U sali restorana elitte Mala gostiona održan je okrugli sto na kojem je bilo prisutno pedesetak novinara iz regiona severne Bačke. Diskusija je počela referatom koji je podneo Milenko Popadić koji ovde prenosimo u celini kao i sve ostale kritike i svedočenja o propasti profesionalnog novinarstva. Ostali govori učesnika su prikačeni kao pdf aplikacija uz ovaj izveštaj.
Citat - zaključak Đorđa Dragojlovića (bivši urednik Subotičkih novina):
Suština onog što hoću da kažem i s time završavam. Ono za šta se ovde zalažu udruženja novinara, prema tome NUNS i ostala udruženja je da se privatizacija mora sporvesti itd..da bi se smanjio uticaj lokalne politike na lokalne medije. Ja bih rekao potpuno suprotno i to iz vlastitog iskustva a kao što vidim i iz iskustva ostalih koji su ovde govorili. Mediji su postali još na vulgarniji način izloženi manipulacijama dnevne politike. Ne samo lokalne nego i mnogo šire!
*
Milenko Popadić
LOKALNI I MANJINSKI MEDIJI - NUNS
-----------------------------------------------------
Lokalni mediji u severnoj Bačkoj, uz delimični izuzetak onih koji su još na budžetu, već godinama tragaju za izlazom iz manufakturnog oblika rada kakav je dominirao u Evropi od 15. do 17. veka. Zahvaljujući, pre svega, sveukupnim tranzicionim, inflatornim, konfliktnim, politički labilnim i često promenljivim političkim elitama koje su Srbiju, poslednje decenije najčešće napamet vodile ka evro-demokratizaciji, mediji su potiskivani na slepe koloseke, a njihovom, usudio bih se da kažem, zakonski nedorečenom privatizacijom, princip odnosa prema javnosti sveden je na pojedinačnu hrabrost pojedinca ili moral i lično raspoloženje vlasnika medija.
Imali smo, odmah da kažem, i u Subotici, ali i u Bačkoj Topoli, poprilično čudne kriterije prilikom dodeljivanja radio i TV frekfrencija, ali i nekorektna privatizovanja Javnih preduzeća koja su se bavila informisanjem. List stariji od veka, "Subotičke novine", na primer, doživljavao je, nakon privatizacije, svoje ekonomske i druge Golgote. Oni koji su u njemu proveli godine i godine života nastavili su da rade, ali pritom nisu imali nikakvih mogućnosti da ga valorizuju. Za novinare to je značilo primena receptu, "snalaziti se" i po nekoliko meseci, ali biti pritom gladan i častan, ugledan i dostojanstven. Trebalo je odolevati i odoleti pritiscima koje su vlasnici nametali ili nameću "svojoj manufakturi", a po principu "što više vama dam, manje će ostati meni".
Treba li ovde, na primer, otvoriti pitanje položaja lokalnog ili manjinskog medija čiji je vlasnik član političke stranke. Kako to funkcioniše s novinarskog, kako sa zakonskog i kako sa političkog stanovišta?
Novinarska čast i dostojanstvo, s praznim stomacima u okolišu sveopšteg grabeža za sticanjem bogatstva, opstajali su samo tu i tamo. Treba, uostalom, samo letimično unazad pogledati koliko je i kakvih priloga objavljeno, našta su oni ukazivali i gde su završili njihovi junaci - najbolji privrednici, najbolji menadžeri, najbolje firme ili nezamenjivi političari….
Danas u regionu imamo redovan izlazak novina i emitovanja radio i TV programa, ali skoro redovno-neredovne i mizerne isplate zarada. Takva atmosfera ne doprinosi nikakvoj niti demokratizaciji, niti razvoju slobodne novinarske reči, jer se od pamtiveka konj vezuje gde mu kazda kaže. Ima najava da će ovde uskoro neki lokalni mediji biti i ugašeni, a oni koji kako-tako opstaju, u situaciji su da se izlažu pravim vratolomijama da bi uredniku napisali traženi tekst.
Kako živimo u državi u kojoj se njeni moćnici oglušuju i o traženje informacija državnog poverenika, kako onda očekivati od novinara u lokalnom mediju da napiše poželjni tekst, a da budu i siti vuci, i koze na broju i gazda zadovoljan.
Možda je zato naziv ovog Okruglog stola "položaj lok.media" pomalo neprikladan, jer vreme u kome živimo lokalni mediji nisu ni u kakvom položaju. Oni su su na ležaju. Možda samrtnom, jer poredak nabujale kriminalizacije i tajkunizacije i ovde, ali i u komšiluku, (u Kikindi ili Somboru), drži polugladne ljude na radnim mestima tražeći od njih da rade, podrazumeva se da pritom poštuju Zakon, lični i profesionalni dignitet. Njihove mesečne zarade, po mojim saznanjima, u subotičkim medijima, iznose od 18 do 27 hiljada dinara.
Novinari na lokalu, pokrajini ili republici, nemaju svoj staleški sindikat i nemaju načina, da se legalnim sredstvima bore za dostojanstveniji položaj. Situaciju pogoršava činjenica da su kupci medija obavezani da najduže do pet godina ne menjaju delatnost. Mnogi su ih , naravno, kupili zbog objekata i čekaju istek ovog vremena kako bi u kupljene objekte smestili nešto profitabilnije. Na primer banku.. Oni koji su ih sami osnovali i pritom dobili tražene dozvole za rad, ovim se poslom, uglavnom, bave uzgredno. I, trljaju ruke pred izbore. Za njih su izbori "badnji dan", jer se politička predstavljanja plaćaju u "kešu", a iznose im, opet, određuju Pravilnici tako sastavljeni da se njihovi tvorci oduže za paprenu članarinu od koje žive lepo, lepše i najlepše.
Novinari su, definitivno, izgubili i Rat i Mir i nemaju nikakve šanse za dobitak. Ni rata, ni mira. Valjda zato što je Tolstoj odavno upokojen.
U Subotici, na medijskom lokalu, nemamo uočljivu ksenofobičnu i antievropsku opciju u svim vidovima komunikacija. Još nas pojedini ministri nisu prozivali da im "uznemiravamo ovce", još niko nije ubijen, ali mi svi dobro znamo da ova zemlja ima Agencije i Registare čiji (državni) službenici imaju mesečne plate koliko mi možemo zaraditi za godinu dana, znamo da je to novac koji se deli po političkoj podobnosti, a ne radom, znamo da naša vlada, kada je ona u pitanju ili njena Ministarstva, ne škrtare u potrošnji novca svojih građana i da je tamo neke lokalne medije prepustila, kako se to srspsko-domaćinski kaže - tržištu.
Mi ovde, danas, moramo govoriti i o izgnanima.iz profesionalnog dostojanstva Mi govorimo o sebi. Mi ne govorimo o onima koji magistriraju i doktoriraju na privatnim fakultetima uz obilne novčane uplate, a potom nam prodaju pamet uz zelene salate. Mi smo u otimačkoj tranziciji, a ne u moralnim okvirima koji tretiraju ljudskost kao vrlinu, mi smo,dakle, u zemlji u kojoj ništa nije dozvoljeno, naravno, ako nije dovoljno plaćeno.
Dozvoljeno je samo da novinari ne budu plaćeni za svoj rad onako kako to misle i odluče ljudi koji niti znaju, niti umeju, niti su ikada bili u toj profesiji, a zaseli su u nju ili zbog novca ili političke volje.
Nekada smo, drage kolege, slušali radio ili TV emisije i učili se, potsetila me je jedna učesnica ovog skupa, lepoj rečenici, lepom govoru, lepom ponašanju. To nije bilo vreme kada je grupa ili grupica ljudi odlučivala kome će se dati frekfrencija za rad i kako on treba da radi, odnosno, po kojoj ceni može da radi to što radi. Po kojoj se to ceni može zagađivati medijski prostor. Ima li to, uopšte, cenu.
Trebalo je, svakako, da se za podatke u ovom današnjem besmislenom lamentiranju obratim nekom od hiljada i hiljada PIAR-a koliko ih ima ova država. Te je PIAR-e država ovlastila da pita u naše ime, da misli u naše ime i da saopštava u naše ime.
Subotički mediji, koliko znam, još se nisu spustili na nivo nametnutih mišljenja, ali do toga će, neizbežno doći.
Budućnost će, svakako, pokazati da li svaka lokalna samouprava u Srbiji treba da ima "svoj" medij, elektronski ili štampani, kojim će puniti uši svojim glasačima ili će se ta priča okončati na smetlištu istorije, kada ih država rasproda .
Kao novinar koji je u ovom poslu skoro četiri decenije i koji je zbog godina, već u sferama senilnosti, mogu se poslužiti i "mojim vremenima". i, ako dozvolite, na svoj način parafrizirati Katona Starijeg: "Ja, ipak, mislim, da vlast koja toleriše primitivizam svojih ministara, bahatost svojih službenika, koja se mnogo ne sekira oko rasipništva narodnog novca, koja dozvoljava da joj mediji, a posebno siromašni rođaci iz provincija s kojima se može poprilično i za mali novac manipulisati, treba razoriti".
Tajkunizirana i kriminilizovana, korumpirana i bahata Srbija, bar što se tiče položaja dela lokalnih medija, ni po čemu nije dostojna da se uvrsti u red evro-demokratskih zemalja gde novinari mogu reći i napisati šta je pop, a šta bob, a pritom zbog toga ne snositi posledice. Ni na globalnom, ni na lokalnom nivou. Zna se i zašto, a to na ovom mestu ne treba ponavljati.
Kada smo početkom 90-ih, nas stotinak (bar toliko ih se sećam) osnivali NUNS, svim bićem smo želeli promene, verujući u demokratiju. Nismo tada ni pretpostavljali da će nas ta demokratija ostaviti na samom dnu egzistencije.
I u lokalu i u globalu.
I, na kraju, izvinite ako sam promašio temu i pokvario naše mišljenje o našem položau, našoj moći i našem uticaju "na lokalu".
Milenko POPADIĆ, novinar
U Subotici, 15. novembra 2008.
*
Preneto iz Danasa
Većina medija u severnom delu Bačke nalazi se u teškom položaju, bilo da su u pitanju privatizacija, problemi sa frekvencijama ili materijalna situacija i medija i novinara koji u njima rade. Poseban problem je s medijima na manjinskim jezicima - mađarskom, bunjevačkom, hrvatskom, romskom - koji se nalaze u nedefinisanom statusu. Privatizacija i izlazak na tržište, po mišljenju samih novinara, dovela bi do gašenja većine takvih medija zbog male čitalačke publike, dok ostajanje pod ingerencijom nacionalnih saveta manjina organičava profesionalnu slobodu.
Takođe, mediji koje su do sada finansirale opštine čeka neizvesna sudbina u privatizaciji, zbog čega mnogi priželjkuju da na neki način ostanu povezani s lokalnim samoupravama. Ovo su neki od stavova iznetih na okruglom stolu koji su na Paliću tokom vikenda organizovali Nezavisno udruženje novinara Srbije i Misija OEBS-a.
Ipak, predstavnici NUNS-a i OEBS-a, kao i Nezavisnog društva Vojvodine, založili su se za privatizaciju opštinskih medija.
- Svako mešanje države je na štetu profesionalnosti. Elementarna stvar je da mediji budu privatizovani. U Evropi ne postoji nijedan državni medij. Država je najpokvareniji i najgori vlasnik medija. Tržište nije idealno, niti će rešiti sve naše probleme, ali je bolje rešenje od medija pod državnom kontrolom. Problem je što osam meseci nakon tranzicije mi ovde pričamo kao da smo na samom početku - poručila je Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a.
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV-a, naglasio je da „mora biti jasno da politici i državi nema mesta u medijima, ako se želi profesionalno novinarstvo“.
Predstavnici nekoliko manjinskih medija (Hrvatska riječ, Bunjevačke novine, Program na hrvatskom Radio Subotice) zaključili su da na okruglom stolu nisu čuli nikakvo rešenje koje bi se na njih odnosilo.
- Preko projekata se ne možemo finansirati, jer su to sporadična sredstva. Naši mediji se ne mogu prepustiti tržištu, zbog malog broja komzumenata. Čak i predlog da država finansira 30 odsto, a da 70 odsto mediji sami zarade, nije ostvariv. Mora se imati u vidu da manjinski mediji imaju nešto drugačiju ulogu od ostalih lokalnih medija. Oni treba i da informišu, i da edukuju, i da neguju i čuvaju kulturu, da se bave očuvanjem jezika. Većina toga ne spada u komercijalne sadržaje, većje deo prava koja su garantovana zakonom, o čemu država treba da vodi računa - rekla je Jasminka Dulić, urednica Hrvatske riječi.
info: Danas
