudskog. Sve dok neki odnos ne bi zapretio da se produbi, mogao je biti vrlo šarmantan; u društvu je uveseljavao, bio fascinantan, zabavan.Nema nikakve sumnje da je sudbina porodice, čiji su svi članovi, samo zbog svog jevrejskog porekla, nestali u vihoru drugog velikog svetskog požara - preživeli su samo Tibor, koji je emigrirao u Argentinu, i stariji brat Antonije, koji je kao oficir bio interniran - uticala na Tibora, ali o tome nema neposrednih tragova u njegovimdelima, a ponešto možemo zaključiti samo iz retkih, ogoljenih izjava prijateljima.
Tibor je na sebi svojstven, miran način, verujem sa osmehom sa kojim je često pratio postupke ljudi oko sebe, izdržao prigovaranja koja su nekada izlazila iz okvira pristojnosti. Zvali su ga kanibalom, ljudožderom, govorili mu da je emberevő... Koliko ga je to pogađalo znao je samo on; činjenica je da je dolazio u dodir sa plemenima koja su kratko pre toga, možda, makar i krišom, i u vreme tih susreta praktikovala kanibalizam, ali u njegovim delima nema ni traga naznake da se nekada pridružio svojim domaćinima na takvoj gozbi, a to je odricao i u svakom razgovoru.
Za neke druge je Sekelj bio ravno Münchauzen, jer su mu spočitavali da je, hm, blago rečeno, veoma kreativno koristeći litentiu poeticu pisao svoje putopise. Vrlo mi je drago što sam u prilici da kažem da su svi, apsolutno svi, do sada nepoznati dokumenti do kojih smo došli pripremajući se za obeležavanje godišnjice njegove smrti, potvrdili pojedine momente iz njegovog života ili opise doživljaja iz njegovih knjiga. Došli smo do fotografije koja potvrđuje da su urođenicima u brazilskoj prašumi držali lutkarske predstave, dokumenti potvrđuju sve što je iz njegovih iskaza bilo poznato o njegovim zagrebačkim godinama, u nacionalnoj biblioteci Argentine pronašli smo časopis koji je kratko vreme izdavao na španskom jeziku, o kom je govorio, ali čije primerke ni on nije imao...
Njegova kolekcija maski, kapa i instrumenata mogla je, da je bilo sreće, doživeti i bolju sudbinu. Međutim, kako Tibor piše u pismu jednoj prijateljici, imao je još tri zbirke, koje nije kačio po zidovima: lično iskustvo i (sa)znanja iz prve ruke, vlastite doživljaje, te prijateljstvo, prijatelje. Ovo poslednje smatrao je svojim najvećim blagom.
U životu sam sakupljao najrazličitije predmete, a još više doživljaje, međutim moja najskupocenija zbirka su moji prijatelji. Imam prijatelje u svim zemljama u kojima sam boravio, među svima sa kojima sam nekad pričao, koji su nekad pročitali neku moju knjigu. Otuda mislim da je najvažnije što sam u životu mogao da uradim traganje za prijateljstvima i dokazivanje ljudima, na jedan blagi način, da treba biti optimista i verovati u svet u kojem živimo. Zato ne bi bilo pogrešno da sam za svoj život rekao da je bio: karavan prijateljstva.
U večitoj potrazi za prijateljstvom Tibor je bio spreman da se mnogo čega odrekne, komfora života u civilizaciji, da rizikuje svoj život u neprohodnim džunglama ili planinskim vrhovima okovanim večitim snegom. Odrekao se i porodičnog života, u onom smislu kako ga većina ljudi poznaje. Istina, pitanje je i da li bi se on mogao uklopiti u takav način življenja... O kom on na jednom mestu kaže: Uživao sam ne samo u putovanju i upoznavanju novih krajeva, naroda i običaja, praktičnom suočavanju s geografijom i istorijom pojedinih zemalja, već i u beskućničkom i nevezanom životu, bez većih odgovornosti, osim pred samim sobom i za samog sebe. Moram tu spomenuti da je posle pet godina braka došlo do razlaza između Meri i mene, tako da sam ponovo bio sam.
Brak sa Argentinkom ruskog porekla, Meri Reznik, Tibor je sklopio u drugoj polovini četrdesetih godina prošlog veka.
Sekelj je jednom prilikom za Zamenhofa, autora esperanta, rekao otprilike da je bio nepopravljivi romantičar, uveren da će njegov međunarodni jezik doprineti razumevanju i uspostavljanju mira među ljudima. Te romantične predstave on je odavno ostavio za sobom, govorio je Tibor, kao što su one samo lepa istorijska priča za većinu esperantista. Da li je, ipak, romantičan čovek koji svojim najdragocenijim blagom smatra nešto potpuno nematerijalno, neuhvatljivo, poput prijateljstva. Nešto što se može opisati, pamtiti, čak i sakupljati, što da ne, ali se nikada ne može dotaknuti, poput duge... O tome Tibor piše u svojoj noveli Kolektanto de Ĉielarkoj, Sakupljač duga, i, ako treba u dve reči opisati život ovog nesvakidašnjeg čoveka, uveren sam da su to upravo te dve reči: Sekelj je bio Sakupljač duga.
Fascinantan je životni put znatiželjnog dečaka, koji je već kao šesnaestogodišnjak istraživao pećine i ponore po Crnoj Gori. Poput Oskara Vojnića, čiju je biografiju napisao, i on je zapostavio očekivanja porodice: po želji oca završio je pravni fakultet, ali se pravom nikad nije bavio.
U pomenutoj biografiji Tibor piše: ...mogla bi supruga da bude onaj element stalnosti koji bi vezivao putnika za životni tok, neophodan da bi se tako isprekidani tempo života mogao izdržati na dugu stazu.
Piše li to Tibor (i) o samom sebi? Istina, za razliku od Vojnića, on se dva puta ženio, ali prvi brak je trajao samo pet godina, a drugi, pred sam kraj života, još i manje. Pri tom, ni Tibor, kao ni Vojnić, nije bio indiferentan prema slabijem polu, kako navodi u Vojnićevoj biografiji.
Nema nikakve sumnje da pred istraživačima Tiborovog životnog puta stoji velik zadatak, koji još otežava činjenica da je ogroman broj dokumenata, članaka i drugog materijala rasut širom sveta. Neki od njih doprineće, jednom, verovatno, da steknemo bolju sliku o Tiboru Sekelju, čoveku koji je bio na ti sa svetom, ali je u odnosu prema samom sebi možda imao druge kriterijume. Naslućuje se to donekle iz citiranih tekstova, ili iz biografskog eseja Spomenke étimec, ali možda ponajbolje iz redova koje je u pomenutoj knjizi Tibor posvetio Vojniću, a kao da ih je pisao - o sebi:
Teško je danas reći da li su njegova učestala putovanja u daleke predele bila kompenzacija, beg iz samoće, pokušaj oslobođenja od jedne opsesije, ili je, možda, suprotno od toga, svoju strast za lutanjem... morao skupo da plati večitom samoćom.
