U ponedeljak 23. aprila ove godine održan je u Plavoj većnici gradske kuće okrugli sto o pozorištu. Na ovom stolu konačno su izrečene prave istine o subotičkom pozorištu i donesen konačan sud da pozorište treba srušiti. Slušajući diskutante suočila sam se sa sopstvenom reakcionarnošću i konzervativizmom i shvatila da prilikom iznošenja svojih stavova o pozorištu nisam bila u pravu. Tokom dvočasovnih izlaganja izneseno je mnogo mišljenja i objašnjenja onoga što je do sada bilo pogrešno interpretirano i o čemu su u javnost procurile neistine. Tako da mi je tokom diskusije sve postalo potpuno jasno. Iako nikom od pozvanih, odnosno novinarima nije bilo dozvoljeno da postavljaju pitanja, a doskorašnji glavni gradski arhitekta nije ni imao pristup u salu, argumenti učesnika su bili toliko čvrsti da sam se uverila kako više nema nerazjašnjenih pitanja u vezi nove zgrade pozorišta. Osim toga postalo je jasno i to da su svi oni koji su protiv rušenja pozorišta zapravo neprijatelji razvoja, neprijatelji grada, neprijatelji pozorišta, neprijatelji građanstva, neprijatelji tri pozorišne drame, odnosno strašni reakcionarni elementi koji žele točak istorije da okrenu unazad, a da su građani ovog grada jednoglasno „za“ projekat novog pozorišta. Pa neću onda valjda ja da budem taj neprijatelj.
Izvinjavam se čitaocima što sam ih dovodila u zabludu, budući da su izlaganja sa okruglog stola opovrgla u potpunosti moj stručni stav, koji nije, pokazalo se, uopšte stručan. Čulo se na tom stolu na primer da grad treba da živi. Ja sam mislila da grad svakako živi, no zapravo nisam u pravu, grad će jedino i može da živi ako ima novo i moderno pozorište.
Jedan od učesnika je predložio da se ispod pozorišta napravi podzemna garaža kako bismo jednim udarcem ubili dve muve: dobili novo pozorište i novu garažu. Reakcionarna ideja revitalizacije pozorišta i hotela zamenjena je vrlo modernom i razvojnom: pozorište i garaža. Meni se činilo da bi revitalizacija luksuznog hotela u delu objekta pozorišta bila funkcija koja bi mogla da hrani pozorište. Ali ne, taj je stav potpuno pogrešan, dobitna je kombinacija pozorište i garaža, samo nisam razumela da li će garaža da hrani pozorište ili pozorište garažu. Naš zamajac razvoja, čitaj pozorište, otvoriće čak 260 novih radnih mesta. Sigurno ćemo u velikoj meri rešiti nezaposlenost u gradu. A ako ispod bude i garaža i više od toga.
Ono što me je na okruglom stolu najviše impresioniralo bilo je objašnjenje novog projekta pozorišta gde se zagovara izgradnja modernog pozorišta. Tako nećemo sada definisati fasade da one ne bi zastarele za pet godina kada dođe vreme da budu izgrađene. Ranije nisam razumela kako ćemo rešiti problem zastarevanja ovih fasada, kada budu definisane, za naredni period od pet godina. Izbegavanje zastarevanja, odnosno težnja da uvek budemo moderni i u trendu osnovna je težnja moderne arhitekture, zaključila sam ja, a klasična pozorišta su konzervativna pošto uvek imaju istu vrednost i ne zastarevaju.
U arhitekturi Vam je kao i u modi. Imate čuvene firme Versacce i Guchi (ili kako li se to već piše, nisam baš u trendu, zapravo veoma sam konzervativna), koje svakog proleća moraju izbaciti novu modnu kolekciju, a mi ćemo, ako želimo da budemo u trendu sa fasadom pozorišta, takođe morati, s vremena na vreme da preuređujemo fasadu. Nije važno što će se uskoro doneti zakon o lokalnoj samoupravi, zapravo to je i najbolji deo onoga što će nam se desiti u vezi pozorišta, jer će pozorište opet biti naše, a ne republičko, pa ćemo sve morati sami da plaćamo. Na okruglom stolu su nam data uveravanja da će para biti pa bi zgrada pozorišta mogla da postane poligon svakoj novoj generaciji da na njoj ostavi svoj moderan pečat. Imaćemo tada stalno moderno pozorište. I moći ćemo uvek da budemo u trendu.
Sledeći je učesnik kao primer uspešne moderne arhitekture u Subotici naveo projekat robne kuće „Beograd“. Shvatila sam da se ja uopšte ne razumem u napredak i razvoj jer sam smatrala da je ta zgrada promašena i koncepcija i investicija, budući da je robna kuća prazna. Ali je ona moderna, te bismo zapravo, na tom tragu, trebali porušiti sve zgrade na Korzou i umesto njih izgraditi moderne banke u kojima će se obrtati novac kojeg će u Subotici biti u budućnosti.
Duh palanke opet se opasno nadvio nad nas. A ako želimo da budemo grad, to ne podrazumeva da u njemu odnegujemo građane, to podrazumeva novu zgradu pozorišta. Pozorište jednako grad. Pozorište može da se izgradi za pet godina, građanin možda za tri generacije, a da bi se stvorio grad treba nekoliko stotina godina. Zašto bismo mi čekali toliko vremena. Izgradimo pozorište i imaćemo grad. Ja sam bila sklona da verujem da treba da nas hrani jaka ekonomija Subotice, ali sam bila potpuno u krivu jer će nas hraniti razvojni koncept pozorišta.
Kada je davne 1854. godine izgrađeno pozorište, ono se nije uklapalo u okruženje i centar Subotice. Oko njega su bile sićušne kuće od nabijene zemlje. Pozorište je dominiralo celim gradom. Posle je izgrađena zgrada Biblioteke, zgrada nekadašnjeg Spartaka, dominantna zgrada gradske kuće i pozorište je ostalo u rupi. Pošto pozorište mora da dominira, treba ga srušiti i izgraditi mnogo veće. Posle toga moramo srušiti Biblioteku jer više neće biti dovoljno dominantna, pa ćemo izgraditi novu. Gradska kuća mora svakako da bude najdominantija, i nju ćemo porušiti i izgraditi novu. Na kraju ćemo imati mnogo dominantnih zgrada u gradu. Naravno, da ne zaboravim, moramo podići i novu zgradu Radničkog univerziteta, a i onaj kostur pored njega mora da bude još dominantniji.
Sama investicija pozorišta neće dobiti ništa ako se u gradskom budžetu ne obezbedi mnogo više sredstava da opet dobijemo brend, dodaje jedan od učesnika. Stanje današnje zgrade pozorišta pokazuje koliko je opština do sada bila u stanju da obezbedi sredstava za njegovo održavanje, odakle će se namaći onaj resto nije mi bilo jasno. Doduše da se nisu plaćali silni projekti za pozorište, već da se plaćalo održavanje zgrade ona nikada ne bi tako propala. No pošto ćemo imati para to neće biti nikakav problem.
Takođe sam mislila da se novi projekat pozorišta ne sme oslanjati na zastarele konzervatorske uslove od pre dvadesetak godina, ali je ispalo da nisu tako zastareli, tek su postali punoletni. Budući da smo tolike godine u izolaciji, jedva da neko negde putuje, šta mi znamo o tome kakva je moderna arhitektura u inostranstvu. Zaista zna li neko uopšte neku modernu građevinu? Nama to i nije potrebno, izgradićemo pozorište prema koncepciji koja je bila moderna pre dvadeset godina, prema tadašnjim konzervatorskim uslovima i jednoumlju koje je vladalo, jer se ovde u međuvremenu ionako ništa nije promenilo, pa će zgrada svakako biti moderna za naše uslove. U narednom periodu imamo mogućnost da menjamo tu fasadu pa da kada konačno budemo počeli da putujemo u inostranstvo, možemo napraviti stvarno modernu fasadu.
Izvinjavam se svima koji ovo čitaju, ja uopšte nisam stručna u ovoj oblasti, i ovo se zapravo ne događa nama, svi učesnici koje sam opisala su izmišljeni, a priča je na tragu Orvela i Koraksa u isto vreme. Lako štivo za popodnevnu zabavu. Bio jednom jedan grad.
Nedavno je jedan političar rekao na televiziji da su političari pomalo glumci, svašta rade pred izbore, ljube svinje i ostalo. Ako je to tako onda mi već imamo pozorište i to neprestano. Zar je onda zaista važno da li ćemo graditi novo pozorište ili ne, pozorište je oko nas, naš jedini stvarni i izuzetni brend. Zato, nemojte da se ljutite. Okrenite se oko sebe, uživajte, predstava je u toku.
Viktorija Aladžić