Mišel Roman (Michell Rohmann), diplomirani hidrolog, došao 2011. godine putem projekta međunarodne razmene (CIM) preko nemačke organizacije za tehničku saradnju (GIZ). Radi kao savetnik za sanaciju jezera Palić i Ludoš pri preduzeću Park Palić.
Palićko jezero je za mene jako lepo. Ima veliki potencijal da bude ne samo turistički biser, nego da bude biser i za Subotičane, jer u blizini Subotice nema ništa drugo prirodno. Istovremeno sam ja ovde stranac. Od početka do danas, posmatram moj zadatak ovde da radim kao saventik. To nije moje jezero. Ako vi hoćete da rešite problem, mogu da vam pomognem, ali ako nećete, nemam pravo da vas nareram da rešavate.
Prvi zadatak bio mi je da shvatim šta je problem, šta su uzroci, šta se ovde radi i ko šta radi. Meni je bilo potrebno pola godine da se upoznam sa situacijom, važnim ljudima, domaćim stručnjacima, da skupljam podatke i shvatim o čemu se ovde radi.
S kakvom situacijom sam se suočio?
Bilo mi je potrebno malo vremena da to istražim, ali relativno brzo sam shvatio da su sve priče, mišljenja, strategije bile fokusirane na mulj. Deveteset posto ljudi u gradu me pitalo - hoćete li izvaditi mulj? To mi je bilo malo čudno, jer u Nemačkoj imamo iskustvo, ako se baviš vodom unutar jezera, to su simptomi, a ne uzroci problema. A kad sam čuo da su 70-tih godina isušivali jezero, za velike pare i uz velike napore sklonjen je sediment, i to mi je bilo čudno. Stari stručnjaci koji su bili uključeni u projekat rekli su mi da je 50 miliona maraka potrošeno na to. I mi u Nemačkoj smo to tako radili 70-ih. Kasnije, u 80-im i 90-im godinama došli smo u Nemačkoj do zaključka da to ne rešava problem, da je skupo, i da ponekad nema efekat. Ali, izgledalo je da se to ovde nije desilo. Strategija političara bila je – "ajde, 40 godina je prošlo, ajde da probamo isto to". Velike pare bile su angažovane za projekat izmuljavanja, za predračun itd. Nisam to direktno kritikovao, ali sam govorio da je to za simptome, a ne za uzroke. Za uzroke treba razvijati strategiju. Uzrok problema je otpadna voda.
Prečistač je dovršen 2008. i 2009. godine, u maju pušten u rad, i to je već tada dalo vidljive rezultate. Ipak nije to bilo dovoljno, jer imate naselje Palić, direktno na obali oko 7,5 hiljada stanovnika, sa samo delimično izgrađenom kanalizacionom mrežom, i sva otpadna voda završava u Paliću ili Ludošu. Taj deo naselja Palić, za koji je izrgađena kanalizaciona mreža, nije priključen na prečistač, jer fali 4 km cevi. I danas ta mreža samo skuplja otpadnu vodu koja bez tretmana ide u Palić i Ludoš. Još jedan veliki zagađivač jezera je poljoprivreda. Kada sam obišao jezero, video sam da neki ratari oru njive direktno do obale. Znači, imate samo 1m rastojanja od poljoprivredne aktivnosti do vode, i svo đubrivo, pesticidi, stajnjak, sve se spira u jezero. Ono što je đubrivo za poljoprivredu, to je đubrivo i za alge. Tako jezero sadrži previše nutrijenata, pre svega fosfor, te se alge neograničeno razmnožavaju. Treći glavni izvor nutrijenta i fosfora je gradski prečistač, pušten u rad maja 2009. godine. On je mnogo pozitivnog dopineo, ali i na tome treba još da se radi, jer taj prečistač je „samo“ standardni evropski prečistač. Na početku je dobro da to postoji, da radi i da je to najmoderniji prečistač u Srbiji, ali je to standarni evropski prečistač, a jezero Palić nije standardni evropski recipijent. Tako bi taj prečistač bio dobar za Tisu ili Dunav, ali ovde on pušta svoju vodu u plitko jezero, i zbog toga treba da skida nutrijente, pre svega fosfor, na mnogo manji nivo nego što je evropski standard.
Bilo je još dosta malih problema kojima smo trebali da se bavimo, ali glavni izvori nutrijenta su nepostojanje kanalizacije, otpadna voda iz domaćinstava, poljoprivredna aktivnost, nepostojanje bafer pojasa izmedju poljoprivrede i vode, i prečistač, iako je bolji nego u prošlosti. To je bio moj zaključak.
Dodatno, kad to pogledamo: kanalizacija, prečistač - to je vodovod; poljoprivredne aktivnosti, zeleno rastojanje, bafer pojas - to je upravljač (JP Palić-Ludoš). Suočio sam se sa situacijom da imamo u gradu različite ustanove koje imaju različite perspektive i očekivanja prema jezeru, ali nije postojala dobra saradnja niti razmena mišljenja. Uglavnom su svi imali očekivanja da bude čisto jezero, da se možemo kupati, ali mnoge ustanove su imale i mišljenja kako to postići, ali nisu sedeli zajedno za stolom i ta mišljenja stvarali u zajedničku strategiju. Na primer, te ustanove imaju i dan-danas različite zadatke, kao što Vodovod i kanalizacija ima zadatak upravljanja prečistačem, i oni su dobili zadatak - "ajde upravljajte prečistačem po evropskim normama". To su oni ispunili, ali mi imamo poseban recipijent, pa tu mora da dođe gradska odluka da kaže vodovodu - "ajde ispunjavajte naše, oštrije zahteve". Ima tu još jako mnogo takvih stvari. Ja sam osnovao prvu radnu grupu u koju sam zvao različite ljude iz različitih javnih preduzeća, npr. Zavod za javno zdravlje, koji nije imao zadatak da nešto radi, ali je radio dugogodišnji monitoring, da vidimo kakva je bila koncentracija fosfora pre i posle prečistača. To su jako važni podaci. Ja sam sve te stručnjake zvao u jednu radnu grupu, na početku smo prodiskutovali i brzo sam saznao da oni imaju bar delimično slično mišljenje kao i ja - ako se samo vadi mulj, da neće biti rešen problem. Ali je politika odlučila drugačije. Politika i stručnost bili su razdvojeni. Politika je htela da vadi mulj. Stručnost je imala da se pita o već donešenoj odluci.
U početku sam osetio da nema političke podrške da se reši ovaj problem. Mislio sam, „lepo je to, ima ovde dobrih i stručnih ljudi, ali oni nemaju moć“. Posle godinu dana sam skoro odlučio da odem odavde, „OK, pod ovim uslovima nema smisla raditi, ne možeš postići rezultate bez političke podrške, ali možeš napisati neku stratgiju, a možda se u budućnosti politička slika promeni i dođe neko ko zaista hoće da reši ovaj problem“. Onda je došla situacija da su moje stručne kolege iz grada dočule kako mislim da nema smisla da se ovde išta uradi, pa su me zamolili da ipak ostanem ovde, da se ja borim malo oštrije za ovaj projekat. „Mi živimo ovde,“ objasnili su mi, „i ako nešto uradimo protiv politike, izgubićemo posao, srušiće nam život, a ti si stranac, možeš odmah da odeš kući, ili da pokušavaš još pola godine, godinu dana, pa ako ne uspeš, onda ćeš ići kući - nemaš puno da izgubiš“. I u pravu su. Oni su mi rekli da će mi dati podršku, ali ne u javnosti. Zajedno smo smislili strategiju, ako ne može sa politikom zajedno, onda moramo preko građana. Što bolje oni znaju uzroke i posledice problema, veći će biti pritisak na politiku da nešto ozbiljno rade. Onda sam ja išao na tv, vodio lokalne novinare, i novinare iz cele Vojvodine, vodao sam ih i objasnio im situaciju, i oni su pisali članke o problematici otpadne vode. Do tada to niko nije znao, da voda ide bez tretmana u Palić i Ludoš. Kad su ti članci došli u javnost, ljudi su počeli da razmišljaju, i na taj način rastao je pritisak na politiku da reaguje. Onda je 2012. godine došlo do promene vlasti u Beogradu, i posle je situacija bila mnogo drugačija. Bilo je jasno da za ovo izmuljavanje, procenjeno na 10 miliona evra, nikad neće biti toliko novca. Nijedan donator ne bi dao pare za projekat koji kod nas ne bi imao smisla. Mi to smatramo neefikasnim i skupim.
Neko vreme je izgledalo da ja to vodim sam, jer sam tako sebe predstavljao u medijima, ali postigli smo cilj. Na neki način smo dobili podršku javnosti za našu strategiju. Ali, kada bismo pričali o spoljnom vodu i izgradnji kanalizacije, onda je bila priča, „dobro, ali to je skupo, nemamo para“. „Šta je skupo?“, pitao sam. Za nekoga je 100 evra skupo, za drugog 100 000 evra, ali nije istina da ovde nema para. Možda nema dovoljno para za sve, ali nešto para ima. Imali smo već strategiju, imali smo različite korake, ali nismo znali šta će to da košta. Sledeći korak je bio da sednemo, napravimo projekte i izračunamo otprilike koliko će sve to da košta. Počeli smo od kanalizacije, to je ipak jednostavno, kanalizacija nije čudo. Prvo je bio spoljni potisni vod sa crpnom stanicom, jer je naselje Palić oko 4m niže od prečistača. Napravljen je projekat i izračunato je da to košta 1,3 miliona evra. Onda je grad mogao reći, „ok, rešićemo to, ali nemamo 1,3 miliona evra“. Onda sam ja mogao da tražim te pare. Ipak sam ja savetnik.
Dakle, prvu godina i po uopšte nismo imali političku podršku. Onda smo neko vreme imali konsenzus, znali smo šta treba, ali nismo znali kako, i uvek se završavalo na tome „to je skupo, treba para“. Ali uvek sam pitao "Koliko skupo, koliko para?" Onda smo već prilično razradili strategiju, a krajem 2013. došlo je do promene vlasti i u gradu, i to je značilo, za ovaj naš projekat sanacije jezera jako mnogo, jer smo jako brzo imali političku podršku da stvarno rešavamo probleme, a ne samo sedimo i pričamo. Jene Maglai došao je na mesto gradonačelnika krajem 2013, i već na početku 2014. godine dao nam zvanično ovlašćenje, našoj prvoj radnoj grupi (imali smo 6-7 članova) i naš glavni zadatak bio je da ovu strategiju još jednom preradimo, ažuriramo, da ona može ići na skupštinu grada. Do tada se ona zvala Platforma za unapređenje ekološkog stanja jezera i njegove okoline. Zvali smo to platforma, u smislu da sve može da uđe u platformu. U junu 2014. smo to završili, tada se zvala Plan za unapređenje ekološkog stanja palićkog jezera i njegove okoline, i u julu mesecu taj plan je usvojen. To je tada postao zvanični dokument grada Subotice, i imali smo punu političku podršku da ga realizujemo. U avgustu 2014. godine, Maglai je dao ovlašćenje za jednu malu grupu za realizaciju te strategije (bilo nas je četvoro: Jožef Hužvar, Žika Reh, Ferenc Marton i ja). I mi smo onda imali i političku moć da podelimo javnim preduzećima zadatke. Do tada sam uvek, kad je trebalo nešto od gradskih javnih preduzeća, morao da molim - od onda smo imali moć da im naredimo. Gledali smo kako može na najbrži način, korak po korak, da dođe do realizacije. Onda smo izračunali mnogo preciznije, za svaki korak, koliko to košta. Budžet jeste bio ograničen, ali najvažnije je bilo da napravimo projekat. Jeste da je to bilo samo slovo na papiru, ali trebalo nam je precizno, zbog inostranih fondova, para od EU, i to smo i radili.
Jedan od najuspešnijih koraka uradili smo sa nemačkom razvojnom KfW bankom. Njih sam zvao na Palić prvi put u mojoj prvoj godini ovde. Oni su bili ovde, upoznali se sa situacijom, ali videli su da nema političke podrške za projekat. Oni su imali fond za jačanje biodiverziteta, i obišli su celu Srbiju, pogledali različita ramsarska područja, gledali kakvih ima problema, i šta može da se radi da se malo poboljša situacija. Mi smo se konkretno kandidovali sa spoljnim potisnim vodom Palić-Subotica, što smo već imali kao gotov projekat. Znali smo koliko će to koštati, neke dozvole su već bile gotove kada smo ih zvali, falila je još samo studija uticaja na životnu sredinu. Kada su oni došli, mi smo sredili sastanak kod gradonačelnika, pa sa stručnjacima iz Gradske kuće, potom iz Vodovoda, Parka Palić, Palić-Ludoša, Zavoda za javno zdravlje, a oni su tako videli da imamo dobru saradnju između različitih ustanova. Bili su iznenađeni i oduševljeni. Svuda gde su išli bilo je samo kukanje za probleme, i „nema para“, a mi smo ponudili konkretno rešenje sa preciznim budžetom. Jako važno je bilo, dodatni plus, da je ta strategija usvojena od gradske skupštine.
Posle prve misije KfW banke feedback je bio da smo najbolji grad u Srbiji, nismo samo kukali, nego smo stavili rešenje i strategiju na sto. Ušli smo odmah u drugi krug, od 9 kandidata sužen je izbor na 3. Sledila je ozbiljna misija sa njihovim stručnjacima, u septembru 2014. godine. Dr Klemes Witland vodio je tu misiju. Od pola 9 ujutru do pola 9 uveče bili smo sa njim, bez pauze, sve smo obišli, od vodovoda, gradske kuće, terena, bio je naporan rad, ali su stvarno svi službenici i političari uključeni u priču odradili jako dobar posao. Opet je Subotica napravila vrlo ozbiljan i vrlo dobar utisak na stručnjake KfW banke. Dobro se sećam, uveče kada smo završili sa poslom, vodili smo stručnjaka na večeru. Kada smo seli i popričali, kada je on nama objasnio koliko možemo biti ponosni na situaciju koju smo postigli, jer se vidi da ima saradnje i strategije, onda sam mu predložio, zašto da podeli pare na različite projekte, zašto ne uzmu ceo fond, i reše naš problem od početka do kraja. Nisam mislio da to ima veliku šansu da prođe, ali imali smo mi i dodatne zahteve: zaštitna polja, povećanje efikasnosti rada prečistača itd. Nekih mesec i po dana kasnije javio mi se, poslao mail, čestitao i rekao da je naš predlog prihvaćen, ali ćemo imati jako mnogo dodatnog posla, jer je sledeća misija u martu 2015. kada će cele nedelje biti ovde, te treba pripremiti proračune, strategiju i projekte za zaštitni pojas. Sve je to trebalo baciti na sto. Radovali smo se i krenuli da radimo. Uz pomoć Pokrajinskog sekretara za zaštitu životne sredine napravili smo projekat za zaštitni pojas. Nismo dobili dovoljno sredstava da napravimo projekat za celo jezero, ali bilo je dovoljno da naparavimo za sektor 2. No, kada smo tačno znali za 4 km obale, mogli smo proceniti koliko bi koštalo za celu obalu. Prihvatili su naš predlog, ali glavni fokus tog projekta je jezero Ludoš, jer je ono međunarodnog značaja, pod zaštitom Ramsarske konvencije. Možda je voda Palića najveći proritet, jer se u Paliću može i kupati, ali jezero Ludoš ima mnogo veći stepen zaštite, i zato je glavni fokus KfW banke upravo jezero Ludoš. Palić je svakako nerazdvojiv od jezera Ludoš, jer Palić je izvor vode jezera Ludoš. Onda smo morali da izračunamo i smišljamo šta treba dodatno da uradimo za jezero Ludoš. Situacija je slična. Poljoprivredne aktivnosti idu jako blizu obale jezera, i imamo naselja Hajdukovo i Šupljak, kojima nije rešena otpadna voda. To smo do sledeće misije malo detaljnije istraživali, i došli do zaključka da je posebno Hajdukovo problematično.
U martu 2015. godine, treća KfW misija. Cele nedelje su bili ovde, radili smo od ujutru do uveče, ali svi ovde u gradu stvarno su radili jako dobar posao. Kad se setim kako sam ovde počeo pre četiri i po godine, koliko je bilo problema, a posle ove KfW misije bio sam ponosan na moje kolege u gradu. Izračunali smo da nam je potrebno 5,7 miliona evra za ceo projekat, i KfW je spreman da donira ovaj novac gradu Subotici. To nije moja zasluga. Moja uloga je - savetnik. Ja sam savetovao kako možemo postići uspeh, ali oni su, od gradonačelnika do službenika, oni su to prihvatili i odradili jako dobar posao. Sad imamo 14. septembar 2015, kada su prvi predugovori potpisani, čekamo bilateralne pregovore, čekamo glavni ugovor između vlada Srbije i Nemačke, što se očekuje za kraj 2015. godine, i onda iduće (2016) godine krećemo u realizaciju. Verovatno neće moći sve odjednom, nego će morati korak po korak. Ocenjujem da će biti potrebno 2-3 godine da se sve to realizuje. Bitno je da i dalje uključimo građane i sve zainteresovane ljude u gradu.
Puno smo radili, i to što smo radili bilo je uglavnom na papiru, a bitno bi bilo da sad postignemo vidjljive rezultate i za običan svet. Ove godine imali smo zaista vidljivo poboljšanje kvaliteta vode. Vidljiv pokazatelj je prozirnost vode. Bio sam sa Nikolom Tumbasom ovde krajem jula, početkom avgusta, prozirnost je bila oko 70cm. U zadnjih pet godina prosečna prozirnost bila je 20-25cm, samo su ovo 2. i 3. sektor, i to je još daleko od 4. turističkog sektora Palića. Kada to budemo postigli u u četvrtom sektoru, svaki čovek će razumeti šta smo uradili, a verovatno je za to potrebno još 2-3 godine, a ako imamo sreće, možda i brže.
Ne znam da li je dobro tako reći, ali političari su sada bezopasni. Mi za zaštitni pojas dobijamo pare za realizaciju, ali grad mora da završi PDR (plan detaljne regulacije), što je za Palić završeno. Onda sledi pre-parcelacija, što se radi, pa treba rešiti imovinsko-pravne odnose, da sve to bude u državnom vlasništvu. Za Palić je to 20% rešeno, ali fali još 80%. Sve su to bitni zadaci koje grad treba da završi.
Šta još reći?
Jako mnogo ljudi ovde nisu svesni kako sami zagađuju jezera Palić i Ludoš. Imao sam jedan slučaj ovde, preko puta obale, ima tamo neka kuća bilizu jezera, i upoznao sam se sa gazdom. Pitao me ko sam, rekao da je čuo za mene, kaže „ti si taj koji bi da reši jezero“, a ja sam rekao „a ti si taj koji zagađuje“. „Ne zagađujem ja“, kaže on. „Dobro“, pitam, „imaš kuću pored jezera, kako si rešio otpadnu vodu?“ „Ja ništa ne zagađujem, imam septičku jamu“, kaže. „Mogu li da je vidim?“, pitam. „Možeš da je vidiš, ali nema baš šta da se vidi“, kaže. Pokazao mi je neku betonsku ploču koja možda nije bila ni 5 metara od obale jezera Palić. Onda je rekao, „ovo je moja septička jama, 20 godina nisam morao da je praznim“. „Jesi li svestan“, pitam ga, „da je ta tvoja septička jama propusna septička jama, i da 20 godina sve to ide u jezero“.
Često ljudi ne znaju kako sami zagađuju, a ako znaju i ako razumeju, onda uglavnom imam iskustvo da su spremni. Kažu, „dobro, ja ću raditi, ali samo ako i moj komšija to uradi“.
Dobro im objasniti i uključiti ih u proces. Ne samo građane, nego je bilo preko potrebno i sa službenicima.
*
Tekst je (u odnos na video zapis) prilagođen lakšem čitanju.
*
This article has been produced with the financial assistance of the project South East European Media Observatory, supported by the European Union. The contents of this article are the sole responsibility of the author(s) and can in no way be taken to reflect the views of the European Union.
