Gospođe i gospođo, prijatelji...
Kuda ide Srbija, pokušam da otkrijem jedno poslednjih šezdeset godina, i nikad nisam uspeo da utvrdim jer je ili tapkala il je sedela negde bezbrižna, jel... ili je tvrdila da ide napred, ili je optužuje da ide nazad. Tema kao tema: mali filozofski traktat, na koje ne moramo većeras obraćati neku posebnu pažnju, nego samo na neke pojedinosti koji su u ovom trenutku važni. Glumac je obavio veliki deo posla... Napravio čovek predstavu, rekao otprilike najvažnije stvari, i ostavio nas je ovako unesrećene da idemo tim tragom. Stvarno mi je delovao ozbiljno, kao Emil Zola, kad se naljuti.. i jako mi je imponovao.
Ali, ovo je Vojvodina. Ja Vojvodinu znam. Ne samo zato, što sam ovde, u prolazu rođen, ne samo zbog toga što sam ovde živeo, i kad se razgovara sa subotičanima, moramo biti neobično oprezni. Jer znam, nisu oni neki posebni autonomaši, koji bi se odvojili, ali vole da budu tretirani kao posebni ljudi. Takvi su i moji Sremci, koji kad ih neko pritisne, da urade nešto, što im se ne dopada, a kad im se to dopadne, kaže, e sad neću ni kako ja hoću. To je iz naše psihologije poznato... ono što mene u ovom trenutku zanima, to je kako nas zaglupljuju. Pogledajte navalu jednog velikog jezika, na solidan srpski jezik, za šest vekova je uneto mnogo turcizama, mi više i ne razmišljamo, šta je ortak, pazar, avlija, to su reči odomaćeni... a sad ovaj jezik, engleski jezik, koji ima nameru da ukine otprilike dve hiljade jezika na svetu, da bude prvi, on bi voleo jedini, ali neće moći zbog ruskog, neće moći zbog francuskog, neće moći zbog nemačkog, i budimo iskreni, ni zbog talijanskog, koji se drži, ali napada male jezike kao što i napada male države. Mi već, vidite i na televiziji, upotreba engleskih tuđica, uvukla se svugde, čak i u naš Parlament, koja doduše nije neka velika retorska scena, tamo se čuje više gluposti, nego u kafani, ali je činjenica .. čast izuzecima - primedba od Jorgovanke :)... Znači živimo u jednoj državi u kojoj je po onoj narodnoj: riba smrdi od glave, glava bolesna. Više nije u pitanju, hoće li biti izbora nego da se moraju odigrati brzo. Referendum je neka vrsta lobotomije, treba videti, šta je u tim glavama. Treba videti zašto su ljudi, koji danas vladaju, toliko uporni, toliko uvereni da su jedini, i toliko uvereni da su u pravu. Javna je tajna, da na večeru, da ih pozove američki ambasador, na večeru, otišli bi svi, ali ne idu oni na večeru, trče oni u ambasadu na viršle i jedan konjak, kad ih pozovu, za "thanksgiving"... Odu oni tamo, proslave se , rukuju se, vide se, i osećaju se kao da su na svojoj teritoriji, da su dobili instrukcije. Neko je pominjao nevladine organizacije, to je ogromno zlo. Protiv koga ne moramo biti, ali dužni smo da budemo tamo, gde se vide da izdaju nacionalni interes.
Evo, za tri-četiri dana i mi ćemo biti predstavnici u našoj Skupštini, na velikoj jednoj probi, na probi da se proturi reč: genocid, makar i lokalni, opštinski genocid, koji to kažu, i ako ste slušali pažljivo, odgovor na pitanje: Kuda ide Srbija? daje ugledni član Demokratske stranke, njen prvi predsednik, gospodin Mićunović, koji nonšalantno, u jednoj TV emisiji ispričao da reč genocid i nije tako strašna. Rekao je, bilo je genocida u devetnaestom veku.. bilo u dvadesetom veku.. Hrvati su vršili genocid nad srbima, Turci nad Jermenima, i to se vremenom zaboravilo. Preporuka da zaboravite nešto što se vašem narodu dogodilo, spada u odvratne preporuke, i jasno je da bi najpravednije bilo ako već se glasa za rezoluciju, da bude jedna rezolucija, u koje će ne taksativno, nego politički ispravno biti navedeno šta se događalo u građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji u celini. Jer ako izađu dve rezolucije, ako pobedi ideja da se napravi naša rezolucija unutrašnjim prilikama, onda je to velika pobeda demokrata. Iz prostog razloga, što druga rezolucija za ličnu, za internu upotrebu, nju u svetu neće niko citirati, neće je niko zapaziti, i nikome nije upotrebljiva. Srpska napredna stranka, koju sam sticajem okolnosti sam birao, kojoj pripadam, ima pretenziju da ne bude obična stranka. . da bude pokret... Nas ne interesuje bukvalno, samo naše članstvo, nego svaki Srbin, da upotrebim i onu drugu reč: svaki građanin Srbije jer je rado upotrebljavaju naši politički protivnici, kad govore o Srbima, misleći da je građanin veća titula od nacionalne. U nečijoj svesti jeste, ajde da kažemo, i mi. Svi građani Srbije moraju biti zainteresovani da ovo prestane.
Šta je ovo, ne vredi ni opisivati. Svi dođivljavate isto, što i mi. Svi gledate istu televiziju. Svi imate iste porodične probleme. Ogromna većina ljudi u Srbiji ima socijalne probleme. Postoje drugi problemi: porodični. Kako ja volim da kažem, u Beogradu se to razmnožilo: mama pije, tata se kuva a dete nema ni za drogu. Znači, živimo u vreme, koje svi prepoznajemo, svima nama je to vreme isto, i kao što je rekao gospodin Zola, glumac: sramota je u nečem ne učestovati, sramota je da to prođe mimo vas. Nije više u pitanju čak ni kakvi ćemo mi biti. Nije više u pitanju čak ni to, koliko ćemo biti bolji od onih, koji su sad na vlasti. U pitanju je gospođe i gospodo, da ovo mora da prestane. Jer ako ovo ne prestane, mi i demo u potpunu entropiju, a entropija je smrt drušva. Zbog toga su se u istoriji u svetu događale revolucije. Revolucije su, kao što znate, kontrarevolucionarne.R odma kada se dočepaju tuđeg dušeka, povuku WC, počinju da žive neki svoj život, u kome su vladajuća klasa. Revolucije ne menjaju sluge, one menjaju gospodare. U tom smislu sam konzervativan. I završiću to tako, da vas samo opomenem, da je život jedne države jedan produženi trenutak ljudskog života. Izračunao sam jednom, da osam mojih vršnjaka, odavde, sa ovog stola, vode do Boja na Kosovu. Vraćaju nas u ono vreme, traže da ga zaboravimo, da ga se odreknemo, da prestanemo da o tome mislimo, i jedino tako možemo biti Evropljani i ljudi.
Pošto sam pisac, častiću vas na kraju, da ne bude da sam došao samo da se bavim politikom, krajem jedne svoje pesme, koji je moj privatni, politički književni program, i kazaću je kako se kaže na književnoj tribini:
"Znamo, Amerika divna je, i u Evropu slivna je, od vrha pa do dna.
To znaju čak i bludnice, iz ove Evroludnice.
To svaki ludak zna. Srbijo, slabo branjeno, zar si u mozak ranjena,
pevam ti sed i bled. Muče te noćima, danima, a jedino ih zanima:
Zašto ne kenjaš med?
