| Ggovor Ljubice Kiselički, pomoćnice gradonačelnika za obrazovanje i kulturu | Govor dr Bosiljke Đuričić, profesor, Fakultet veterinarske medicine, katedra za bolesti životinja i bolesti pčela (Univerzitet Beograd) |
| Poštovani prijatelji u tuzi, gospođo Šinković, dragi Mihajlo,
Smatram za izuzetnu privilegiju u svome životu što sam u jednom relativno kratkom razdoblju mogla da budem bliski saradnik Mirka Šinkovića. Danas su vrhunski profesionalci svoga zanata retkost među nama. Mirko je bio i više od toga. Kod njega je bila sabrana sva moguća etika odgovornosti. Bio je bez zadrške odan svojoj profesiji. Uveliko već doktor nauka i nosilac niza specijalizacija, u trenutku kada ZOO vrt poručuje foke i pingvine odlazi na specijalizaciju patologije morskih sisara. Radoznao i energičan po prirodi, svestran na način dobro i temeljno školovanog čoveka, u čijem obrazovanju nije bilo prečica, niti improvizacija, mogao je na trenutak da donosi munjevite odluke, a da posle toga za svu večnost stane iza njih. Moralna vertikala Mirka Šinkovića blještala je kao obelisk. U njemu su idealno bile spojene teorijska potkovanost, operativna efikasnost i rešenost da svaki mogući problem konvertuje u najbolje obavljen zadatak, u čemu je uglavnom i uspevao. Nije imao razloga da sumnja u svoje odluke ili se koleba, jer je u svemu bez zadrške davao sebe, iskreno bez ostatka, a sa puno asketizma. Svako jutro je na biciklu obilazio svoj krug sa preko 2km oko ZOO vrta da vidi da li sve funkcioniše kako treba. Pravila koja je uveo bila su duboko utemeljena u zahteve profesije i specifičnosti struke. Stoga, kada neko nije ispunio svoju obavezu, dobijao je otkaz ma kako to i samom Mirku bilo žao. Ali samo tako jedan živi sistem sa preko 600 vrsta i preko 1200 jedinki u nijednom slobodnom danu, prazniku ili vikendu može da funkcioniše. Cifra koju je dobijao iz budžeta grada nije nimalo impresivna. Došao je na čelo ustanove koja u 60 godina nije imala nijedan jedini slobodan dan, koja sa dvadesetak zaposlenih servisira ne samo tih 1200 egzemlara životinjskih vrsta, već i ogroman botanički park, a on je tu ustanovu doveo do 180 hiljada posetilaca i želja mu je bila da dosegne 200. Zato je sav nedostatak sredstava uspešno nadomeštao konkursima kod raznih fondova gde je imao gotovo slavnu efikasnost. Moje kolege sa PMF su dolazile da popričaju sa njim kako to postiže, jer su im negde u Briselu rekli da je direktor ZOO vrta u Subotici vrlo uspešan u dobijanju sredstava na raspisanim konkursima. Naravno, bezrezervno je otkrivao sve detalje svog bogatog radnog iskustva i smatrao je to za svoju obavezu. Znam puno diskretnih crtica iz njegovog načina rukovođenja i te su me anegdote gotovo razoružavale. Kada su neki izvođači radova pitali koliki je direktorov deo investicije, Mirko je u čudu zapitao, "Pa koliko je uobičajeno?". Ovi su odgovorili, pa oko 15%, na šta je on munjevito rekao: "Dobro, onda za toliko smanjite račun, radovi od ovog momenta koštaju 15% manje". Poslednja naša tajna je bila kako će iznenaditi kolektiv na kraju ove godine. Želeo je da najavi odlazak na ekskusiju sa večerom, da poruči veliki autobus, da oni na izlet krenu, ukrcaju se u taj autobus, a onda da se zaustave kod kluba "Žabac" koji je možda vazdušnom linijom udaljen 20m od ZOO vrta i da tu večeraju. Na tekstu koji je za tu priliku bio smislio, trebalo je da piše: obezbeđen autobuski prevoz u odlasku i dolasku. Imam i mnogo anegdota, šala vezanih za svet Mirkovih zoo ljubimaca koja je on skupljao i slao nama, svojim saradnicima. Njegove putopisne reportaže otkrivale su jednu opštu kulturu koja je imala uporište u potpuno konzumiranom obrazovanju stare dobre škole, samoobrazovanju, radoznalosti i svakovrsne obaveštenosti. Mi koji smo te reportaže čitali uživali smo baš kao i u putopisima čuvenog Zuke Džumhura. Mirko Šinković je sve svoje trke istrčao do kraja. Pa i ovu poslednju, trku sa bolešću. Na mnogo krivina sa njom je trijumfovao i bio za divljenje. I mada ga sada ispraćamo, čitav njegov život kao da je bio trijumf vitalnosti, pameti i odgovornosti. Bio je u srećnom braku sa suprugom Lidijom, svojom profesijom i jednako odan i porodici i profesiji. Za nas u lokalnoj samoupravi izgubljen je kreativan saradnik sa visoko postavljenim standardima koji je svojim aktivnostima stalno podizao nivo tih standarda. Na rad i organizaciju ZOO vrta ostavio je markantan i neizbrisiv trag. O tome svedoče podignuti objekti, odanost saradnika i njihova želja da tako nastave da rade. Neka mu je večna slava! |
Poštovana rodbino, cenjene koleginice i kolege i poštovaoci našeg
Dr Mirka Šinkovića, - direktora Zoovrta~Palić~, - docenta Departmana veterinarske medicine Poljoprivrednog fakulteta u N.Sadu, - Osnivača Veterinarske komore Srbije i donedavnog predsednika njenog Etičkog komiteta, - redovnog člana Akademije veterinarske medicine SVD -Člana Srpskog veterinarskog društva - dugogodišnjeg predstavnika VKS i člana u Federaciji veterinara Evrope i svetske veterinarske federacije - člana Mađarskog udruženja veterinara male prakse - međunarodnog kinološkog sudije od 1974.godine - pionira privatne veterinarske prakse Srbije - predsednika Sekcije pilota motornih zmajara avio kluba ~Ivan Sarić~, Subotica -člana upravnog odbora Vazduhoplovnog saveza Vojvodine ......... i još puno toga .....što je krasilo ime i delo ovog veoma cenjenog, radnog i nadasve savesnog i stručnog čoveka 23. novembra u ranim jutarnjim satima, kao vetar koji struji, Srbijom se pronela vest da je dr Mirko Šinković, naš prijatelj i kolega, umro u Subotici. To je ujedno označilo da je njegova i naša bitka sa opakom bolešću izgubljena. Stručna i naučna javnost je vest primila sa nevericom jer smo želeli drugačiji ishod, molili se za njegovo zdravlje i podržavali ga u njegovim nadljudskim naporima da istraje. Ljudska toplina i veličina duha kojom je plenio uvek su ulivali nadu da i nije toliko bolestan, da će možda biologija bolesti izmeniti tok, ili nas je možda on svojom pojavom ubeđivao u suprotno. O svojoj bolesti i problemima je uvek govorio jako malo, svoju pažnju je poklanjao sagovorniku i njegovim problemima. Kao veliki entuzijasta, pregalac i kolega uvek je bio zaokupljen strukom, Komorom, nastavom na Fakultetu, projektima, domaćim i inostranim, izgradnjama u Zoovrtu, u njemu disao ponosno punim plućima u ranim jutarnjim i veoma kasno, u noćnim satima. Uvek je na pitanje ~kako si~ odgovarao ~dođi da vidiš šta smo novo uradili~ ili ~imamo u planu da...~ i tako u beskonačnost. Bio je ponosan otac, suprug i veliki domaćin.. O sebi je uvek govorio kratko uz dosetke i obavezno ono ~kada smo mi .....~ nikada u jednini nego uvek kao deo tima sa saradnicima, sa kolegama.... Tu o bolesti nije bilo mesta za priču ... ona je bila samo njegova. Bio je veliki gospodin, u pravom smislu reči..
Tačno pre 60 godina, u porodici Šinković u Subotici, rođen je 13.marta 1950. godine Mirko kao najstarije dete, budući prfesor Univetziteta, vrstan praktičar, nadasve čovek i učitelj. Lepa i bogata varoš na severu Bačke dobila je novog stanovnika. Osnovnu i medicinsku školu završio je u rodnoj Subotici. Vojni rok odslužio je 1970. godine u vazduhoplovstvu. Ovaj period i želja za plavim visinama su ga usmerili da se letenjem bavi do kraja svoga života. Svojim primerom pokazao je da mali leteći zmajevi mogi biti veoma korisni u vakcinaciji divljači i u tome bio prvi u svetu. Tokom 1971. upisao je studije veterine, koje završio za 5 godina sa visokom ocenom - 9,15. Bio je jako skroman. Tokom studija uglavnom se izdržavao radeći tokom raspusta u Nemačkoj, u hitnoj pomoći u Subotici, kao instruktor vožnje ili kao radnik na benzinskoj stanici. Jednom prilikom, tokom dugih bolničkih razgovora, rekao mi je da nikada u životu nije doručkovao. U mladosti nije imao a kasnije mu je prešlo u naviku... Kao odličan student, odlazi u rodnu Suboticu, na mesto terenskog veterinara u Tavankut pa na govedarsku farmu u Bikovo a od 1980-84. na mesto direktora Stočarsko veterinarskog centra u Subotici. Od 1984-91. je ponovo terenski veterinar u Tavankutu a 1991. osniva prvu privatnu veterinarsku stanicu u SRJ (Zoovet u Subotici). Od 2003. je direktor ZOO vrta na Paliću. Od 2006. izabran je i za docenta na predmetu Rentgenologija i fizikalna medicina u N.Sadu. Tako je otpočela i tekla njegova naučnoistraživačka i nastavnička delatnost koja se nije završavala samo sa tim. Vodio je brojne letnje škole edukativnog karaktera pri zoovrtu- pored njega su prošle brojne generacije školaraca iz Srbije, Mađarske, Rumunije..... Perfektno je govorio englaski, mađarski i srpski jezik. Ličnom usavršavanju je pridavao izuzetan značaj... Voleo je da pita, da se konsultuje ali i da prenese svoje znanje. Pored odbranjene specijalističkog rada, magistarske teze i doktorske disertacije objavio je 62 rada, snimio 2 stručna filma, autor brojnih članaka i pamfleta. Na mnogim naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu često je po pozivu držao uvodna predavanja ili plenarne referate u Argentini, Brazilu, Japanu, Holandiji, Portugaliji, Belgiji, Grčkoj, Izraelu, Rumuniji, Turskoj .... Za sve ovo krasila ga je izuzetna društvena aktivnost, što se vidi kroz njegovo članstvo u brojnim asocijacijama. Dobitnik je različitih priznanja mnogobrojnih povelja i plaketa. A šta reći o generaciji 1971-76. sudenata FVM u Beogradu. Mirkova uluga u našim druženjima je bila nezamenjiva. On je bio pokretač ... ostali smo bili realizatori. Sve počinjalo sa onim ~Šta kaže Mirko~ i nije se postavljalo pitanje da li će neko izostati.. Ove godine u Bečeju, kao vidno bolesnog svi smo ga dočekali na nogama ... Bio je uzbuđen i zadovoljan.. iznad svega dostojanstven. Znao je da je voljen a i mi da nas je voleo.Uveče na polasku pozdravio se rečenicom ~Nemoj neko da dogodine nedođe~ Bio je svetski čovek .. poruke iz Brisla sa zadnje konferencije FVE kao i poruka koja je sinoć stigla to potvrđuju.. ~Draga Bosa, ja sam veoma tužan .. Nemam prave reči. Mirko je bio brat za mene. Puno tužnih pozdrava, Luis Josef Pangui, Dekan Veterinarskog fakulteta, Dakar, Senegal Zoovrt je bio posebna priča. Uvek je isticao kolektiv, postignute rezultate i odmah iznosio želje za nešto više... Radio je puno još više planirao.. Mislili smo da uopšte ne ide kući. Jednom prilikom dok sam u poseti Paliću spavala u privatnom smeštaju preko puta, sedeći uveče sa domaćinima neko reče ~Idemo na spavanje već je pola 12~. Na zidu nije bilo sata..... a onda neko reče ~Doktor je sada otišao kući~ Ujutro na kafi sam mu to rekla... samo se nasmešio..... nije znao da vreme mere po njemu. Kažu da čovek umire 2 puta... jednom kada ode fizički, drugi put kada ga zaborave. Naša obaveza i bogato sećanje koje nam je ostavio će učiniti da naš Mirko dugo živi među nama. Pre 15 dana videli smo se poslednji put, malo popričali, bio je umoran. Ostavila sam ga u snu koji je bio jači od njegove želje da pričamo... i otputovao. Neka ti je miran večni san druže moj.
Neka mu je večna slava i hvala Prof Dr Bosiljka Đuričić |
