Prijemu povodom dvadesetogodišnjice stranke prisustvovali su pored istaknutih ličnosti iz oblasti privrede i javnog života grada,predsednik GrO SVM Subotica g-din Jene Maglaji,g din Robert Santo ispred DS,kao i gosti i funkcioneri SPO gdin Milan Đukić,poslanik SPO u pokrajinskoj skupštini,kao i gdin Saša Stevanović predsednik izvršnog odbora SPO Vojvodine.
Sledi tekst koji je tom prilikom pročitan...
Programsko rađanje Srpskog pokreta obnove događalo se pre uvođenja višestranačkog sistema u Jugoslaviji, na tribinama valjevskog "Glasa crkve", koje je organizovao sveštenik Ljubomir Ranković. Ta protestna okupljanja i varnice otpora podsticala je i hajka vlasti na romane "Nož", "Molitva" i "Sudija" književnika Vuka Draškovića.
Formalno, međutim, Vuk Drašković ulazi u političku arenu tek 6. januara 1990, kada pristupa novoosnovanoj Srpskoj narodnoj obnovi (SNO), koju će ubrzo da napusti i sa svojim kumom Vojislavom Šešeljem, 14. marta, osnuje Srpski pokret obnove (SPO). Inicijativni odbor od trideset i jednog člana (16 Draškovićevih i 15 Šešeljevih pristalica) odlučio je da Vuk Drašković bude predsednik, a Vojislav Šešelj potpredsednik SPO.
Savez dvojice disidenata i kumova neće potrajati ni tri meseca. U zemunskom restoranu "Roleks", 8. juna, Vojislav Šešelj i njegove pristalice isključene su iz SPO, a Vuk Drašković će stranku da povede smerom koji će protiv SPO i njega pokrenuti sav represivni i propagandni aparat tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, njegovog režima, njegovih štula u opoziciji, doušnika i plaćenika.
Bilo je to vreme globalnog zemljotresa koji je rušio Berlinski zid, Varšavski pakt i Sovjetski Savez, i kada su munje na nebu iznad Jugoslavije najavljivale i slom tadašnje nam države. Sa režimskim diplomama "najopasnijeg i najekstremnijeg srpskog nacionaliste", Vuk Drašković se suprotstavlja histeričnoj plimi u Beogradu da je "svaka Jugoslavija srpska grobnica" i da je njen raspad "istorijska prilika za stvaranje Velike Srbije", čije su zapadne granice Karlobag - Karlovac - Virovitica - Ogulin. Iako je ranije, kad je verovao da je Jugoslavija večna, u propovedanju ugroženosti Srba u Hrvatskoj, BiH, na Kosovu i u Makedoniji, išao dalje od mnogih, čak i od svih, Drašković je, naglo, počeo da koči sopstvene emocije i prejake reči, shvatajući nadolazeću opasnost i nesreću po sve u Jugoslaviji, a najviše po Srbe same. On je za dogovore, za reformisanje Jugoslavije i u konfederaciju i u savez država, za svako rešenje koje će sprečiti rat i ludilo.
Na nesreću, ogromna većina Srba i u Srbiji i u Jugoslaviji bila je, kao omađijana, Slobodanom Miloševićem. U jednom čoveku mentalno zavetovanom prašnjavim brošurama mrtve Kominterne, uz to i spremnom da svojoj pohlepi za tronom i slavom žrtvuje sve i svakoga, prepoznavali su nacionalnog mesiju, novog Dušana i novog Karađorđa. Bogotvorili su ga i pismeni i nepismeni i bivši partizani i bivši četnici i vladike i pisci i akademici.
SPO je, bez sumnje, progovorio glasom jeretika, kada je, posle razlaza sa Vojislavom Šešeljem, novu nacionalnu ikonu označio kao najveću nacionalnu grešku i nesreću. To bogohuljenje i svetogrđe SPO-u su utisnuli žig nacionalnih izdajnika!
Progonjen i klevetan od svih, SPO tutnji Srbijom kao oluja. Kao košava. Kao poplava u plavom, koja je kršila sve prepreke i zabrane, stižući i do poslednjeg planinskog zaseoka.
Ne ratu, ne razbijanju države, ne zločinima, ne očuvanju komunizma, ne sukobu sa svetom, ne izolaciji, ne budalama koje su se uznosile, ne fukari koja je sticala sreću na nesreći. Ljudi SPO širili su Srbijom seme bune, snažili veru i nadu.
Pretesni su bili trgovi i poljane u Srbiji da prime sve one koji su na skupove SPO odlazili kao na hodočašće. Snaga otpora osiljenom zlu koje je proizvodilo samo smrt, izbeglice, pljačku i jade, poništavala je razliku između ljudi iz gradova i ljudi sa sela, između mladih i njihovih očeva i dedova.
Čitavi pukovi mrzilaca, pakosnika i plaćenih lažaca unajmljeni su za rušenje SPO, a pre svega njegovog harizmatičnog lidera. Svemoćnoj i za sva zla uvežbanoj tajnoj policiji Slobodana Miloševića, Drašković je bio službena obaveza prvoga reda. Njihova bojna šifra "unutrašnji neprijatelj" i "unutrašnji terorizam" odnosila se gotovo isključivo na Vuka Draškovića.
Sve to zajedno, pa ni Draškovićevo hapšenje 9. marta 1991, kad je predvodio najveće demonstracije protiv Miloševića i njegovog režima, pa ni brutalna policijska tortura nad njim i njegovom suprugom Danicom, 1. juna 1993, nisu mogli da slomiju ni SPO ni njegovog vođu. Neki jesu napuštali bojno polje, umorni od borbe koja im se pričinjavala uzaludnom ili su bili ucenjeni od tajne policije i njenih eskadrona smrti koji su formirani. Neki su iz SPO prelazili u druge stranke opozicije, gde je rizik od hapšenja, premlaćivanja ili smrti bio daleko manji, a mogućnosti političke promocije i komotnije i bezbednije, jer je poslaničke mandate i funkcije po opštinama u kojima je pobeđivao, SPO nesebično poklanjao koalicionim saveznicima. Ipak, bilo je mnogo više onih koji su stajali pod plavu zastavu SPO nego onih koji su menjali barjake i kape, pa je stranka, posle tromesečnih demonstracija `96. i `97. i nakon NATO bombardovanja Srbije `99. godine, postala najsnažnija partija u Srbiji.
Tada Slobodan Milošević izdaje naređenje svojoj Službi bezbednosti da ubije Vuka Draškovića. Na Ibarskoj magistrali, 3. oktobra `99, kamionom Državne bezbednosti, natovarenim peskom i eksplozivom, bivaju ubijeni ljudi iz vrha SPO koji su, zajedno sa Draškovićem, putovali na izlet na Ravnu Goru. Ubijeni su Veselin Bošković, Zvonko Osmajlić, Dragan Vušurović i Vučko Rakočević, a Vuk je, čudom nekim, preživeo.
Vuk Drašković je 10. januara 2000. godine u koaliciju DOS, kojoj je napisao i program i dao ime, okupio "sve što u Srbiji mrda protiv Miloševića", a sa ciljem jedinstvenog nastupa i obaranja diktatora i ubice na predstojećim izborima. Pobedi nad Miloševićem on je podredio i sve razloge da bude ogorčen na mnoge saveznike iz opozicije, koji su ga izdali posle masakra na Ibarskoj magistrali, tvrdeći da to i nije bio zločin nego obična saobraćajna nesreća, i koji nisu izjavili ni saučešće!
Vrhunac tog političkog i moralnog beščašća ponoviće se uskoro, i to još drastičnije. Vuk Drašković odlazi, na kratko, do svog stana u Budvi, da napiše strateški proglas koalicije DOS. Milošević u Budvu šalje atentatore. Na lidera SPO i DOS pucaju osam puta, sa razdaljine manje od tri metra. Dva kuršuma pogađaju ga u glavu, ali je on, opet, preživeo.
Tada se događa nezamislivo. Čelni ljudi koalicije DOS oberučke prihvataju laž Miloševićeve propagande, da nikakvog atentata u Budvi nije ni bilo, nego je to sve izrežirao Vuk Drašković, sa ciljem svoje dodatne političke promocije kao žrtve, kako bi za SPO prigrabio što više poslaničkih mandata i ostalih funkcija koje osvoji DOS!
Lider SPO, posle budvanskog atentata, nije mogao da se vrati u Srbiju, jer ga je u Srbiji čekala sigurna smrt, nije mogao ni da opovrgne tvrdnje o režiranju atentata i zaustavi kampanju njegovog promovisanja u moralno čudovište spremno da, zarad svoje slave, puca i u sebe samoga. Pod tim utiskom, da je njihov lider vlastoljubivi pohlepnik bez ikakvih moralnih obzira, za samo dva meseca posle budvanskog atentata, oko 600.000 ljudi, koji su deceniju celu bili uz Draškovića i SPO, napustili su SPO i prešli u druge stranke opozicije. Velika i plava reka SPO, koja je od leta 1990. do leta 2000. godine, plavila Srbiju, naglo se povukla i pretvorila, takoreći, u ponornicu.
Pad Slobodana Miloševića, 5. oktobra 2000. godine, kruna je desetogodišnje borbe i žrtava SPO. Ta kruna pala je, kao usud, na pobednika. SPO nije preskočio izborni cenzus i našao se izvan republučkog parlamenta postmiloševićevske Srbije.
Odbačeni pobednik vratio se na trgove i ulice, kao opozicija vlasti koalicije DOS, koju je stvorio SPO. Opet su održavani sabori bune na Ravnoj Gori, opet je organizovan 9. mart, Vidovdanski sabor, opet je SPO talasao od grada do grada, od sela do sela i od kuće do kuće.
Koji minut posle podneva, 12. marta 2003. godine, premijer DOS-ove vlade, Zoran Đinđić, ubijen je na pragu zgrade Vlade Srbije. Ubili su ga isti zločinci koji su počinili masakr na Ibarskoj magistrali, koji su ubili bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, novinara Slavka Ćuruviju, koji su pucali na Vuka u Budvi...
U koaliciji sa "Novom Srbijom", strankom koja se odmetnula od SPO 1997. godine, SPO se, u decembru 2003, vraća u parlament, a Vuk Drašković, u novoj Vladi, dobija resor ministra spoljnih poslova Državne zajednice Srbija i Crne Gora.
U maju 2006, Crna Gora proglašava nezavisnost, a u januaru 2007, na izborima u nezavisnoj Srbiji, SPO propada sa svojim izbornim programom "Za evropsku Srbiju" i ponovo je vanparlamentarna stranka.
Sa istim programom, u maju 2008, u koaliciji sa DS, SPO se, opet, vraća u parlament i dobija resor dijaspore u Vladi Srbije.
SPO je, za 20 godina svog postojanja, uvek bio izuzetak. U pobedama se nije gordio, u porazima i padovima nije se predavao.
Sa svim svojim uzletima i padovima, bitkama i žrtvama, zabludama i manama, SPO je bio, jeste i biće nešto posebno i više od klasične političke stranke.
Uzbunio je i uzbudio Srbiju na način koji se ne može ni ponoviti ni oponašati.
Prvi je SPO komunističkom Srbijom proneo srpsku trobojku bez petokrake i zapevao "Bože pravde". I ta trobojka i himna i nemanjićki grb sa krunom istorijske su pobede SPO.
Prvi je SPO uzdigao tri prsta, kao nacionalni pozdrav, i to bez dogmatske zapovesti šta ta tri slobodna i rastavljena prsta u zamahu znače. Da li sveto hrišćansko trojstvo, da li trojstvo Rastka Nemanjića, Njegoša i Karađorđa, da li trojstvo vere, ljubavi i nade? Ili sve to zajedno? U srpskom narodu, danas, ta tri prsta dižu svi.
Svu svoju oružanu policijsku silu, čak i konjicu, i dresirane pse, i bojne otrove, Slobodan Milošević je 9. marta 1991. poslao na demonstrante koje je predvodio SPO. Taj datum postao je simbolom bune i slobode u novijoj istoriji Srbije.
Samo jednom su tenkovi vojske u drugoj polovini 20. veka izvedeni, u ratnom rasporedu, na ulice Beograda. I to se desilo 9. marta 1991.
Prvi se SPO popeo na Ravnu Goru i otkopao zakopanu istinu da je general Dragoljub Mihailović bio vođa prvog antifašističkog pokreta otpora u okupiranoj Evropi, a ne srpski Ante Pavelić. Zvanična rehabilitacija oklevetanog i ubijenog srpskog generala i njegove vojske, istorijska je zasluga i pobeda SPO.
Prvi je SPO u Srbiju doveo u izgnanstvu rođenog i odraslog sina poslednjeg našeg Kralja, Petra drugog Karađorđevića, kome su komunistički pobednici oteli i krunu i državljanstvo i otadžbinu. Zasluga je SPO što su danas i Kruna i glava Krune u Srbiji, a nema nikakve krivice SPO u tome što Kruna nikako da se nađe na toj glavi.
Iako satanizovan, proganjan i zlostavljan od režima koji je baštinio komunističku veru, SPO je, ubrzo po svom osnivanju, usvojio Deklaraciju o nacionalnom pomirenju između bivših partizana i bivših četnika i njihovih potomaka, između "srpske leve i desne ruke".
Sve demokratske i antirežimske saveze i koalicije, od 1990. pa do 2000. godine, stvarao je i predvodio SPO. I Depos i Zajedno i DOS.
Skoro svi ubijeni i od režima zlostavljani opozicionari bili su članovi SPO.
SPO je i jedina stranka koja je, voljom birača, dva puta izbacivana iz parlamenta i oba puta se vraćala.
Daleko od toga da je SPO kao Feniks koji raste iz svog pepela. SPO i obara i uzdiže njegova istorija. Zbog te istorije, SPO je osuđen da bude kažnjavan i za najmanje mane. Zbog istorije, istovremeno, SPO se ne može uzdrmati niti razoriti u svom temelju.
