Zaustaviti se bez straha
Bilo nam je važno da saznamo šta smrt znači porodičnoj zajednici, šta čoveku koji mora da umre, njegovoj ženi, deci...
Piše: Zoran Trklja
Andreas Dresen je nemački reditelj poznat po filmovima Cloud 9, Summer in Berlin, Grill Point i Night Shapes. Zaustavljen na putu je osvojio nagradu "Un Certain Regard" na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Kanu.
Vaš film je priča o oženjenom sredovečnom muškarcu, ocu dvoje dece, koji saznaje da ima maligni tumor i da mu preostaje još samo nekoliko meseci života. Kako ste uspeli da ne upadnete u kliše stvaranja drame umirućeg čoveka?
Nadam se da nije kliše. Kada smo počeli da razmišljamo o priči, pogledali smo dosta filmova o toj temi, ali većina ih se prema smrti odnosi kao prema pozadini za nešto drugo: za poslednju ljubavnu priču, ili za poslednji odlazak na more i slično, tako da nema mnogo filmova koji smrt uzimaju za ozbiljno. Nama je bilo važno da saznamo šta smrt znači za porodičnu zajednicu, šta čoveku koji mora da umre, šta njegovoj ženi, deci. Tako da smo pokušali da se fokusiramo direktno na temu i na to šta ona podrazumeva u svakodnevnom životu jedne porodične zajednice i kako porodica prolazi kroz to iskustvo da neko mora da ode. Upravo iz tog razloga što smo se temi približili direktno, mislim da nismo upali u kliše.
Za film niste pisali scenario, niti postoje unapred napisani dijalozi. Takođe, muzika je u potpunosti odsutna. Koliko su te stvari pomogle u oblikovanju realistične priče?
Film, na neki način, funkcioniše kao lažni dokumentarac. U filmu igraju stvarni doktori i mnogi drugi ljudi čija je prava profesija ona koju u filmu "glume". Naravno, oni znaju mnogo više o svom poslu nego mi, pa su u film uneli neku vrstu dodatne uverljivosti. Mislim da rad bez scenarija pomaže svaki put kada pokušavate da glumcima udahnete dodatnu dozu realnosti. Često se dešavalo da smo iznenađeni onim što se događa ispred kamera, jer nismo unapred znali kako će se stvari odvijati. U tom smislu, pravljenje ovog filma je bilo nepredvidljivo, nikada nismo znali šta nas čeka na kraju dana. Nadam se da je i publici interesantno da vidi kako se stvari odvijaju pred kamerama, budući da je u pitanju sasvim drugačiji način stvaranja u odnosu na onaj kada sami sedite za kompjuterom i smišljate svet za svoje likove. Mi smo naš svet sačinili zajedno sa našom malom filmskom porodicom.
Čini se da vas inspirišu obične priče. U filmu Cloud 9 se bavite seksualnošću u starosti. Koliko su te svakodnevne teme uspele da se afirmišu u savremenom evropskom filmskom miljeu?
Nikada ne možete da znate da li će film da profunkcioniše ili ne. Uglavnom, birajući temu, morao sam da odgonetnem šta mene zaokuplja, a to ne znači da će automatski da zaokupi i publiku. Kada sam počeo da razmišljam o Cloud 9, učinilo mi se da mi, kao javnost, mislimo da stari ljudi nemaju seks. Ali kada sam porazgovarao sa njima, saznao sam da je seks, naravno, prisutan. Film smo osmislili kao niskobudžetni projekat koji neće privući mnogo pažnje, ali je izazvao veliku raspravu u nemačkom društvu. I to mi je bilo veoma zanimljivo. Postigao je i komercijalni uspeh i nametnuo je tu temu o kojoj smo želeli da govorimo. Moram da priznam kako me je to iznenadilo, jer nisam očekivao toliki publicitet, iako mislim da teme iz svakodnevnog života više znače nego put u strane galaksije.
Kako je taj put izgledao kada ste snimali Zaustavljen na putu?
Što je priča manja i običnija, bliža nam je. Jer, konačno, svako će jednog dana umreti i tu stvar ništa ne može da promeni. Obično pokušavamo da smrt sklonimo iz svakodnevnog diskursa, jer se plašimo umiranja, jer smo hrišćani ili mislimo da je ona povezana sa mračnim silama, grehom, tako da u vezi sa njom uvek nosimo loša osećanja. Ceo tok stvaranja filma bio je vrlo težak, emotivno, dok najzad nismo shvatili da je smrt deo života, baš kao i rađanje. Kako smo odmicali sa snimanjem, bilo je sve lakše i lakše, jer smo shvatili da se, ipak, radi o optimističnoj priči. O priči kako se ta mala porodična zajednica okreće sebi, solidarnosti, ljubavi... i kako sve više shvataju da moraju poći tim putem. U tome nema ničega mračnog, to je deo naših života, iako u filmu smrt dolazi prerano. Zbog filma sam i sâm izgubio deo straha od smrti. Kako film prema kraju postaje sve vedriji, nadam se da će i publika osetiti neko olakšanje. Ali, to niko ne može sa sigurnošću da tvrdi. Možda je potrebno da prođemo i kroz teška osećanja, kako bismo se oslobodili straha, i rasterećeno zaustavili na putu.
