- Izvinit ćeš me, malo je nered, onako momački, znaš, a i kuvam danas paprikaš, - reče Milan otključavajući vrata svog stana.
- Ma razumem, brzo ćemo mi to - ulazim za njim, i odmah gledam gde stajem, jer baš je, kako je rekao, momački "uređeno".
…
Pozvao sam Milana pre par minuta da uradimo intervju i poziv ga je zatekao kod Triglava. Pokušao je da pomeri termin - Znaš, ajmo sutra, očekujem goste u dvanaest?
Pogledao sam sat na Gradskoj, deset sati. Tri meseca nismo uspevali da se nađemo, insistiram - Mogu ja da budem pored tebe dok ti kuvaš?!
I to je bila situacija koja nas je dovela do ovog trenutka...
…
Ulazna vrata vode direktno u trpezarijski deo. Sa leve strane su otvorena vrata od sobe i pored njih mali stol za troje, na čijoj površni se nalazi nezavršena slika crno belih dirki klavira prekrivenih paučinom i lupa kao neophodni alat u slikanju tehnikom poentilizma.
Iza stola stolica u uglu gleda u mene. To će biti moje mesto za vreme ove posete. Krećem da sednem s time da moram da uklonim platnenu kesu sa nekim sadržajem.
- Pazi, to su jaja!
- Ok, - spuštam pažljivo pored, gde sam našao mesto, pored prozora koji gleda u dvorište zgrade u Cara Dušana i drugog stola koji služi kao dodatna površina za radni deo kuhinje. U velikom loncu od dvadesetak litara, napunjenog nešto ispod pola, krčka se ovčiji paprikaš. Preko na zidu stelažija prepuna sadržaja za koji nema vremena da opisuje.
…
Milana sam upoznao kada je imao izložbu u vestibilu Gradske kuće gde sam video nekoliko izuzetnih radova rađenih ovim vremenski zahtevnim načinom slikanja, tačkicu po tačkicu, a onda, kada se odmaknete, nešto vam se predoči.
Kasnije sam saznao da je i muzičar, a druži se - svira, sa mojim školskim drugom iz gimnazije, odnedavno dedom. Tako je i došla sugestija da napravim intervju sa njim… i eto, sada najzad kreće razgovor...
...
- Oko dvanest mi dolaze…
- Završit ćemo mi do tada.
- Ali moramo nešto da popijemo! Imam jako dobru lozu.
- Ne pijem rakiju i te stvari, ali može, no ja ću da nalijem sebi - dodaje mi flašu i ja kapnem u čaše.
- Dobro došao ti kod mene. Živeli i dao Bog da mi nešto uradimo u životu - kucnuli smo se, licnuo sam sadržaj na dnu čaše, nije me opeklo, ukus je bio dominantniji. Ovo sam mogao popiti. Saznajem kratku priču o enologu koja je planirala da napravi kvalitetno vino čuvajući po dva grozda na na svakom čokotu. Ali su dostavljači buradi za vino koje nikada nije napravljeno, svojim nečinjenjem, doneli odluku da ona mast prepeče u dobru rakiju.
- Može glazba?
- Može, samo ne jako da ne pokrije razgovor na diktafonu.
- Ne, to je tiho - čuje se iz sobe Milan dok tamo podešava zvuk.
Zvučnik je ispred vrata koja se, izgleda, nikada ne zatvaraju.
- Ja ne slušam ove agresivne reklame na televiziji. Sad već na prvom programu Beograda kada počnu ono u u jutarnjem programu njih troje, četvoro u jedan glas. Em nisu obučeni pristojno, em upadaju jednom drugom, razumeš, em lupaju, em pričaju gluposti, em svašta. - seda za stol domaćin.
Muzika počinje tiho da se probija - Kenwood trideset kila - reče, primetivši da ja osluškujem.
- E ovo je dobro - rekoh - Izvini - uključujem Shazam i približavam se zvučniku. Par animacija drhtaja na ekranu mobilnog i stiže informacija ko je i šta peva.
- Amadeo Minghi, Cantare E¨ D¨ Amore - čitam.
- Nije Ramazoti ovo?!
- Ne.
- Liči na njega - smeška se - A video si moj begeš tamo?
Idem za njim. Pravo u uglu pored ormana stoji naslonjen begeš.
- Aaaaah :) - Uvek sam voleo basiste jer je to za mene bio impresivan instrument.
Milan ga uzima i prihvata inspiraciju trenutka i prati Minghija, a ja pratim njega zadnjih tridesetak sekundi melodije, delimično sa prstom na objetivu :( (vidi prilog).
- Ja sam stara garda, 63 godine, pedeset prvo godište, i u ono vreme mi nismo imali igračke, internet i ove gluposti što danas deca jure, čime su zaglupljeni i opsednuti, i uopšte ne znam više lepu reč da kažem za ovu omladinu. Tužno je. Žalosno. Mi smo to znali da se igramo. Prosto nisu nas mogli roditelji u deset, jedanaest uveče uvest u kuću da nas okupaju u onom koritu, naćvama, nije bilo kupatila, sa bunara smo doneli vodu. Mama na šporetu smederevcu ugrejala vodu, okupala nas i onda smo mogli ić na spavanje. Da l je bilo za večeru ovo il ono to sad nije bitno, jer smo se mi družili, igrali i onda, ko je znao više priča, igara, ko je znao više da složi, taj je bio interesantniji nego ostali. Pa smo se oko takvih i okupljali.
- Vrlo sam rano počeo gitaru da učim, - nastavlja, - otac mi je kupio kad sam bio treći osnovne, četvrti tako, video je on da ja volim muziku. A to su geni koje sam nasledio od njega. On je bio radijski pevač. Rođen je jedanaeste godine, sada bi bio preko sto godina. Znači pevao je one radio emisije uživo. Nije onda bilo puno tih ploča, magnetofona, zapisa. Možda i on ima nešto zapisano, ja sam pokušavo da nađem, ali nisam našao. Pevao je lepo. Imao je bariton i, kada bih mogao da poredim sa nekim, samo bi Cune (Predrag Cune Gojković) mogao da bude onako kao on. Tu negde mu bio otprilike glas. Imam sam mnogo onih metronoma, male novine koje su objavljivale radio programa za ceo mesec unapred. Tačno se znao u koji dan u koje vreme i ko peva koje pesme. Znalo se, Nikola Anđelić, moj otac, pevao je u nedelju u osam sati u udarnom terminu “Ko ti pokida sa grla đerdane” i tako redom, još desetak pesama i onda su tako ljudi sedeli, cela ulica, pored jednog aparata i slušali. I to je onda ostavilo traga kod mene a i kada je on po kući pevao. Doneo mi je gitaru, gramofon, i onda sam ja tako sve sam, nije bilo tada onih knjiga. Malo po malo ja postao muzičar. Odsvirao hiljade i hiljade svirki, osam, devet puta bio u Sloveniji, svirao Nove godine, ovde na stotine svadbi, ne znam broja, raznih banketa balova, ovakvih onakvih, medicinskih, crvenih, plavih, bačkin i severov, folklora... Šta sve nismo svirali, ali najviše za prijatelje ono subotom, nedeljom. Nešto se stavi na kotlić ili ražanj, i onda, ne može se obići, dobro raspoloženje.
- O kom vremenu govorimo, kada je to intenzivno počelo?
- Sedamdesest druge, treće. Od onda pa do danas...
- U gradu, šta je onda postojalo od lokala koji su bili aktivni.
- Mi smo voleli da odlazimo na ples u Dom JNA, odnosno baštu Doma JNA koja se nalazi iza Nove opštine. Koje i dan danas ono ruglo stoji netaknuto, samo malo da se upristoji, lišće ograbi i malo kultiviše, to je divno mesto… predivno. Al tamo sad, nažalost, omladina naša, duva, ko zna šta duva, tamo se zaklanja u onu divljinu umesto da to bude lepo mesto. Na Korzu je bilo nekoliko lepih mesta: riblji restoran Borac sa lepom baštom, ekspres restoran Beograd iz dva dela u okviru pozorišta, jedan deo je bio restoran, a drugi deo je bio zapušten, tu je konobar ulazio samo na poziv, nije bilo ni čaša ni pepeljara, tu se omladina skupljala i žvrljala po stolovima..
- Sećam se, tu su bili Meksikanci neki?
- To je posle bilo. Oni su došli, prisvojili taj prostor i par godina divno svirali: Los Agilas, La paloma, Vlada Štulić, pokojni, Bole, kažu da je još živ negde u Zemunu. Ovi su ostali otišli, Vermeš i Hano. Oni su tamo divno radili… Vlada je tri četiri puta konkurisao u muzičku školu ali nisu ga primili jer nije bio talentovan, a snimio je dvadeset osam ploča i on je to, druže, nosio, vukao! Predivno, - smeje se Milan. - I gde god je radio, u Fontani, Gostioni, svugde smo ga pratili, svako veče. Ponedeljak je bio “gluv dan”, nismo znali gde ćemo, nije bilo gde da se ode, ali našli smo mi Spartak. Tu su došli Veliki, Mali Miloš, šezdeset osme, došli iz Amerike. Tu je bilo para. Mi smo od našeg srednjoškolskog džeparca mogli celo veče da se provedemo, da jedemo, pijemo, nas desetak, da ostavimo srče, da razbijemo dvadeset, trideset čaša, ali ovako, s meraka, i sve to da platimo, uredno, fino, kulturno. Nismo se tukli, nismo se svađali ni sa kim, nego smo se veselili i mulatovali onako kako smo osećali. Smatram da je to bilo pravo, lepo. Ne znaju to deca danas. Da mulatuju, da uživaju u onoj pesmi... Nisam ja sekao vene, ali ti je, ono, merak da razbiješ čašu, ali ne, ono, na silu ! To se vidi. Ali, kad ti dođe ono, ni ne znaš da si je bacio. E, to je ono pravo.
- Bila je Bela lađa, bila je "Sep osonj". Ja sam imao bend, ali mi smo više radili svadbe, bankete. Dve godine smo svirali u Đurđinu, u domu vikendom, i pet godina smo svirali kod Jose i Margite Buljovčić, Mali Palić, tamo de je sada Golub. Snimili smo ploču, kasnije, zvali smo se Subotički bećari, ali nije bilo potrebe…
- Trideset i kusur godina sam sa Draganom i Marinkom. Dragan je Severaš, Marinko je mašinski inženjer, radio u Suboticatransu, Gerontološkom, sada ima privatni gerontološki, ali mi se i dan danas nađemo, kad god imamo da nas neko zove. A zovu nas, mi odemo, odradimo pošteno, deset dvanaset sati u cugu, bez pauze. S pesmom je to milina, lako, nije naporno.
- Zaposlen si bio redovno?
- Sedam godina u Ornamentu kao dizajner kreator. Mi smo pravili svetleće reklame po gradu. Kreditna banka - gde su dinari trčali ukrug iznad Jadrana, to sam ja radio. Severova reklama iznad Spartaka. Namateks je imao pet šest sa blinkerima sa paljenjem gašenjem, neonom. Vitraže sa pokojnim slikarom iz Novog Sada Jovanom Bikicim u Čelarevu, u fabrici Užar dvesta kvadrata vitraža. Jova je nacrtao jedan mali crtež, ja sam ga razradio, a Sava Krunić vitražer, koji je radio u Stanišiću kod Sombora trideset godina, pa kod nas, to je završavao. Mnogim firmama sam ja kreirao, pravio logotipove koji su im ostali do danas. Onda sam počeo da crtam, mnogo lepih crteža sam napravio i stao!
- ?
- Moj zet, Velja Bugarin kada je došao u familiju, sedamdeset pete-šeste, i ja ostavim crtanje. Reko, ja tako kao on, petsto godina da živim, neću crtati. Ja ću nešto drugo raditi, ono što znam. I ja muziku uzeo. A kad je počelo, rat devedeset prve, bombardovanje, '95 u Bosni, nema muzike, nema svirki i sve stalo, a ja, reko, da vidim, možda nisam zaboravio crtati posle šesnaest-sedamnaest godina. Za ovo treba dosta strpljenja, preciznosti, ja sam to imao, i tako dan-danas nešto novo pronađem i uvek sam nekako svež. Nisam se iscrpio, to me odmara, ispunjava i čini sretnim. Malo tu ima i druge satisfakcije, kada se to dobro proda ili pokloni. Ne moraš kupiti poklon za svadbu. To biva najlepši poklon u svadbi. Jeste da sam potrošio mnogo vremena, ali meni je bitno da mi je to satifkacija.
- Imam iz sedamdeset druge godine, kada sam školskom kolegi, koji se ženio, poklonio jedan crtež, i tražio sam pre deset godina da mi ga na jedan dan posudi! Nije hteo. Kaže: Nosi televizor, veš mašinu, šporet i ne moraš mi vratiti, al ovo ti ne dam. To je za mene bilo iznenađenje, kada mi je to rekao. I, eto, slika i dana danas visi na zidu u Vrbasu, a on je ljubomorno čuva i ne da. Ne žalim ja, jer slika treba da ima svoj zid, da visi i ukrašava prostor. Ne treba da stoji iza ormara ili negde u budžaku, da ne živi i da je niko ne vidi. Neko treba da se saživi sa njom, i da ispod nje može i da se udvara, i plače, i smeje se, da bude sretan i tužan, u tom takvom prostoru, ambijentu, može se reći stvarno da se živi onako pravo, boemski, a ne, ono: kuća-poso, kuća-poso. Ima čovek dve linije, i van tih okvira ne zna da iziđe. Ljudi postaju zombiji. To je danas. To nam donosi ova era. Nažalost, deca gledaju te filmove i te gluposti što nam sa Zapada serviraju, i onda postaju zavisni od toga, droge, oružja, pedofilije…
- Mi nismo imali te nakarade, - nastavlja, - narkomane, gejeve, ubice, šta sve danas ima... Ko će koga prevariti. Ne interesuje ga šta će biti sutra, nego samo da ima danas! Nema forme, poštenja, čojstva, junaštva, ničega nema. Neko ga loše pogleda, ružno, on ga izbode nožem ili puca na njega. Na čega to liči? Gde smo mi to došli, u ovaj svet danas? Mi to svega nismo imali, mi smo se slagali divno, družili. Mi smo znali, nas trojica u srednjoj školi šezdesetih godina, da okupimo društvo, sviramo 8. mart jednom razredu iz medicinske škole. Dvadeset sedam-osam devojaka, lepih, mladih, sedi svaka u svojoj klupi na stolici, a mi za katedrom, nas trojica, imamo samo jednu gitaru, nemamo dve-tri, svi smo na jednoj gitari. Taj vrat gitare je zauzet sa tri ruke i ovde sa tri ruke. Jedan uzeo dve najtanje, jedan uzeo dve najdeblje a treći ovde srednje dve i tako smo svirali i bas i solo, ritam, i tu je bilo svega. Bilo je lepo. I ove cure nisu imale ni cigaretu, ni čašu, alkohol, ništa, ni čaj. Devojke nas slušaju a mi pevamo na jednoj gitari. To danas omladina ne može da napravi. Možemo se samo sa setom i tugom sećati kako smo se mi nekada znali lepo družiti.
- Ja sam ispričao ono što sam proživeo - seća se sa setom, - i što smatram da sam lepo proživeo, i što mi je žao što gledam danas ovu decu koja ne znaju. Pucaju samo one igrice. Šta će od njih ispast? Pa, vidi se … ubice !? On ne zna drugo. On nije ni vaspitan drugačije. Roditelji su mu zauzeti da mu obezbede da ima da jede, školarinu, ovo-ono, da uče, i pustili su ga na ulicu..
- Nije ni ulica…
- Nije. Perfidno rade na Zapadu. Oni u obdaništima u Kanadi deci od četiri-pet godina serviraju kako gej nije loše. On ih vaspitaju da je gej okej, i narkomanija da je okej. Te nastranosti. Pa nemoj to deci ni spominjati. Deca to ne treba da znaju! Deca treba da se igraju i da odrastaju, pa ko se kako formira. Ako neko ode na stranu, Bože, pa tako je bilo i prije, al nemoj ga ti vaspitavat u tom pravcu.
- Na kraju da se vratim na temu, - zaključuje, - kafana. Postoji još jedna kafana, prava, koja ima dušu, i ona je u ulici Đure Đakovića. Tamo svratim svaki dan, pogledam novine, vidim ko neće više putovati u Mađarsku. Popričamo, popijemo nešto, ako je lepo vreme sednemo na terasu i gledamo lepe cure koje tuda prolaze. "Majo", kultno mesto u gradu.
***
Milan Anđelić (1951) subotičanin, slobodni umetnik, boem, sa dvadeset šest godina radnog staža čeka starosnu penziju i nada se da će uživati u njoj.
