Na tribini Politea večeras je održana prezentacija knjige: Lino Veljak - Prilozi kritici lažnih alternativa
Učestvovali su: autor, dr Lino Veljak, pročelnik Odsjeka za filozofiju Filozofskog fakulteta Zagreb, doživotni redovni član Internacionalne akademije za filozofiju sa sedištem u Erevanu,dr Alpar Lošonc, profesor novosadskog univerziteta i Tomislav Žigmanov, prof. filozofije.
Lino Veljak, studirao je filozofiju i sociologiju u Z, diplomirao je 1973, potom radio kao nastavnik filozofije i logike u jednoj zagrebačkoj gimnaziji, dok početkom jeseni 1974 god. nije zajedno sa Zoranom Đinđićem i još četvoricom studenata iz ljubljane , Zagreba i Beograda osuđen na zatvorsku kaznu zbog ,, neprijateljske propagande’’.Zahvljujući snažnoj međunarodnoj solidarnosti , uključujući direktna zalaganja Vilija Branta i Enrika Berlinguera, kazna nije izvršena. Magistrirao je 1976. i iste godine primljen za asistenta u Institutu za filozofiju Sveučilišta u Zagrebu, da bi 1979. prešao na Odsjek za filozofiju Filozoskog fakulteta u Zagrebu, gde je prošao sve uobičajene stepenice akademske karijere, od asistenta do redovnog profesora.
Doktorirao je radom o Gramšiju 1982. u Zagrebu a potom se usavršava kod J.Habermasa u frankfurtu, od 1993 . šef je Katedre za ontologiju a nakon tegobnih devedesetih godina ( kada je bio veoma aktivan u uspstavljanju socijaldemokratske alternative dominantnoj politici , kao i u izgradnji civilnog društva u regiji bivše Jugoslavije, živi između Zagreba i Beograda.
Gostovao na većem broju evropskih uuniverziteta i u SAD. Od 2005. vodi doktorski studij filozofije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, od 2006 godine obavlja i dužnost pročelnika Odsjeka za Filozofiju na istom fakultetu
Od 2009 godine predsednik je Hrvatskog filozofskog društva.
Početkom 2010 . izabran je za doživotnog redovnog člana Internacionalne akademije za filozofiju sa sedištem u Erevanu
Objavio je veeći broj naučnih radova kako u knjigama tako i u časopisima.Pominjem neke radove:
Marksizam i teorija odraza. Filozofija prakse Antonija Gramšija, Raspuća epohe, Između autoratizma i demokratije... Prilozi kritici lažnih alternativa
Alpar Losonc rodjen je 1958 godine u Temerinu. Profesor je na Univerzitetu u Novom Sadu na fakultetu tehnickih nauka. Takodje je predavao na fakultetu umetnosti u Segedinu od 1991. Godine. Dugo vremena, predavao je na fakultetu umetnosti u Novom Sadu. Pise filozofske kritike I eseje.
Njegovi tekstovi objavljivani su u mnogim magazinima u Srbiji I sire. Bio je clan redakcije Polkja, Simpozijum, Letunk a glavni urednik magazine Habitus. Trenutno je jedan od urednika Zlatne grede.
Neki od njegovih radova su: Hermeneutika memorije, Forum , Novi Sad 1998/ Moderna na Kolonu, Stubovi kulture, Beograd, 1998/ Evropske dimenzije, Forum, Novi Sad 2002/ Suverenitet, moc I kriza, Novi Sad 2006
Dobitnik je nagradu Asocijacije pisaca Vojvodine " Istvan Konc". Zivi u Temerinu.
Tomislav Žigmanov, rođen u Tavankutu, diplomirao je filozofiju u Novom Sadu. Područje mu je filozofijskog interesa problematika praktičke filozofije u širem smislu, zatim etike te filozofije religije. Do sada je objavljio dvadesetak filozofskih radova u zbornicima i časopisima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Mađarskoj i Vojvodini/Srbiji. Također, objavljivao je i znanstvene radove iz domena interetničkih odnosa u Vojvodini te zavičajne povijesti, kulture i književnosti Hrvata u Vojvodini. Piše i pjesme, refleksivnu prozu i eseje. Izvršni je urednik Leksikona podunavskih Hrvata - Bunjevaca i Šokaca. Autor je sociološke monografije Hrvati u Vojvodini danas - traganje za identitetom (Zagreb, 2006), te knjige filozofskih eseja Minimum in maximis - zapisi s ruba o nerubnome, za koju je 2007. dobio nagradu "Zvane Črnja" za najbolju knjigu eseja objavljenu u Hrvatskoj od IX. 2006. do IX. 2007.
info: D.Torbica
Transkript tribine se tokom vremena dodaje u nastavku...
Zapisi sa tribine
Profesor Lošonc: Neka mi se dozvoli, da počnem na sledeći način: Jedna stara izreka znamenitog francuskog filozofa Sartra.. Intelektualci se bave sa stvarima, koje ga se ne tiču. Zašto je on to rekao? Pa sa jedne strane zbog toga, što je verovao da intelektualac govori o stvarima, uprkos tome, što nema mandat. Sa druge strane, on je to izrekao i zbog toga, što veoma često da intelektualci kritikuju ono što se ovde može kolokvijalno nazvati zbiljom, onda oni dosta često dobijaju replike: a šta onda to tebe tiče? No, ipak, ja bih malo preokrenuo i transformisao ovu naznaku, intelektualac, koji piše, koji praktikuje pisanje, je na neki način obavezan, naročito, ako je odvažan, da piše na taj način, da mi, čitaoci, osećamo, da nas se tiču one stvari, koje se pojavljuju u dotičnom tekstu. Onda sam, čini se, već napravio jednu vrstu malog uvoda, u ono, što želim da kažem, nešto u vezi ove knjige, koje je Duško Torbica apostrofirao. Znači, ono, što mi se čini da je najbitnije i to ću izneti jako široko u nekoliko teza, s obzirom na početak. Evo, znači, nekoliko teza, mislim da su najbitnije u vezi ove knjige. Prvo, da se nadovezujem na ono, što sam malopre govorio u vezi Sartrove izreke, u ovoj knjizi se tematizuje jedna, reklo bi se, istinska tema intelektualizma, intelektualca, koji je filozof, to je univerzalizam. Univerzalizam, koji je video mnogo srećnije dane, no što su oni danas, jer u jeku, ako hoćete, globalizacije, različite partikulizacija, etnifikacija, čini se da univerzalizam je nešto, što itekeko iziskuje jedno duboko definisanje. I neću otkriti ništa novo, ako budem rekao da u ovoj knjizi naziru, nazire se jedan pokušaj u okviru tog predefinisanja univerzalizma, u kontekstu kada se na jedan visoki način uvažava ono, što se zove pluralnost. Druga stvar, koju bih istakao to je pojam angažmana. Naravno, da je angažman, angažovanost neka vrsta centralne instance u linarnom diskursu, to se moglo sagledati na osnovu onog maločas datog uvoda. Ali možda treba još nešto reći da bi se ovo shvatilo na jedan pravi način. Angažovanost je povoljan, koje je nekad bio višestruko tematizovan. Ali to su davna vremena, od pre dvadeset, trideset godina, ako biste prelistavali časopise iz tih davnih, pradavnih, prapotopnih vremena, onda biste zaista videli taj pojam kao mnogo puta tematizovan. No, u poslednjim decenijama angažovanost je na lošem glasu. Kaže se - veoma često eksplicitno - , ponekad implicintno, da iza angažovanosti nazire se klopka totalitarnosti. Ta angažovanost vodi u neku vrstu nepoštovanja drugih, i tako dalje, i nalaze se različiti argumenti. Mislim, da je drugi pojam koji je duboko zahvaćen u ovoj knjizi, ona zapravo pokušava da retematizuje iznova, naravno, na tlu današnjice, znači u kontekstu onoga, što obično zovemo današnjica, znači pokušava da retematizuje naravno tu njegovu temu naša filozofija i angažman. Govoriti o nekoj naivnosti, jer kada se pre 20-30 godina govorilo o angažmanu, tada taj angažman je veoma oskudan, taj angažman je.... smisao angažmana je veoma često bio determinisan spolja. Od strane nekih spoljih struktura, partije, itd. No, sada valja razmišljati o angažmanu ali u novim okolnostima bez tog spoljašnjeg sidrišta. Znači, bez ovog spoljnog oslonca, iznedriti sebe, reko bi se, poticaj, u odnosu na sam anbažman. Moram da kažem da danas razmišljati o ovom angažmanu uopšte nije lako. Uopšte nije lako, jer izuzetno mnoge stvari govore protiv poimanja angažmana. Ono, što bi sad onako lakonski nazvao : proza, posle socijalističkog sveta, koje nama zapravo daje jednu vrstu jednodimenzionalne vizualizacije sveta, umesto onoga kritika svuda svega postojećeg, sada odbrana svega postojećeg, dakle, u ovim, ukratko rečeno uslovima, krajnje teškom, reklo bi se ambivalentnom kontekstu se razmišljati po ovom. Treća stvar je, znači, ova knjiga je - nije to previše teško otkriti - napisana u levičarskoj provenijenciji. Naranvo, proizilazi to iz biografije, prema tome možda se niko neće ni iznenaditi, mada znajući za standardnu činjenicu da imate konvertita koliko hoćete, u Srbiji i u ovom našem regionu, ipak ovo znači vredi zabeležiti. No, neko bi mogao da kaže: Pa da, levica, lako je to reći ali šta to danas znači? I čini se da ova knjiga ima značaj i u tome što vam daju neke uporišne tačke u pogledu toga da se promisli: A šta znači biti levica, šta bi mogla da znači levica danas, kada je ona danas i te kako u provaliji krize? I te kako je u krizi samorazumevanja. Ako sagledavamo standardnu činjenicu, možda opšte poznatu činjenicu znači da levica jednostavno .. neki stari stavovi levice su izgoreli, izgubili su svaku vrstu aktuelnosti, i shvatit, kako bi se reklo, dalekosežnost ovog pokušaja. Još jedna naznaka pa bih ovo priveo kraju, pošto smo se tako dogovorili, da ne budem previše dug, sa previše retoričkih fraza, čini mi se da sve ovo, što sam izgovorio, ove tri teze, koje uobličavaju, kako bih nazvao osovinom ove knjige, se na jedan sjajan način demonstriraju prema odnosu spram teme, znači žena i filozofija".
Tomislav Žigmanov: ...o njegovoj filozofskoj pozadini treba reći da je on predavač politologije na Zagrebačkom Filozofskom faktultetu, naslov ove knjige "Kritika laži i alternativa" uveliko odudara od klasičnih mogućih pojmova koji dolaze iz sveta ontologije, jer ko iole poznaje filozofiju, znači da zna da i kritika i laž i alternative nisu oni pojmovi, čak ni tehnički termini koji preovlađavaju u ontologiji. Sa druge strane, poznajući profesora Veljaka, u ulozi drugog svojstva, on je kao javno angažirana osoba, koja od početka prisutan u javnosti, sa vrlo jasnom i doslednom u društvenom zbilju, ne samo one, koja se događala pred našim očima, nego ceo taj tektonski proces koji je počeo rušavanjem socijalizma i onog, što se nazivalo socijalizam, u istočnom bloku nakon pada Berlinskog zida, i onoga, što se sa druge strane događalo na planu osnaženog procesa globalizacije, profesor Veljak je često bio prisutan čak i u neakademskim formama, putem sudelovanja na tribinama, pisanjem tekstova za novine i tako dalje, onda se kod čitatelja javlja ta neka vrsta nazirućeg okvira da bi tu ipak trebalo biti reči o jednom štivu koja ima naravno relevantnost, filozofsku težinu, ali koji smera na neontološke teme, nego pokušava filozofski elaborirati ono, što se danas i ovde sa nama svima se događa. Naravno, profesor Veljak nije mogao izaći iz svog profesionalnog habitusa tako lako, jer je njegovo temeljno filozofsko profesionalno opredeljenje, a to je antologija, antološka neka vrsta vizura motrenja, vidljiva iz svakog kora, iz svake stranice ove studije. Naime, kada filozofi pokušavaju tematizirati društvenu zbilju procesa, događaja, koji su oko nas, događaju se dosta često puta, koje možete, ukoliko dolaze iz područja etike, vi imate jednu određenu vrstu analizatorskog pristupa, ukoliko pak dolazi iz sfere tumačenja od privženosti određene političke teoreije, neku vrstu navijačkog odnosa iz vizura teorije učenju kojoj pripada, kod profesora Veljaka imate jednu snažnu, kako bih rekao, odsustvo imolarizirajućih sastavnica u pristupu štivu, ali sa druge strane imate i elemente odsustva određenoga politikantskog navijačkog odnosa spram teme koja se provlači kroz celu knjigu. Treba reći da je knjiga relativno, sastavljena relativno od heterogenih tekstova i po tematici i po načinu koji tematizuje određeni problem, po teorijsku zahtevnost koja čine osnov, recimo kad profesor Veljak tumači u jednom eseju zašto je mediteran izgubio glavno mesto filozofsko u prostornom smislu filozofije u Evropi nakon renesanse, i ona je, kao što znate ti centri filozofije više nisu bili vezane za mediteranski prostor, pa do onoga, što se događalo na sceni finansijskoga sloma 2008.godine, pa do recimo onoga, što su konkretne implikacije Bolonjskog procesa recimo na sveučilišne prilike u Hrvatskoj i na studiji filozofije. Međutim, bez obzira na tu heterogenost, ono što jeste glavni motiv svih esejai znanstvenih-filozofskih radova, bili su izazovi, pred kojima se suvremeni čovek i društvo danas nalaze, a to je pitanje dosleda i budućnosti liberalne demokracije kao političkog uređenja ove najmanje loše, zavisno iz kojeg ugla se promatra, koje je do sada postojalo. Ono u procesu globalizacije dominacije neoliberalizma odsuća druge paradigme, koja je postojala kao socijalizam, ono, što se crpilo na temelju, naravno,uz sva moguća iskrivljenja na što gotovo često stalno upozorava profesor Veljak, u tako novoj društvenoj konstalaciji suplemaciji neoliberalizma kao vladajuće ideologije globalizacije uz jedno sasvim drugačije položaj u ekonomskoj strukturi moći, gde je finansijski kapital zapravo deo one špekulativne, iz špekulativnih prostora, zapravo danas najsvrhovitija moć kako profesor Lino Veljak nalazi. U takvim konstalacijama koji su onda dosezi mogućnosti liberalne demokracije koja ipak i teorijski praktički se realizirala u jednim drugim društveno ekonomskim, pa i političkim konstalacijama. Temeljni i najveći izazov liberalnih demokracija danas, ako išta tako mogu reći, jeste, da uvid profesora Veljaka jeste na koji način treba pristupiti onome, što on imenuje postojanje antitektičke solidarnosti. Naime, mi vidimo da ja i u postojećem svetu dinamika prijatelj-neprijatelj, dobar-loš, nije on često puta toliko jaka, kao da je stvar privida zapravo društveni procesi počivaju na njihovoj međusobnoj suprostavljenosti, međutim uvidi profesora Lošonca i interpretativna paradigma tumačenja njegovo jeste da je to jedna vrsta lažnoga uvida, jer postoji u tim antitetičkim procesima, fenomenima, strujanjima određena vrsta nevidljive solidarnosti. Jedan bez drugog ne bi mogli postojati, naočigled, kako bih rekao, vrlo jasne međusobne ovisnosti, kao što je profesor Lošonc govorio za Bin Ladena i njegovoga antitetika Džordža Buša, je li, i ako se vratimo na prostor koji je nama bliži, a to su postojanje Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana. Naravno, način na koji su oni postojali i vršili poseban način međusobne solidarnosti, jesu relativno zatamljeni, i tu onda vidimo da filozof, ukoliko pristupa u tumačenju društvenih procesa sa svim onim potencijalima koje sa sobom nosi, on se spoznaje po metodologiji može pridonositi boljem razumevanju sveta u kojem jesu. To su u pitanju rešenja, naravno, da tu filozofi mogu nuditi određeni broj rešenja pozitivnih ishoda, ali profesor, čini mi se, ne ćeli ići previše u tom smeru, njegov fokus je onda i glavna temeljni smisao naslova knjige jeste da profesor Veljak ide na kritiku lažnih alternativa. Naime, pred postojećim izazovima, rešenjima, kojima se obični svet sfere politike i moći, to jest ideologije nude određena vrsta razrešenja sporova, izazova, često puta u sebi sadrže značajne nanose lažnosti, i zadaća filozofa u tom smislu, promatrajući povijest teorije, povijest procesa, društvenih događaja, jeste da ukazuje na mogućnost nuđenih alternativa kao onih, koji su, koji počivaju na lažima. Naravno, filozofi nisu u tom smislu ljudi, koji spašavaju svijet, oni mogu biti ljudi, koji će upozoravati ukazati određenu vrstu istinosnih stavova, uz naravno, temeljni doseg da ukoliko se javno angažuju, onda se vraćam na tezu profesora Lošonca, na javni angažman filozofa i onda doseg, naravno, ukoliko njega nedostaje, minimalni će biti ishodi ili posledice njegovog angažmana, a sa druge strane čak i ako imamo jednu snažnu, doslednu i vrlo intenzivnu angažovanost, što je profesor Veljak svedočio sve ove godine, i danas svedoči, u sve moguće manje rizika i ipak se ta vrsta racionalne slike i uvida u onome, što jeste na djelu, i kamo ne bi trebalo ići iako ne znamo, kamo bi trebali ići, i za što se angažirati, mogu na neki način postati baština većeg broja ljudi.
Torbica: Znači, radi se o prilozima, ti prilozi su kritički, i radi se o lažnim alternativama. Dakle, nije o jednoj lažnoj alternativi, nego ih ima više. I više priloga. Pitanje je najjednostavnije: Šta vas je opredelilo da se bavite lažnim alternativama? I da baš tako, mogli ste knjigu nasloviti i recimo drugačije, da onako više zvuči znanstveno, naučno... ne, vi ste se opredelili upravo na najjednostavniji način. Premda i osobe, koje nemaju ni prosečno filozofsko ili sociološko obrazovanje, sa lakoćom mogu da čitaju i prate tu knjigu.
Profesor Veljak: Meni je drago da osobe, koje nemaju tu vrstu stručnog obrazovanja mogu pratiti tu knjigu, posebno bi mi bilo drago, ako je to doista istina, malo sam skeptičan, možda neki djelovi su razumljiviji, ili razgovetniji od nekih drugih, ali da se vratimo ipak, na pitanje. Dakle, prvo, lažnih alternativa doista ima višeali nije svakoj lažnoj alternativi posvećen po jedan prilog, nego su neki prilozi posvećeni lažnim alternativama u celini. Nekim vrstama ili klasama, kategorijama lažnih alternativa, a neki pak prilozi su posvećeni direktno ili indirektno jednoj određenoj lažnoj alternativi. Na svim planovima života se to oblikuje; evo, najnovija lažna alternativa koja je danas došla konačno definitivno na videlo dana, oni, koje prate dnevnu politiku prepoznat će o čemu govorim,odnosi se na probleme privatizacije, korupcije i kriminala u Srbiji. A ta lažna alternativa glasi: Ili će i dalje vladati korupcija i ničim ograničeni kriminal, kao u slučaju Kolubare, ili ćemo, ono, što još nije privatizirano, privatizirati, kao što je privatiziran NIS, pa onda neće biti više korupcije i kriminala. Dakle, verovatno je većini od vas poznato, koliko su privatizirana bivša javna preduzeća, doprinela boljitku i standardu običnih ljudi u Srbiji, koliko je prodaja Naftne industrije Srbije ruskom privatnom poduzeću pomogla precenjenju cene nafte, i porastu životnog standarda, ali eto, nameće se da ako ne želite i dalje trpeti da kradu kao što kradu u Kolubari, onda izvolite, prodajte i Kolubaru rusima ili ne znam, kinezima, amerikancima, sasvim svejedno. To je jedan sasvim plitak običan dnevni primer jedne lažne alternative. Međutim nije najveći problem sa tom kategorijom kad se govori o temi lažnih alternativa, da ih ljudi, obični ljudi trebale biti bolje prepoznatljive; najčešće prepoznaju onda kada je prekasno: Gde mi je bila onda ona pamet? Zašto sam naseo? A preksano je, ne može se vratiti ono, što je izgubljeno, ne može se vratiti dan, koji je prošao, godina koja je prošla, desetleće koje je iza nas, ništa se ne može vratiti, što je bilo, bilo je, ako pouka nije stečena, onda tim gore, to, što je izgubljeno, upropašteno ili prodano, tu mislimo na individualne živote, i na živote čitavih zajednica, zemalja, naroda, regija, čovečanstva, u krajnjoj liniji, ali ne treba pretarivati toliko, dakle čak i tako jednostavne obične lažnosti ne razotkrivaju u njihovoj lažnosti. Nego se otkrivaju kasnije, kada udari po glavi, udari po džepu, kada udari po obrazu. Prije ne. Najčešže. Nažalost. Prethodno ne. Međutim ima takvih fundamentalnih, složenih, kompleksnih alternativa, koje su mnogo teže prepoznatljive, ali iz kojih za pravo kroz jedan indirektno uzročno-posledični lanac, znači, ne direktno, nego indirektno, i kroz čitav niz posredovanja lanac, proizlaze i ovakve, gotovo bi se moglo reći "šibicarske obmane" kao na primer: Hoćete privatizaciju ili korupciju? Hoćete li da vas pljačka domaći korupcionaš, ili da vas pljačka međunarodni ili strani korupcionar? Hoćete li gazdu Srbina, ili gazdu Kineza? Da li vas više boli, kad vas na smrt prebije rođeni otac ili kad vas na smrt prebije stranac, neprijatelj, protivnik, tuđinac? To su stvari, koji su prepoznatljive, ovih fundamentalnih, bazičnih alternativa. Koji svoj koren imaju u kontradikcijama metafizike. Proizlaze i ove sasvim prizemne, obične alternative, naravno, kažem kroz niz, kroz lanac posredovanja. Bazične t alternative imaju opet niz svojih likova. I sada ću, pošto ovo nije specijalistički skup filozofa, da be bih ulazio u .. krivila bi Aristotela, krivila bi Platona, za oblikovanje tih alternativa u samim korenima klasične metafizike; ne bih ulazio u nijansirane rasprave, gotovo zbog čega... dogmatizam ili relativizam predstavljaju lažnu alternativu, zbog čega ta lažnost alternative između dogmatizma i relativizma jest preslikana u ovim konkretnim ili takozvanim prizemnim lažnim alternativama, koje obično ne prepoznamo, nego tek kad nas njihove konzekvence pogode u glavu. Evo, tu je možda upravo taj razlog, što je toliko očigledno da lažnost tih lažnih alternativa i antitetička solidarnost, koja vlada među njihovim nosiocima, ne prepoznaju čak ni onda, kad bi moralo moći prepoznatljivo, jer su možda glavni motiv kao što sam ove svoje rasprave posvetio ovom središnjem problemu koje smatram da je od bitne važnosti za sprovođenje oegovornosti teorijske, a ne samo praktične filozofije za život, za čovečanstvo za takozvane obične ljude.
...............: Mislim da bi bilo dobro da čujemo i odgovor na jedno pitanje, proizilazi iz onoga, što pišete u knjizi. Na jedan zanimljiv način se bavite i problemom roda, odnosno da ne kažemo problemom žena. To vežete, za to koristite problem filozofije. Kroz jednostavnu činjenicu ili pitanje ili traganje za odgovorom, zašto u filozofiji nema žena, pri čemu takođe govorite i pišete o tome da neovisno od toga, da nema žena, i sama filozofija kao filozofija ima problema sa sobom, da je sve manje filozofije i u školi, sve više se na uči, da je sve manje filozofa, da ne kažem mislilaca, da sve više smo upućeni na traganje na nekim radovima, i mišljenjima ljudi koji su čak i ovo vreme mislili i domislili na izvestan način, i bili kritični prema onom, što se danas dešava, nego što smo mi u svojim radovima, kada smo kritikovali i nacionalizam, i neoliberalizam, pa u ono vreme to možda se nije zvalo globalizam, zvalo se drugačije. Isto tako na jedan poseban način tretirate i problem roda, kao rodbina, doduše ne na onaj način, na koji mi to svakodnevno zato zalažemo, oni koji se zalažu, i oni, koji se protive....
Profesor Veljak: Jedan vrlo korektan i izravan izdanak kontradikcija klasične metafizike jest lažna alternativa između androcentrizma i feminističkog esencijalizma. Dakle, to su ljudi, koji misle o široj javnosti, jednostavno rečeno androcentrizam je koncepcija po kojoj je pravi tip čoveka, odnosno bića jeste muškarac. Andros. I gdje bi žena bila jedna nesavršena kodeficijentna forma pravoga čovjeka, tek žena, dakle, neka nesavršena pripadnica ljudskoga roda, koja zbog te svoje nesavršenosti, prirodno zadane, ne može, naravno biti ni slučajno ravnopravna i jednakopravna što je do početka XX stoljeća bilo pravno sasvim jasno, naprimer, do tridesetih godina XX stoljeća u Srbiji, bez Vojvodine, negde do konca XIX.stoljeća, žena je u pravnom smislu bila maloljetnica. Što je značilo, da nije mogla samostalno sklapati ugovor, imala je staratelja nad svojim imanjem, ukoliko je bila udovica, onda se o njoj starao sin, ako ga nije imala, onda muški rođak, nije imala pravo glasanja. To su, znači sve konzekvence, primene ovog androcentrizma koje je sa svoje strane opet metafizička forma, metafizička emanacija jednog šireg fenomena, a to se zove: patrijarhat. Taj pojam, nadam se, ne moram posebno razjašnjavati. Znači, na planu filozofije patrijarhat se opisuje kao androcentrička pozicija, a taj onda androcentrizam sa svoje strane ima kao učinak i posledice, koje se očekuju u pravne sfere. Kao lažna alternativa androcentrizmu nameće se ponekad feministički esencijalizam koji naprosto predstavlja preobrtanje onog temeljnog, dakle one temeljne patrijarhalne pozicije, kada se uloge preokreću, u nekim blažim varijantama to se može temeljiti na to da su žene po prirodi blage, da njima pripada etika brike, nasuprot muškaraca, koji su po prirodi agresivniji, nasilni, i kojima eventualno može pripadati ... Ima i radikalnijih varijanti, ono, što je u svemu tome pozitivno, jeste da esencijalističke koncepcije nemaju preteranu važnu ulogu, da su, moglo bi se reći sa stajališta pokreta možda i marginalne, ali sa stajališta teorijske, akademske misli, nisu sasvim marginalne, i čini mi se da se lažnost esencijalizma, a sa druge strane i lažnost androcentrizma, odnosno metafizije, možda najbolje može uočiti u pronalaženju onoga, što je zajedničko i onoga, što je lažno istovremeno u ovome naizgled prosto suprostavljene koncepcije. Gde pojmovi, poput nacije, poput uspostavljanja apstraktnih i osamostaljenih entiteta onda žive svoj autonomirani život, neovisno o ljudskim bićima i neovisno o zbitskom životu, je to dakle, možda može biti u stranu prepoznato nego ukoliko se pojedinačno analiziraju neki aspekti, ovi ili oni aspekti lažnosti čitavog niza pojave fenomena, dilema, koje se u današnjem svetu očituju na drugačiji način, ponekad i na strukturno istovetan način kao u nekim ranijim fazama historije čovečanstva.
...Šta je to svetovna škola? Pre svega, šta nije svetovna škola? Svetovna škola ne znači isto što i ateistička škola. Ateizam je metafizičko učenje, to je u jednom smislu negativna teologija. Ateistička škola isključuje veru. Svetovna škola ne za ni za jednu veru. Ona ni jednu veru ne prima za svoju, ali isto tako ne odbacuje nijednu. U verskim diskutima ona uvek ostaje ravnodušna, nezavisna, neutralna. Ovo je deo iz teksta objavljenog u Istoriji publika objavljenog 30.januara 1908.godine. Dakle, nema SKJ, KPJ i Tita i svih ostalih. Dakle, sve je ovo posledica čuvene Francuske revolucije, tako da ne ulazimo u to. Sledeći problem, kome bi smatrao za potrebnim da bi bilo jako dobro razmotriti, razgovarati, kao i u svim radovima, i u javnim delatnostima se zalažete za sekularnu državu, za kakvi su i država Hrvatska i država Srbija, a i mnogi drugi se svi zalažu, u praksi znamo, da nije tako. Da prečesto dominiraju ili jedni ili drugi nad drugima a isto tako, podsećaću izjavu jednog od političara predratnog, koji jeste pre II Svetskog rata koji jeste bio vernik, religiozan, ali mu je bilo dosta, pa je rekao: "Skinite mantije, idite na izbore!" Ali da se vratimo problem sekularnosti. Dakle, profesor u ovom tekstu sa samog početka XX-a stoljeća očituje se lažnost alternative veronauka-ateizam. Ili crkvena škola odnosno religionza škola ili ateistička škola i očituje se jedno razlikovanje između sekularizma i ateizma, naime nakon perioda kada je država bila vezana uz crkvu, i crkva uz državu, dolazi - sredinom prošloga stoleća - period kada se razdvajaju crkva od države, država od crkve, ali se istovremeno dogmatski nameće prinudna ateizacija posebno na obrazovnom planu. Dakle škola pod gidom znanstvenog ili naučnog pogleda na svijet propagira ateistički pogled na svijet, na naravno, vrlo dogmatskim pretpostavkama, nakon svih ovih zbivanja u devedesetim godinama dolazi do toga da se ranija ateizacija škole nadomešta re-klerikalizacijom škole, što se očituje u uvođenju vjeronauka, pri čemu kao izlika služi podatak da je u svim zemljama razvijene demokratije, vjeronauka je prisutna u školi, dok, uistinu, nešto malo diferencirano, u većem dijelu razvijenih zemalja zapada, Francuske, Nemačke, da ne spominjem i druge, u kojima vjeronauka ne postoji, u Francuskoj vjeronauke i školi nema, nego postoji deligijska kultura, u kojoj se dakle ne propovedaju istine jedne vjerske zajednice, dominantne vjerske zajednice, nego se mladima pružaju kritičke informacije o religijama i njihovim učenjima. Što je u svakom slučaju primereno jednoj sekularnoj školi za razliku od onih škola, u kojima se podučava vjeronauka, kojemu je mjesto, ali isključivo u vjerskim zajednicama. Dakle, u crkvama, ne u školama. To dakle nije primereno državi koja sebe difinira sekularnom državom. S druge strane bih naglasio još jednu stvar, da takva praksa, koja se može interpretirati kao reklerikalizacija škole pa onda i društva, širi od škole, šteti prije svega samim vjerskim zajednicama, samim crkvama, koji su korisnici tog dakle, povratka, crkve i vjere u oficijelnu sferu, šteti naime svima onima, unutar dotičnih crkvi i zajednica kojima je do toga stalo, ali ne šteti dakako onima, koji se ograničavaju na pitanja moći i distribucije moći, ostalih privilegija, koji su vezani uz crkvu u ovom slučaju, kao što je dogmatski marksizam, kakav se poučavao u školama u bivšoj Jugoslaviji od sredine sedamdesetih godina pa i ranije, pa do propasti. Takav dogmatski marksizam je proizveo mnogo veći broj zakletih antikomunista, nego što je to bilo koji antikomunist i u najluđim snovima priželjkivao. Ako je vjerovati starijima, vjeronauk je prije II svetskog rata, školski vjreonauk, dakle, predavan, kao obavezan predmet u školama, proizveo veći broj ateista i komunista nego sva moguća komunistička propaganda. Tako čini mi se da bi bilo i u opštem interesu interes vjerskih zajednica da se, jer vjeronauk poučava tamo, gde mu je mesto, i onima, koji to doista žele, a ne i onima, koji to čine samo zbog socijalnog konformizma.
........................: ... i opet smo došli do teme: alternativa, i do problema alternativa.
Profesor Lošonc: Ovo pitanjue u odnosu na alternativu , mislim da je ovo dublje zalaženje u sam problem. Ima nekih filozofa, ne samo filozofa, nego i drugih naučnika, koji zapravo suštinu čoveka uobličavaju i proiciraju na osnovu alternativa, kakve alternative on ima, sa takvim alternativama se on suočava. Pada mi na pamet jedan filozof, koji je svojevremeno bio marksista, a posle toga je bio jedan od najžešćih kritičara marksizma, radi se o Kolakovskom, dok je bio marksist, napisao je jednu knjigu: Čovek bez alternativa. On je pod tim mislio da čovek u tom realsocijalizmu, da je njemu oteta alternativa, kao takva, on više nema tu slobodu ne postoji sloboda, ukoliko ne postoji mogućnost biranja neke alternative. Ali, postoje neke druge tekovine koje nas vode možda sadašnjem trenutku. Vrla engleska premijerka Margaret Tečer, koja je naravno, predvodnica onoga, što je ovde već apostrofirano kao neoliberalizam, nagovarala je zapravo svoje sunarodnike, kaže: Imate samo ovu alternativu, i nijednu drugu. Veoma često čak i neoliberalizam na osnovu njenih konsederacija zove ideologijom, bez alternative. Neoliberalizam, barem skraćeno rečeno umesto Boga piše tržište, jer smatra da je tržište poslednji arbitar ljudskog života, i verovatno izvor svih mogućih vrednosti i transcendentnih profanih, kako već hoćete. Sad ako neko kaže nema drugih alternativa, čini mi se da se i to može ostvetliti na osnovu ove naznake lažne alternative. Jer ona ako tvrdi da nema druge alternative, to je jedna vrsta jednodimenzionalnog neredukcije stvarnosti. To znači, da stvarnost može da teče samo u jednom jedinom pravcu. Svaki drugi pravac je ili zabranjen, ili nas vodi u neku vrstu provalije, te onaj drugi pravac, je tabuiziran, ili se kažnjava na neki način. To je zapravo isto tako lažna alternativa, jer jedan pol alternative je ono, što ja predlažem, znači moja propozicija kao apsolutna, a druga vas vodi u propast. To je znači da je klasični primer, exempla što bi mogla da se nazove lažna alternativa. Mi se ovde možemo nadovezati na jednu temu, koju dosad nismo ni dodirnuli, mada implicitno jeste indirektno jeste, a to je tema inače obrađena u knjizi, čak je toj temi dodeljena jedna određena ozbiljna pažnja.To je ideologija. Ideološke matrice. Ako se dobro sećam, ta ideologija se tretira na nekoliko načina, na nekoliko nivoa, i neće biti slučajno, da pisac ove knjige nalazi za shodno da posveti posebnu pažnju jednoj temi, koja je inače mnogo puta naravno, izgovorena, tematizovana, očibledno da pisac ove knjige smatra da je to tema bez koje ne možemo da se približavamo sadašnjosti. No, onda bih ja rekao na osnovu toga da iza fenomena lažnih alternativa uvek postoji neka vrsta praga ideologije. Znači neka praksa ideologije. Postoji neka ideološka matrica. Što više može da se kaže da ideologija deluje upravo na ovaj način, jer čini se da ono, što je vrla engleska premijerka izgovorila, to je jedna vrsta paradigma, jedna vrsta obrasca, kako ideologije uvek zapravo deluju. Ideologije uvek na neki način daju imaginaran odnos prema stvarnosti znači deformišu našu vizuru stvarnosti, naravno, nikad ne neutralno, pošto ideologija uvek postoji, reklo bi se da interesni rad, rad interesa, interesno posredovana praksa, upravo o tome je reč. ... i onda bi i to moglo posebno naznačiti i registrovati jer i to je isto jedna bitna činjenica. Naime, jedna od bitnih ideoloških matrica današnjice da je danas kraj ideologije. Znači kaže se da nema više ideologija, da živimo u nekom neutralnom svetu, gde se povinujemo nekim racionalnim kodovima, nema moći, nema interesa, nema suvereniteta, sve što spada u repertoar moći, nego nas čisto racionalni kodovi nose i vode reklo bi se naš život. Ako se kaže da živimo život kada postoje ovakve važne alternative napretek. I da šta više i sve vidimo, ekspanziju tih lažnih alternativa, da nikakva racionalnost ih ne može razbiti, nikakva vrsta refleksivnosti, čak moglo bi se reći da moćemo očekivati i još veću ekspanziju tih lažnih alternativa, onda naravno možemo da kažemo da je to ideologija na delu, odnosno ova knjiga je u poslednjem redu, znači ne u poslednjem redu, jedna kritika ideologije. Takva ideologa opravdava, legitimiše postojeću stvarnost, kao jednodimenzionalnu, razbija mogućnost dvodimenzijalnosti, i zato čini se da neko ko seže za tim, govori o lažnim alternativama, mora da poseže i za kritikom ideologije.
Profesor Veljak: Ja bih samo kratko dopunio, naime ideologija se javlja u dve moguće funkcije. Jedan je onaj od posredovnih momenata između kontradikcija metafizike, i konkretnih lažnih alternativa. A s druge strane najčešće ona predstavlja produkt samih, ne lažnih alternativa, nego interesnih centara koje te lažne alternative oblikuju, kako bi se nešto lažno prikazalo kao jedno jedino moguće spasovno, odnosno pri čemu, te ono, što je posebno važno, niti jedna ideologija ne voli da bude imenovana kao ideologija. Bilo nekad marksističko-lenjinističa ideologija kao naučni pogled na svet, gde je rečeno za rashod istinite ideologije postaju lažne ideologije. Međutim, taj poslednji slučaj jedne ideologije koja je sebe priznavala da jest ideologija, nakon toga sve ideologije se skrivaju pod maskom, znanstvene neutralnosti, objektivne istine, opuštenosti, relativnosti ovoga-onoga, neumitnosti, pa šta ćemo, jedan je jedan, dva je dva, nećemo od toga praviti ideologiju. Zato se mnogi zgražaju, kad se u svetu govori o ideologiji slobodnog tržišta. Ili kao alternativa slobodnog tržišta ideologija države zasnovane na nekom tradicionalnom autoritarnom pravu. Da to navodno nije ideologija, nego u jednom slučaju istina, u drugom slučaju obmana, ne može biti, a jeste, uvek se radi o ideologijama. I taj odnos ... vrlo nijansiran odnos između ideologije i lažne alternative to bi trebalo naravno i dalje produbiti, pa jednostavno rečeno može se reći ovako: Lažna alternativa je nešto materijalna, ne u doslovnom smislu materijalno, nego nešto, što jest zbiljsko, pa se nameće ova nasuprot onoj slici mogućega budućega svijeta. Ili ova nasuprot onoj slici ljudskoga bića ili neke istine ili nečega već, ali što se odnosi na neku materijalnost, ne u krutom, mehaničkom smislu materijalnosti. Dok je ideologija nešto duhovno, ne znbači, da se odnosi na duhovnost, a ne znači pogotovo da mora biti produhovno, nego se odnosi na ideje na oblikovanje ideja, i opravdavanje neke od poželjnih slika materijalnosti, argumentima o nužnosti toga ili neumitnosti, ili poželjnosti toga, ili optimalnosti toga. Dakle, moglo bi se reći lažne alternative su zbiljske, a ideologije su takođe zbiljske, ali isključivo u jednoj idejnoj sferi, dakle u sferi koja možda više odgovara Hartmanovom idealnom bitku, negoli Platonovim idejama
Profesor Lošonc: ....dogmatizam kao on je stanica poželjnosti od strane ljudi pred kojima su oni postavljeni, to je lakše elaboriranje slučaja borbe protiv dogmatizma, i to na primjeru filozofije u Hrvatskon nakon II Svjetskog rata, kada se socijalistička ideologija u kontekstu interpretacije koji je nudio Lenjin i Staljin, počeo kako bih rekao, umrežavati kao jedina prava alternativa, onome, što se nakon II Svjetskog rata u jugoslovenskom društvu dogodilo. Plastičnost je prikazao da zapravo od ustrojavanje katedre za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Vladimira Filipovića kao nositelja toga i njegovih asistenata Milana Kangrge, Gaje Petrovića i ostalih ljudi koji su kasnije kroz letnju školu časopis Praksis, da zapravo imali smo u institucionalnom obliku filozofiju kao glavnu rušiteljicu jedne od ideologija koja se pojavljivala, i dobila vrlo čvrste političke i društvene korelacije, i ustoličavalo se i sa druge strane je da je čitav zapravo njihov napor z a ishod imao jednu stalnu borbu protiv dogmatizma, tojest nekritičkog prihvatanja onoga svega. U tom smislu i jedna od pouka, koja se meni ili poruka, koju sam isčitao ovde jeste da u kritici laćnih alternativa u čoveku mora odsustvovati dogmatsko pristupa stvarima, uključiti sve potrebne potencijale, kritičnog-racionalnog promatranja, onoga što se događa i uz naravno konsultiranje drugih učenja i iskustava drugih povijesti filozofije, na koncu mora se pristupiti razotkrivanju onoga što je na djelu, bez obzira, je li to u pitanju rodni aspekti naši, naše društvene konstelacije, ili je to što se odvija po pitanju Bolonjski proces, i razobličavanje što stoji jednog osuvremenjavanja visokoškolskog studija, koju kako ste naveli istu u funkciji multinacionalnih kompanija i tržišta rada koji globalno tržište sa sobom nosi, ili pak onoga, što dolazi iz složenijih paraka što dieologiji. Znači, dogmatizam je jedna vrsta nereflektiranog odnošenja zbilja mi jesmo, jeste zapravo zamka, jeste uteg, koji omogućava postojanje i dominaciju lažnih alternativa kao alternativa, i onda na koncu vladavina ideologijom.
Voditelj: Šta bi rekli ponovo danas imamo jedan nekritički odnos prema stvarnosti i nedostaje upravo ta jedna kritička misao.
Profesor Veljak: Upravo tako, naravno dogma je nužan konstituens lažne alternative da bi se nešto uopšte uspostavilo kao lažna alternativa mora biti prisutna dogmatska svijest, da je to tako, i da ne može biti drugačije. Ili Osama ili Buš, nema trećega. I ako neko dogmatski veruje da nema ničega trećega, onda naravno ta alternativa može realno početi funkcionisati kao lažna alternativ, naravno, onda je na onima, kojima je do života stalo da razotkriju njezinu lažnost. Ali hoću reći dogma, sama mogućnost dogme potječe iz internih kontradikcija klasične metafizike, koja ne vodi nužno u dogmatizam, ali dogmatizam omogući i dapače ga na neki način i postulira pri čemu se filozofi svog životnosti u miru koji jeste životna, i kada jeste životna, uvijek iznutra buni unutar metafizike buni se protiv vlastite dogmatizacije, u tome jeste život filozofije. Da se ono živo u njoj ne miri sa time da se ona svede na dogmu pa onda odakle i na opravdavanje nekad lažnih alternativa, ili slavljenje nekog postojećeg sveta kao najboljeg i jedino mogućeg od svih mogućih svjetova, od svih moći svjetova, ili čak jedino mogućeg i nužno najboljeg svijeta, najboljeg od svih drugih svjetova. E, to je prava filozofija, ne bi smela činiti ona kad god je bila pri sebi, nije činila, i dokle je bude, neće to činiti. To što vilika većina filozofa su uvek bili prodane duše i za sitne pare služili gazde koji su ih dovoljno dobro platili, a neki se zadovoljili minimalnim honorarom, to je drugi problem, to nije problem filozofije, to je problem sofističnih filozofa, i ostale bratije, kojih je uvijek bilo i kojih ima i danas, naravno kvantitativno pretežu među filozofima, kao što, ne znam, u nekim drugim branšama, kvantitativna težu neki nad nekima drugima, to onda možemo eventualno i moralno vrednovati, ali ne bih hteo ulaziti u moralna vrednovanja . Na primer, kad bismo rekli među poduzetnicima preovladavaju lopovi, možda je to istina, možda nije, ne znam, ne bh hteo suditi ništa o poduzetnicima, bez egzaktnih dokaza, ali za filozofe mogu pouzdano reći, to je jeftina roba, kao i ostala intelektualna bratija, i sva je sreća, tu i tamo se nađe poneko tko ipak ne želi izdati ideju, potrage za istinom, na koji se inače svi duboko zaklinju. Poltroni, kojima je više stalo do sitne koristi, negoli do prave istine.
Voditelj: Dobro, u završnom krugu možemo ići na pitanja, pošto ste manje-više ušli u problematiku o kojoj profesor Veljak piše ili govori, a imali ste prilike i da nešto i odgovorite.
(muški glas iz publike): ... pomenuli ste ovu korupciju, pretpostavljam, da takvih primera ima više...
Profesor Veljak: Moram reći da Srbija vjerno i prilično uspješno slijedi Hrvatsku, jer Hrvatska prednjači u korupciji, i u kriminalu, i u svim tim aferama, a Srbija je sledi, oponaša, kao Hrvatska je bliže Evropskoj uniji, pa onda treba slijediti, i to naravno kao što je to među našim zemljama običaj, obično se kopira ono najgore od druge strane, umesto da se gleda ono dobro, što ima. Naravno, nisam rekao da Srbija nije nešto kopirala i dobro u Hrvatskoj, nisam rekao da u Hrvatskoj možda nema tih elemenata što je iz Srbije dobro preuzeto - naravno više lošega je preuzeto - ali tu postoji jedna duboka komplementarnost, i ono što kažem, ovaj primer nisam naveo jer mislim da u Hrvatskoj toga nema, nego samo zato, što pretpostavljam, da je publici poznatija situacija u Srbiji naravno, ono, što je ovih dana aktuelno u diskusiji, a ponavljam, Hrvatska tu, što se toga tiče, prednjači. Dugo će još trebati da se u Srbiji pojavi netko, tko je uspjeo 20 miliona eura ukrasti ovako baš direktno.
Kovačević Boško: Pročitao sam knjigu prijatelja Veljaka, ja sam u toj knjizi video, da u stvari mi imamo izbor između samih manje loših i više lošeg. Da mi u stvari imamo alternative samo u izboru manje lošeg. I mislim da je cela priča u stvari jedne ograničene strane filozofije, koja je naprosto ostala u sferi više, je li, metafizičkog, i ne može da ponudi neka ishodišta rešenja, koja vode ka emancipaciji. U ovom kolonizovanom svetu, u ovom svetu diktata, načina proizvodnje života, da se bira manje loše ili više loše, u stvari, zbog toga mislim da je tu jedan veliki, rekao bih, etiket i jedan... jednostavno kibic, filozofije kao nauke, jer ne može da ostane na nivou metafizike, ne može da pređe taj Rubikon odvojenosti ili, rekao bih, jaza između višeg delovanja to, što u stvari profesor Kandelj u svojoj poslednjoj knjizi govori, i naprosto tu su onda stavove rešenja, u kojima mi živimo i koje jedino možemo da biramo, biramo da nam bude manje teško. Ništa drugo. Tu je taj problem onda angažmana... čemu angažman?
Profesor Veljak: Što se tiče izbora između manjeg zla i još manjeg ili većeg zla, i još većeg zla. Zato, što to su često konkretne životne situacije: Bukti požar, vi se nalazite na obali hladne rijeke pune krokodila i sad možete birati da protrčite kroz požar, i dođete na čistinu, s tim da imate jako velike šanse da se bilo ugušite od isparavanja unutar tog požara, ili da budete tako opečeni da umrete od posledica opekotina, a s druge strane možete se baciti u vodu, i u toj vodi imate velike šanse da vas krokodili pojedu. Pa sad birate: skačete među krokodile, možda se ipak izvučete, a onih 500 metara požara nećete proći nikako. To je onda, takve stvari se realno događaju u životu, ne samo na individualnom planu, nego na planu čitavih zajednica, država, naroda, kontinenata, čovečanstva u celini, u nekim konkretnim situacijama, posebno u nekim rubnim prelaznim, kriznim situacijama, gde se doista mora birati između vatre i vode, i onda je pitanje racionalnosti, je li bolja vatra ili voda, trećega nema. Nemate helikopter, koji će vas spasiti, nemate krila da poletite i maknite se, ta krila od želje nećete dobiti, i birate. Ono, što je loše, i u čemu se lažne alternative iskazuju svoje lažnosti, jest, kada izaberete vodu, u ovoj priči o vatri i vodi i krokodilima, izaberete vodu, i nakon toga objašnjavate i sebi i čitavom svijetu da su krokodili anđeoska bića bez kojih svijet ne bi bio ono, što jest, jer eto, krokodili služe ne znam čemu, jer voda je najbolja moguća stvar, voda puna krokodila, jer ona predstavlja spasonosni izbor života, i zato moramo obožavati vodu i ne razmišljati da bilo kad više u životu zapalimo vatru. Nećemo mi više jesti ništa kuhano ni pečeno, nego ćemo čekati da nas krokodili pojedu, najlepša stvar, koja nam se u životu može desiti je da nas krokodili pojedu. E, kad od ove realne dileme dospijete do ovakvog uzdizanja krokodilskog jezera, kao najdivnijeg mjesta na svijetu, što onda implicira čak i ukidanje ideje da se vatra više ikako koristi, jer je vatra zla, a krokodili zasad vas nisu pojeli, e onda dospijevamo do lažne alternative u strogom smislu riječi. To su životne dileme, koje nam se događaju. I sad, posle filozofije nije naravno, da dajem recepte, zato, jer filozofija bi u konkretnoj ovoj situaciji, koju sam vam sad opisao u slici sa požarom i krokodilskim jezerom, filozofija bi onda morala biti u stanju proizvoditi krila ili davanju moći da vam narastu krila, ili davanju moći prizivanja helikoptera. To filozofija naravno nije, niti može pretendirati da bude ali ono, što može minimalno, kao minimum činiti, jeste da ne misli da krokodili zato vas nisu pojeli, jer vas je jezero, u kojem oni žive spasilo od smrti u šumskom požaru, iz kojeg ste izbili i skočili u vodu, da su zbog toga krokodili najdivnija bića na svjetu koja zato vas nisu pojela, onda zbog toga odustajete od korištenja vatre u budućnosti, i svodite svoju životnu želju i cilj života da vas krokodili pojedu, kako biste im se zahvalili što su vam pružili život onih 5 minuta što ste pridužili život plivajući kraj miroljubivih krokodila u njihovoj baruštini. To vam je naravno jedna karikirana priča, ali njezina racionalna poenta jest razlikovanje između zbiljskih dilema i lažnih alternativa. Dakle filozofija bi trebala prepoznati prelaz iz nužnosti u patologiju koja nije psihopatologija, nego sociopatologija ali sa vrlo precizno ustanovljivim pozadinskim najčešće materijalnim, materijalno-finansijskim, političkim interesima.
Milenko Smiljanić: ....sa gospodinom Đinđićem, čak ste bili osuđeni u pokušaju, koliko se ja sećam, a vezano za gospodina Đinđića ... ja sam 87-e godine čitao jedan članak u Književnim novinama gde se govori o Džon Loku i njegovim principima demokratije, u kome kaže Đinđić o demokratiji da neko može sve da zaštiti, da kontroliše, zaodene u plašt neke demokratske zaštite, i da može da bude tvorac većeg demokratskog sistema nego što ga možemo zamisliti u istoriji. Napisao je tu knjigu, ovde je bio gost, napisao je Jugoslavija kao nedovršena država, kasnije je to izašlo, verujem da vam je to poznato, dakle pitanje je: Kako vi danas u svetu cenite tragični kraj svog prijatelja, filozofa, koji da je ostao filozof, bio bi živ, ušao je u sfere politike i političke moći, i završio je tako, kako je završio?
Profesor Veljak: Pa možda umjesto odgovora na pitanje opet jedna ilustracija u obliku prepriačavanja poslednjeg djela mog poslednjeg razgovora sa Zoranom Đinđićem nešto prije njegove smrti. To je bilo sledeće: Srbiji nema nade, sve je korumpirano, a kako da ne bude korumpirano, kada javni sektor može izdvajati za plaće toliko, koliko može izdvajati. Dakle zaposleni u javnim službama imaju odgovarajuće plaće, koje su profitabilnim zanimanjima naravno mnogo manje od onoga, što mogu dobiti u privatnim firmama. I kaže, imam konkretne situacije, stoji revizor, mladi ekonomista koji je za osam godina studija sa prosekom 6,2 diplomirao, i ne našavši drugde posla, zaposli se u državnoj službi, na drugoj strani tu je njegov kolega sa studija koji je sa 9,5 za četiri godine diplomirao, i dobio sedam puta bolje plaćen posao vođenja finansija kod kontaverznog bisnismena. Njih dvojica stoje na suprotnim stranama, sa različitim pozicijama moći: ovaj revizor predstavlja državu, vlast i moć, ovaj s druge strane predstavlja osumnjičenu polukriminalnu organizaciju koji je objekt rada državne represije. Ovaj je međutim na državnoj strani loše plaćen, manje obrazovan, i pretpostavlja se i manje inteligentan. Ovaj na drugoj strani je vispren, dobro plaćen i bolje verziran u stvarima finansija i izbegavanja finansijskog... kršenja propisa, ili izbegavanja legalnog pridržavanja propisa. Kaže razgovor može završiti i tako da se ovaj predstavnik kontraverznog biznismena za deset sekundi završi razgovor,kaže: Čuo sam nedavno si se ženio, ušao si u kredite.. Može 5.000 eura? Evo, ovako... Znam da ti je teško, ajde, šta da kompliciramo, i ovako nećeš nikad ništa naći. A ukoliko međutim proceni da taj previše moralna ličnost, onda će ga srediti na drugi način bez mita, nego korištenjem sat-dva-tri svojega vremena... U svakom slučaju revizor neće naći ništa, i kontraverzni biznismen će dalje nastaviti varati državni budžet neplaćajući porez. Kaže: ako povisimo finansijskim inspektorima plaće, onda će se butniti vojnici, policajci sa visokom stručnom spremom, a da ne govorimo o učiteljima, nastavnicima, profesorima.. a onda će nam MMF sesti za vrat. I tu nade za Srbiju nema, i kaže, zato, bojim se Srbija će propasti.
Voditelj: Zahvaljujem...... poslednje pitanje, izvolite.... za večeras poslednje pitanje....
(muški glas): Pretpostavimo da postoji skup građana čiji umovi nisu pomućeni ideologijama i dogmama, ili čak ako to nije slučaj, naleteli su na zlo toliko banalnog, očiglednog, da je lako osuditi. I recimo da je o slučaj da pročitamo pre deset godina u New York Timesu transkript Kissingerovog razgovora u Beloj kući: sve što leti na sve što se kreće, što je otprilike ilustracija savršene genocidne rečenice, i u našoj Evropi recimo dvostruko privilegovanih građana, postavlja se pitanje, koliko je teško pobuniti se i ne dati Nobelovu nagradu takvim likovima... Ili još bliže, Klintonove akcije i sankcije, dece od pet godina su žrve devedesetih godina tih sankcija, Hitleru je za to bio potreban II Svetski rat, onda bi 600.000 dece bilo ubijeno.... Vaše kolege onaj deo čisti, kako ste rekli, u filozofiji, postoje kolege u Berlinu, na Sorboni, u Rimu, sa kojima se možete povezati, i takvu jednostavnu stvar prakse izvesti, okrenuti, popuniti... Dakle, i kada nismo žrtve ideologije i dogme, šta je praksa, šta je reakcija? Ili i najbanalnije zlo ne može da se razreši, tipa: Kisindžeru ne možeš da dobiješ, vrati Nobelovu nagradu...
Profesor Veljak: Mnoštvo filozofa i mnoštvo drugih intelektualaca to u više navrata mnoštvo takvih situacija, Kisindžerov Nobelova nagrada za mir je jedna od mnoštva takvih primera, dakako to u masovnim medijima nije imalo i suviše mnogo odjeka, iz vrlo jednostavnih razloga: Masovni mediji su u sprezi sa centrima finansijske političke moći, gde onda naravno nikom ne odgovara da se takve stvari isuviše razglašavaju pogotovo ukoliko mogu biti sporne, dal je možda neka grupa ozbiljnih intelektualaca potpisala peticiju podrške Al Kaidi, verovatno bi to odjednom postala svjetska vjest, ali kad se radi o ovakvim stvarima, kao što je osporavanje Nobelove nagrade raznim Nobelovcima u novije vreme, koji su ih dobili a ne samo Nobelovu nagradu, nego stotinu drugih stvari od onoga, što se događalo u Gvantanamou, sad da ne pričam,da ne nabrajam, stalno ljudi pišu i stalno to nailazi na šutnju u masovnim medijima, ali je u određenim krugovima, ipak, dobro poznato, ipak postoji jedna kritička masa koja bi jednog dana mogla odigrati malo značajniju ulogu od uloge margine. To je optimistička varijanta, u pesimističkoj varijanti uništiće nas ekonomska katastrofa i nuklearni rat, pa se onda nemamo čemu nadati. A ima naravno i treća varijanta, životarićemo i dalje sa silaznim i uzlaznim linijama. To bi bilo sve, zahvaljujem se.
...
